Opozicija

U sporovima oko toga da li bojkotovati izbore ili ne, ponekad se uzima za primer Makedonija. I druga poređenja su korisna da bi se video problem sa opozicijom u Srbiji.

Jedna stvar je bila od ključne važnosti u makedonskom slučaju. To što opoziciona stranka nije bila delegitimisana, a nekmoli uništena. Bez obzira na to što je u dužem periodu bila izvan vlasti, što je imala neslaganja unutar partijskog rukovodstva i što je trpela napade kako je nepatriotska i izdajnička i sorosovska, i ogrezla u korupciji i što je uopšte partija na vlasti na opoziciju svalila sve što je mogla da smisli ili da pozajmi od drugih u zemljama koje su se već bile izveštile u napadima na opoziciju – ova partija je sačuvala i kadrove, i ideologiju, i glasačko telo. Tako da kada je došlo do sukoba oko izbornih uslova bilo je jasno da ako opozicija ne bude učestvovala, legitimnih izbora naprosto ne može biti.

Uz to, opozicioni socijaldemokrati su imali veoma jasne stavove o svim ključnim pitanjima, a njih je bilo i nisu sasvim različiti od onih s kojima se suočava srpska politička javnost. Na jednoj strani je stav o evroatlantskim integracijama, na drugoj o jednakim pravima u multinacionalnoj zemlji. Ovo poslednje kako bi se ne samo očuvala stabilnost već i obezbedila trajnija demokratizacija. Uz to, tu je i korupcija, i vladavina prava, i ekonomski i društveni napredak.

Partija je i u dužem periodu bivanja u opoziciji očuvana i kao organizacija i kao politika, pa je očuvana i podrška među glasačima. Partijski sistem ostao je praktično dvopartijski, bar na makedonskoj strani (albanska je drukčija).

Uzmimo drugi primer o kojem je bilo komentara u javnosti. U Hrvatskoj je na predsedničkim izborima pobedio kandidat socijaldemokrata. Pa se u Srbiji nagađalo da bi to moglo da nagovesti sličan rasplet i u Srbiji. Problem s tim je što u Srbiji nedostaje zaplet. Socijaldemokrati u Hrvatskoj održali su se i kao stranka i kao alternativa. Ma koliko to može da izgleda drukčije gledano sa srpske strane, između hrišćanskih-demokrata i socijaldemokrata u Hrvatskoj postoji ne mala i zapravo neuklonjiva razlika. Oni se razlikuju po ključnim državnim i privrednim pitanjima. Opet ne sasvim različito od Srbije, tu su državna pitanja – odnos prema Bosni i Hercegovini je jedno – tu su ustavna pitanja – odnos prema crkvi je jedno – a onda su tu i razlike u privrednoj politici.

Tako da glasanje za gospodina Milanovića nije samo glasanje protiv gospođe Grabar Kitarović već je reč o podršci opoziciji. I opet, uprkos proliferaciji partija, u Hrvatskoj je zapravo održan dvopartijski sistem pre svega zato što se održala socijaldemokratska partija.

Za stabilnost i održivost demokratije od najveće je važnosti da postoji alternativa u opozicionoj partiji. Za glasače je važno da mogu da kazne partiju ili partije na vlasti tako što neće glasati za njih već za opoziciju. Da bi to mogli, potrebno ja da postoji opoziciona partija koja može da preuzme vlast. Takve partije postoje u Makedoniji i Hrvatskoj. Ne mora sistem da bude dvopartijski, ali mora bar da postoji opozicija koja je u očima glasača sposobna da preuzme vlast. Jer ima kadrove, i ima program, i zna odgovore, različite od odgovora partija na vlasti, na ključna državna i politička pitanja.

U Srbiji takve opozicije nema. I zato su ova poređenja uglavnom neosnovana. U Srbiji postoje dva politička straha. Jedan jeste da će se održati Demokratska stranka. Dakle, da će zemlja konačno morati da se demokratizuje, jer će demokrati biti ne tek jednokratna već održiva alternativa. Drugi jeste da će se narod pobuniti protiv arogancije ljudi na vlasti i zbog prevelike korupcije. Pobunu bi mogla da izazove bilo koja kriza koja bi izbila, a mogli bi da je povedu neki sasvim nepoznati ljudi.

Usled toga, istorijski posmatrano, tu postoje dva odgovora. Jedan je da se marginalizuju demokrati. U Srbiji oni ne mogu da budu socijaldemokrati jer su preživeli socijalisti, dakle, naslednici komunista iz kojih su nastale sve održive socijaldemokratske partije na prostoru bivše Jugoslavije, pa i u socijalističkom svetu uopšte. To je problem s kojim se demokrati suočavaju i koji im ograničava uticaj. No, važnije od toga jeste uspešno razbijanje jedinstva demokratskih stranaka i glasača. Ovde nema prostora da se razmotre načini na koje je to činjeno, ali sasvim je jasno da su korišćena sva sredstva. I velike, stabilne, održive demokratske opozicione stranke u Srbiji nema. Tako da ona neprestano teži jednopartijskom sistemu.

Drugi jeste izbijanje nacionalne krize. Nema ničeg, računaju vlasti, što će s takvom nepogrešivošću održati vlast kao što je nacionalna ugroženost. Ništa nije korisnije od dobre nacionalne krize. Gde glavnu negativnu ulogu igraju strani neprijatelji svih vrsta, boja i vere. Ovo nema potrebe detaljnije razmatrati, jer se jedna takva kriza upravo odvija.

Tako da se srpski rasplet ne može videti u makedonskoj ili hrvatskoj drami. Potreban je drukčiji zaplet, kao što znamo iz iskustva.

Novi magazin, 03.02.2020.

Peščanik.net, 04.02.2020.