Opet o cenama

Povodom vladine godišnjice, ponovo se čuo argument o ceni po kojoj je prodata Naftna industrija Srbije, koji je dobar povod da se još jednom nešto kaže o tome koja je uloga cena u tržišnoj privredi. Naime, rečeno je da je postignuta cena za NIS bila dobra, jer „teško da bi u uslovima krize neko drugi platio više“. Dobro, kada je utvrđena cena prodaje? Kada je cena nafte rasla i kada je vrednost naftnih kompanija bila nekoliko puta veća, nego u vreme kada je izvršena isplata. Od značaja je cena koja se mogla postići kada je dogovorena, a ne ona koja se mogla postiće pre ili kasnije. Zašto? Zato što mi ne znamo koja bi se cena postigla da je NIS prodavan, kao što nije, u vreme krize. Jer, tada nije bio na tržištu i ne znamo ko bi koliko ponudio.

Uzmimo sada drugi argument: „U prvom planu nije cena, već kvalitet naftnih derivata i ukidanje monopola“. Zato što je kvalitet nezavisan od cene? I postojanje monopola ne utiče na cenu? Pritisak na poboljšanje kvaliteta svakako je veći ako nema monopola, o čemu je trebalo voditi računa i biće potrebno voditi računa i u budućnosti, jer je prodat monopol. Takođe, ukoliko je plaćena tržišna cena, dakle ako je cena po kojem se nešto prodaje u prvom planu, veći su izgledi da će kupac poboljšati kvalitet proizvoda, jer osim tržišnog pritiska i podsticaja, drugog ili nema ili nije efikasan.

Što vodi razmatranju cene javnih usluga. Jasno je da će ona rasti, jer su porezi već povećani, a biće dodatno povećani u veoma skoroj budućnosti. Ovde valja biti načisto da i oni koji zagovaraju povećano zaduživanje takođe traže povećanje poreza, jedino što će do toga doći kasnije. Porezi su cena javnih usluga, nezavisno od toga na šta se troše, bilo da je reč o platama administracije ili o finansiranju obrazovanja, zdravstva ili o penzijama i drugim transferima. Što znači da se sada povećava cena tih usluga. Zašto?

Najpre zato što je reč o monopolu. U ponašanju države i, recimo, monopolista u trgovini nema velike razlike. Ako se smanjuje poreska osnova, kao što je sada slučaj, fiskalne vlasti će povećati cenu svojih usluga, dakle poreze; a ako se smanjuje promet u trgovinama, jer se smanjuju prihodi domaćinstava, monopolista će povećati cenu svojih trgovačkih usluga, što će najčešće značiti i povećanje cene robe koju prodaje. Naravno, apsolutnog monopola nema, pa raste crna berza svake vrste.

Što otvara pitanje kvaliteta. Ako se povećavaju porezi, nudi li se poboljšani kvalitet javnih usluga? Recimo, mogla bi da se poveća produktivnost, tako što će se povećati broj i asortiman usluga. Koliko se može videti, ništa se slično ne obećava. Naprotiv, govori se o dodatnoj potrebi štednje i o smanjenju javnih usluga, što je isto kao i dodatno povećanje poreza, to jest cene, jer se smanjuje obim usluga. Takođe, nema promena ni u menadžmentu niti u način na koji radi, a ni u politici kojom se rukovodi. Jer nema rekonstrukcije vlade, nema odgovornosti članova vlade i nema promena u privrednoj politici. A nema ni nagoveštaja da bi se monopol mogao smanjiti, recimo privatizacijom nekih javnih preduzeća.

I tu će, na kraju, cena, u vidu poreza ili glasova, pomoći, jer će se smanjiti naplata poreza, a izgubuće se glasovi na sledećim izborima. Dakle, cena je uvek u prvom planu, jer nema boljeg mehanizma alokacije privrednih i političkih resursa, a ni načina da se uklone ili ograniče monopoli i podstakne poboljšanje kvaliteta.

 
Blic, 04.07.2009.

Peščanik.net, 04.07.2009.