Opereta na vodi

Kulturna javnost tumara od slučaja do slučaja, kao što prvi čovek kulture Vladan Vukosavljević ide od rijalitija do rijalitija, bilo da najavljuje njihovu restrikciju ili tako što ih sam proizvodi. Ovoga puta reč je o Narodnom pozorištu u Beogradu, njegovoj unutrašnjoj kadrovskoj politici, bahatim potezima direktora Dejana Savića i odbrani koju mu je pružio Upravni odbor na čelu sa Aleksandrom Gatalicom. Naime, Narodno pozorište je dospelo u žižu javnosti kada je direktor Savić odlučio da smeni uspešnog direktora Drame Željka Hubača, kao i direktora Opere Janka Sinadinovića, a da na njihova mesta postavi režisera Juga Radivojevića i primadonu Jasminu Trumbetaš Petrović. Međutim, ovih nekoliko imena ne iscrpljuju čitavu aferu koja se podigla u nacionalnom teatru. Nešto ranije, pažnja javnosti je skrenuta na nesvakidašnji marketinški aranžman koji je direktor Savić sklopio sa urednicom magazina Globe – Mirelom Krajinović, „prekarnom radnicom“ iz Playboya koja je siguran posao pronašla u plodnoj saradnji sa Vladom Republike Srbije i njenim institucijama. Njen kvartalni magazin, koji se može pregledati na webu, šareno je propagandno-marketinško glasilo za promovisanje projekata Vlade (Beograd na vodi), ministara (Zorana Mihajlović, Zoran Đorđević, Siniša Mali), satelita Vučićeve politike (Nenad Popović, Vojislav Šešelj), stranih partnera (uglavnom iz Ujedinjenih Arapskih Emirata), kao i uspešnih direktora institucija kulture, među kojima se našao i maestro Dejan Savić. PR tekstove o jubileju Narodnog pozorišta potpisala je sama Krajinović, mada bi se malo pažljivijim čitanjem moglo utvrditi da je te tekstove plasirao sam direktor Narodnog pozorišta sa svojim timom, plaćajući za njihovo objavljivanje magazinu Globe iznos koji je javnosti ostao nepoznat.

Geneza slučaja Savić/Hubač, koja je rekonstruisana u jednom delu medija, ističe da je nedavni Hubačev intervju Politici, u kome se osvrnuo na skandalozno rezanje budžeta Drame, i to u jubilarnoj sezoni, neposredno uticao da Savić donese odluku o smeni. Maestro Savić je to pravdao „namerom da Narodno pozorište izmeni vizuru dramskog repertoara“, s obzirom na to da je „u prvi plan izbila potreba za proširenjem kruga spoljnih saradnika“, što je on već demonstrirao angažovanjem Mirele Krajinović. Ova iznenadna potreba za „promenom ličnog opisa“ Drame, nakon nekoliko zapaženo uspešnih godina pod Hubačevim rukovođenjem, deluje na prvi pogled iracionalno kao ministrov zahtev da se počisti latinica iz javnog prostora Srbije. Međutim, kada se bolje analizira maestrov rad u poslednje vreme, naročito ključni momenat prosvetljenja u građevinskoj zoni Beograda na vodi, dolazi se i do mogućeg objašnjenja. Naime, predsednik UO Narodnog pozorišta Aleksandar Gatalica, braneći postupke svog direktora istakao je vanserijsku sposobnost maestra Savića, čiji rad je ocenio „najvišom ocenom“, ali ne zbog priznanja koje su predstave nacionalnog teatra osvojile, već pre svega zbog „nedavne spektakularne kulturne promocije najvažnijeg investicionog projekta u Srbiji – Beograda na vodi, gala predstavom Opera na vodi“. Kako razumeti ovu Gataličinu rečenicu osim kao virtuozno pevanje uz dirigentsku palicu maestra Vučića. Dakle, mogao je Hubač da pretvori Narodno pozorište u The Living Theatre, ništa mu to ne bi vredelo. Ali jedna Opereta na vodi, u slavu najvećeg investicionog projekta i Aleksandra Vučića samog, bila je značajnija od svih Nušića i Popovića. Uostalom, takve su ljude Vučićevi prethodnici u Srbiji uglavnom gonili motkama, slično kako se i danas predstavnici vlasti u sektoru kulture odnose prema uspešnim delatnicima, glumcima ili autorima. Ko se usprotivi, lako ga je zameniti. Ipak, u ovom slučaju se ispostavilo nešto drugo.

Reakcija samog kolektiva dramskog ansambla Narodnog pozorišta, nakon smene Hubača, uzdrmala je ne samo javnost već i aktere ove višednevne drame. Najpre je zbog takve reakcije glumaca od direktorskog mesta odustao režiser Jug Radivojević, istakavši u otvorenom pismu da je u „novonastalim okolnostima nemoguće stvarati i sprovoditi dalje planove u Drami“. Direktoru Saviću, međutim, nije bila dovoljna poruka iz samog kolektiva, već je na televiziji Pink izvređao pobunjene glumce, optuživši ih da „iza njih stoje politički interesi“. To je onda dovelo do radikalizacije protesta u Narodnom pozorištu, pa su odavno nastale tenzije u ovoj ustanovi kulminirale zahtevom za smenu Dejana Savića. Sada je sve prebačeno na adresu Vlajkovićeva 3, gde je ministar Vukosavljević dobio informacije iz prve ruke od svog sekretara za medije Aleksandra Gajovića, koji je do pred kraj prisustvovao konferenciji za novinare glumaca u Narodnom pozorištu.

Na ministrovom stolu sada se nalazi matematički problem koji on ne ume sam da reši. Svakako bi mogao da se konsultuje sa ekspertkinjom za marketing Mirelom Krajinović, čiju je stručnost branio pred medijima. Ona bi mu sigurno savetovala da nastavi celu priču u dobrom duhu Vučićeve Operete na vodi, koja je održana sa nedelju dana zakašnjenja, jer je njeno pompezno najavljivano izvođenje „pokvarila smrt dvojice radnika u Beogradu na vodi“. Ali šta uraditi sa glumcima i njihovim zahtevom. Ministar Vukosavljević nema mnogo sluha za kritičke glasove. Da su to bar bibliotekari sve bi lakše išlo, jer njih niko ne vidi pa s njima može raditi šta mu je volja. S glumcima u javnosti ipak ide malo teže. Mada, ako predsednik naloži da se kompletna Drama zameni novim kadrovima sa Megatrenda, i to je moguće učiniti. Na kraju krajeva, uvek se mogu regrutovati dobrovoljci iz partije koji bi mogli da statiraju na sceni, isto onako kao što većina statira u Vučićevoj demokratiji, baš kao i ministri i direktori institucija koji bi trebalo, kao Željko Hubač, da imaju tu slobodu da javno iznesu probleme i zahtevaju njihovo rešenje. A da im zbog toga ne odleti glava.

Peščanik.net, 19.10.2018.

Srodni link: Saša Ilić – Kraj partije?