U Hrvatskoj trijumfalizam, obnovljeni hvalospevi ratnoj pobedi i slavoluci za generale oslobođene sumnji za ratne zločine u Oluji. U Srbiji pljuvanje po Haškom tribunalu i međunarodnoj pravdi. Drže se opela stradalima u Oluji i spaljuju hrvatske zastave. Obnavljaju se nacionalistički rečnik i rituali, otkazuju zvanične posete visokih državnih funkcionera i srlja u stare iracionalizme. Ton i meru javnog zgražavanja nad oslobađajućim presudama hrvatskim generalima nameću nosioci vlasti uz revnosnu podršku skoro cele „uticajne javnosti“. Mediji kao da su jedva dočekali da osveže „patriotski“ rečnik iz devedesetih. Skoro svako ko u javnosti nešto znači, trudi se da u patriotskom moralističkom sablažnjavanju pokaže što veću inovativnost i upečatljivost. Pljuvanje po Haškom tribunalu i međunarodnoj pravdi postalo je stvar patriotskog prestiža. Skoro da nema razlike između evropejaca i antievropejaca. Po brzini i oštrini osude konačne presude Haškog tribunala isprednjačilo je Tužilaštvo za ratne zločine Srbije, odnosno glavni tužilac. Čovek zadužen da se bavi pravnim aspektom ratnih zločina, koji simbolizuje zaštitu moralnih normi i čovečnosti, koji simbolizuje samostalnost sudskih procesa, kao da je ukinuo svaku nedoumicu o pravednosti odluke Haškog tribunala i kao da je svesno podstakao javnost da se priključi sveopštom zgražavanju.
Ostrašćene reakcije na odluku Haškog tribunala na obe nekad zaraćene strane jesu očekivane. Već smo to gledali. Kad je presuda “u korist naših“ osumnjičenih, mi likujemo i slavimo, a oni pate i pljuju po sudu, kad je „u korist njihovih“, oni slave i trijumfuju, a mi patimo i grmimo na sud i međunarodnu pravdu. Sadašnja euforija u Hrvatskoj i „konsternacija“ u Srbiji primereni su ne samo visokim ratnim položajima generala Gotovine i Markača u Oluji nego još više njihovim simboličnim značajem nosilaca konačne ratne pobede Hrvata, odnosno ratnog poraza Srba. Oslobađajućom presudom generalima, ratna pobeda Hrvatske oslobođena je moralne hipoteke „udruženog zločinačkog poduhvata“, te je tako Hrvatska pored vojne pobede sačuvala i moralni prestiž. Svakom pobedniku nakon vojne, za Hrvatsku i sada i nakon sudske pobede, uvek slede lovorovi venci i slava. Poraženom gorčina ratnog poraza i osećanje poniženja.
Međunarodni sud za ratne zločine za bivšu Jugoslaviju pokušava da namiri pravdu žrtvama našeg krvavog bestijarija. Sa koliko uspeha, drugo je pitanje. Neopravdano mu se pripisuje prevelika uloga medijatora u procesu pomirenju zaraćenih strana. Sud je osnovan za namirenje elementarne pravde za brojne nevine žrtve. Pomirenje zaraćenih naroda je prvenstveno moguće kroz procese internog suočavanja svakog učesnika rata sa vlastitim moralnim, političkim i vojnim ratnim angažmanom, a sud u tome može pomoći. Politikantski ga je moguće osporavati, ali mu je principijelno teško osporiti dobronamernost i jednak tretman za sve. U težnji ka besprekornoj proceduralnosti u procesima ima mesta za opravdanu kritiku. A zar se njegov proceduralni i moralni perfekcionizam i mogao očekivati kad je preziran i opstruiran od zaraćenih strana? Proceduralna komplikovanost i posledično neminovna sporost sudskih procedura jesu nesporni, ali je malo razloga za prigovore za pristrasnost.
