Opoziciono skretanje kod Albukerkija

Opozicija ima problem sa izbornim uslovima, vlast ima problem sa opozicijom jer ne može da shvati šta opozicija zamera izbornim uslovima. Vlast je čak slala i svoju delegaciju da direktno iz usta opozicije čuje koji im je vrag i šta im to smeta, ali nikako da razume zbog čega bi to opozicija bojkotovala izbore.

Dobro, čuli su da se opozicija žali što je nema u medijima, ali to jednostavno nije tačno. Ne samo da ih svi predstavnici vlasti redovno pominju u svakom javnom nastupu nego su ih puni i svi tabloidni mediji. Eto, opozicionar iz čuvenog ĐilasŠolakObradovićJeremić kvarteta je izračunao da je u samo jednoj godini pomenut čak pedeset hiljada puta, pa malo li je? Doduše, po zlu pomenut, ali zna vlast narodne poslovice a one kažu da za dobru svinju nema loših pomija.

Drugo, nije tačno da se njihova reč ne može čuti ni na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Pa, zaboga, televizije uvode potpuno nove emisije samo da bi se u njima čitali i analizirali tvitovi opozicionara, ali opozicionari jedino znaju da kritikuju kad se neka emisija ukine jer nije po volji vlasti (bilo emisija, bilo gosti, bilo voditelj ili voditeljka, svejedno je), a nikako da pohvale programske sadržaje kojih bez opozicije ne bi bilo.

Osim toga, za predsedničke izbore je svaki i opozicioni i neopozicioni kandidat dobio čitavih sat vremena na veoma negledanom Drugom programu RTS-a, pa da li je to doprinelo pobedi bilo kog kandidata? Dobro, doprinelo je pobedi onog jednog koji je čak i roditelje morao da dovodi u TV studio samo da bi nekako popunio one puste minute i sate u kojima se pojavljivao, ali nije sve ni u medijima. Nešto je i u „peglanim“ glasačkim listićima.

Uostalom, zar opozicija nikada nije čula za onu floskulu: ko nema za hleb – nek jede kolače? Ako opozicije nema i neće je biti na televizijama, nek se obraća preko interneta, tamo je ionako brojnija publika jer je predsednik države baš nedavno objavio da je skoro devedeset odsto glasača na društvenim mrežama (doduše, objavio je i da u Americi perači prozora ginu na svakih deset sekundi).

A tek ne stoji primedba opozicije da ima slabu vidljivost. Pa čak i da je niko ne vidi, trebalo bi da zna da je vidi – vlast. Evo, sam predsednik države izlazi u javnost posle svakog opozicionog skupa i tako minuciozno insistira na svakoj (prodanoj) duši da broj prisutnih ne samo da ne zaokružuje ni na desetice nego se izražava i u decimali. A kad se dovrši ovo besomučno instaliranje kamera po ulicama moći će da komotno objavljuje identitet svakog ponaosob jer to nisu snimali dosadašnji partijski snimači nego neutralna elektronika. I nema posle da se neko vadi onim „to nisam ja, to je moja šauma“.

No, pošto vlast i dalje ne shvata nerazumne primedbe opozicije, morala je da za glavnog koordinatora „pregovora“ postavi ministra policije, da on lično istraži razloge bojkota. Da on, čuven po svojoj „povezali smo neka lica sa nekim prostorima, neka lica sa nekim predmetima, neka lica sa drugim licima“ metodi, poveže opoziciju sa stranim agenturama, ukradenim parama i prodajom Kosova i – voila, što bi rekao Poaro, eto publici objašnjenja kome i zašto smetaju jaki izbori.

I onda se neko pita kako ovoj vlasti uspeva da probudi ono najgore i u svojim pristalicama i u svojim nepristalicama.

Peščanik.net, 09.09.2019.