U poslednje vreme, malo malo, a gospodin premijer bi da se druži sa ljudima iz kulture. Neke kulturnjake ova činjenica posebno raduje, a značajno se zagledaju i trljaju ruke naročito oni čija stvaralačka energija i umetničko nadahnuće proističe neposredno iz različitih oblika pohvala s vrha. Intimno su im najdraže one čija se realizacija očituje vulgarnim novčanim tokovima, znalački usmeravanim gvozdenom rukom vlasti u nužno vreme i na nužno mesto.
Naravno, bez pomoći države kultura teško može da preživi. Svuda i svagda je to tako bilo i tako će biti. Ali iz nekog razloga, naša je vlast kulturu uvek smatrala za ljudsku delatnost podređenu direktno njenim interesima i ambicijama, odnosno za oblast koja je dužna da opslužuje isključivo državni vrh.
Zato sve one koji su makar malo upoznati sa istorijom naše otadžbine, a posebno sa istorijom odnosa naših vlasti prema umetnosti uopšte, ovaj povišen stepen interesovanja sa vrha nešto je što treba više da zabrinjava nego da uveseljava. Odavno je već poznato da naša vlast nikoga neće zavoleti besplatno.
Sasvim nedavno, gospodin premijer se sastajao sa grupom pisaca. Poslužio ih je čajem, ponudio im po parče torte i odgovorio na par prostih pitanja. Inače, o tom sam sastanku svojevremeno sam takođe pisao.
I evo sada ponovo. Ovoga puta, za susret sa kulturnim radnicima iz raznih oblasti, kao mesto za drugarsko viđenje je izabrao svoj rodni grad, mesto gde će svako od pozvanih moći da otvori svoju dušu i da sa olakšanjem progovori o svojoj bolnoj temi. Sa brižnim izrazom lica i sa puno pažnje slušao je prisutne, saosećajno uzdisao i povremeno nešto zapisivao u svoj blokčić. Kraće rečeno, onako duboko zabrinut, ponašao se sasvim obično, baš onako kako dolikuje profesionalnom vrbovniku.
A kada je već ranije zacrtanu atmosferu opšte srdačnosti svojim netaktičnim pitanjima o opozicionim marševima nesaglasnih i o nekontrolisanoj samovolji milicije dosta neučtivo narušio Jurij Ševčuk, vrbovnik se istog momenta pretvorio u tipičnog operativca zaposlenog u tužilaštvu nekog obližnjeg reona.
„Vladimire Vladimiroviču, mogu li ja?“ – javio se pevač za reč. – „Izvinite, a kako se vi zovete?“ – odreagovao je premijer. Teško je zamisliti situaciju u kojoj bi, makar i na trenutak, memorija ovog iskusnog operativca mogla da zataji, a još teže je pretpostaviti da on nije prepoznao lice koje u Rusiji, a i šire, samo slepi ne bi prepoznali.
Pre će biti da je toga trenutka, kao rezultat jedne drugačije mentalne tehnike, proradila sasvim druga vrsta pamćenja, pritajeno pamćenje o protokolu koga se islednik koji imalo drži do sebe obavezno pridržava. Jer saslušavanje se mora vršiti po strogo određenoj formi. Evo, na primer vi (naravno, nedajbože) sedite pred islednikom koji tačno zna ko ste, odakle ste i zašto se tu nalazite. Osim toga, pre nego što uopšte i započne razgovor, on će vam neizostavno dati do znanja da o vama zna mnogo više nego što biste vi želeli da on zna. Ali svejedno, proces saslušavanja će uvek započeti tako što će prvo podići svoj pogled prema vama, a zatim upitati: „Prezime, ime, ime oca, mesto i godina rođenja?“… I molićemo lepo da na pitanja odgovarate strogo po protokolu.
Pevač je na pitanje ko je on, neformalno odgovorio „Jura Ševčuk, muzikant“ i pravo je čudo da mu nije rečeno: „Da li biste izvoleli da na pitanja odgovarate kako je propisano.“
„Mogu li ja da odgovorim?“ – malo kasnije je ponovo upitao Ševčuk. „Ne!“ – ljutito mu je odgovorio drezdenski operativac, tajni agent 000. U ovom konkretnom slučaju je ono „ovde pitanja postavljam ja“, zazvučalo kao, „ovde na sva pitanja odgovaram ja, a ti, dok sam ja živ, sedi tamo miran, ćuti i uči se“.
Zazvučalo je tamo još mnogo toga što nam je do bola već odavno poznato. Jer baš tako, nekako sasvim neodređeno, umotano i apsolutno bezsadržajno, ali zato uvek „poverljivo“, obraćali su se operativci 70-ih i 80-ih godina svojim „štićenicima“, pesnicima i umetnicima kod kojih je socijalno-kulturno ponašanje iskakalo iz okvira utvrđenih njihovim udruženjima i savezima. „Vi mislite da se nama sve to sviđa?“ – maltene plačnim glasom govorili su oni – „Vi mislite da mi ne primećujemo šta se sve u zemlji događa? Vidimo mi to bolje nego vi. I naravno da i mi želimo dosta toga da promenimo, ali nas vi sa tim vašim samizdatima i tamizdatima stalno ometate. Tako samo terate vodu na vodenicu naših neprijatelja. Jeste li vi uopšte svesni toga koliko je u našoj zemlji neprijatelja?“ … i tako dalje. Sve rečeno u Petrogradu, ako ne po sadržaju (vremena se ipak menjaju), a ono po intonaciji, bilo je veoma prepoznatljivo.
A ako pretpostavimo da premijer Putin stvarno nije prepoznao Ševčuka, onda Ševčuku samo ostaje da se tome raduje, jer po starom ruskom verovanju, ako vas neko pobrka sa nekim drugim ili vas prosto ne prepozna, to znači da ćete se uskoro obogatiti (богатым будешь).
Grani.ru, 31.05.2010.
Prevod sa ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 08.06.2010.