Hrvatska ima razloga da slavi. Ne toliko zato što su odgovornosti oslobođeni njezini generali, koliko što je sa ratne pobede skinuta teška hipoteka „udruženog zločinačkog poduhvata“. Zemlja i društvo koje je na pragu Evropske unije i zvanično je oslobođena te hipoteke, ali ne i moralne obaveze da se sama suoči sa zločinima počinjenim ne samo tokom Oluje i posle nje, nego tokom celog rata. To ostaje prvenstveno hrvatsko moralno pitanje i ispit civilizacijske zrelosti.
A Srbija? Ponovo demonstrira stare zablude i nepromenjene nacionalističke klišee. Godine posle Petog oktobra u Srbiji kao da nisu ostavile baš nikakvog traga. Od Miloševićeve ratne politike do danas, Srbija se nije pošteno suočila sa ratnom prošlošću. Izuzev kozmetičkog šminkanja, Srbija nije napravila definitivni otklon od ideologije i politike devedesetih. Na javnoj sceni su više-manje i stari ideolozi, i politički egzekutori, i kultura devedesetih. Srbija je još zarobljena starim vrednostima koje je razaraju. I koje su između ostalog, užasno puno koštale srpski narod u Hrvatskoj, BiH i svugde dokle je dosegla njihova nacionalistička instrumentalizacija za ostvarenje neostvarivih ciljeva. Za te ciljeve platili su preveliku žrtvu. Tačno je da je drastično upropašćeno srpsko pitanje u Hrvatskoj, ali se u Srbiji uporno previđa da je njihov masovni egzodus bio neminovna posledica njihovog stavljanja u nemoguću poziciju da prave srpsku državu gde je nikad nije bilo. Njihovo guranje u neodrživu poziciju ili stvaranja zasebne srpske države na teritoriji Hrvatske ili seoba iz Hrvatske, neminovno ih je vodilo u egzodus. Oluja je samo „dunula“ na tu neodrživu tvorevinu i egzodus je usledio. Što ne pravda zločine i materijalna razaranja srpskih dobara učinjene sa hrvatske strane tokom Oluje i posle nje. Drugačija bi bila pozicija Srba u Hrvatskoj da su u okviru hrvatske države pokušavali rešiti svoje nacionalno pitanje. Odgovornost za egzodus Srba iz Hrvatske pred Bljeskom i Olujom ne može se politikantski svaljivati samo na hrvatsku politiku, a potpuno prećutkivati odgovornost srpske politike iz Beograda i njezine ekspoziture u formiranoj paradržavi. To je suština svih moralnih, političkih i ratnih konsekvenci Srba u Hrvatskoj. Skoro u dlaku jednako sa položajem Srba u BiH, koji sada većinom žive u neodrživom provizoriju samoproklamovane „države“ Republike Srpske. Njihovo otrežnjenje od zabluda može biti još bolnije.
Dominantna srpska politika i kultura od Miloševića do, danas, Nikolića, uporno na isti način ignoriše istinu. U toj temeljnoj tvrdoglavosti srpske nacionalističke politike treba tražiti uzroke ne samo vojnih nego i moralnih poraza Srba. Aktuelna kvazimoralistička nacionalistička galama na Haški tribunal i međunarodnu pravdu ništa neće pomoći. Jedini efikasan lek za izlečenje Srbije i srpskog naroda od osećaja poraženosti, nepravde i drugorazrednosti, jeste pošteno i hrabro, radikalno napuštanje nacionalističke politike koja srpskom narodu proizvodi ogromnu štetu. Ne samo generacijama koje su već dovoljno stradale i danas žive u nesređenosti i bedi, nego i za nedužne generacije koje tek stupaju na životnu scenu.
Pustimo mi Hrvatsku i druge narode sa kojima smo bili u nedavnim ratovima, neka se nose sa svojim moralnim i političkim hipotekama kako znaju. Prizovimo se razumu i okrenimo se sebi, ako mislimo izaći iz začaranog kruga bede i poniženja. Od povika na Haški tribunal i na druge nema pomoći. Naprotiv.
Autonomija.info, 19.11.2012.
Peščanik.net, 20.11.2012.
OLUJA