Negde krajem 19. veka, kada se Austro-Ugarsko carstvo još uvek prostiralo od Jadranskog mora do današnje Ukrajine, jedan Mađar je ušao u knjižaru u Beču i upitao prodavca: „Možete li mi prodati globus Mađarske?“ Ova priča postala je apokrifna jer gotovo savršeno prikazuje nadmenost jednog naroda koji svoju naciju doživljava kao ceo svet. Naravno, Mađarska će ubrzo nakon toga biti lišena dve trećine svoje teritorije Trijanonskim sporazumom, pa će ponos kupca globusa, iz te perspektive, delovati manje farsično, a više tragično.
Ali danas ova priča dobija još jedno značenje, jer su nakon parlamentarnih izbora u Mađarskoj održanih 12. aprila upravo nemađari ti koji traže da vide globus Mađarske. Umereni i liberalni politički posmatrači ne samo u Beču već i u Briselu, Parizu, Berlinu i Njujorku vide poraz snažnog lidera Viktora Orbana kao znak opadanja globalnog iliberalizma. Nada je da će svet slediti put Mađarske: da, na primer, krajnje desni kandidati poput Marin Le Pen neće pobediti u Francuskoj, kao ni krajnje desna politička partija Alternativa za Nemačku (AfD) u Nemačkoj.
Međutim, baš kao i perspektiva prvobitnog kupca globusa, i ovo viđenje je daleko od stvarnosti. Peter Mađar, novi premijer Mađarske, pobedio je zahvaljujući talasu antisistemske energije koja podjednako lako može koristiti i populističkim kandidatima u drugim zemljama. Na nedavnim izborima u Bugarskoj, na primer, politička stranka bivšeg predsednika Rumena Radeva, kojeg zapadni mediji opisuju kao rusofila i evroskeptika, učestvovala je na izborima i pobedila sa antikorupcijskom kampanjom sličnom onoj koju je Mađar vodio u Mađarskoj, pokazujući da snažna antikorupcijska retorika može dovesti na vlast ne samo Orbanove protivnike već i političke lidere koji se obično smatraju njegovim saveznicima.
Zapravo, nacionalni populisti u Evropi će, kada dođu na vlast, nastaviti da traže načine da preoblikuju režime liberalne demokratije, a Orbanov model će se i dalje smatrati izuzetno vrednim. Njegov poraz ne označava kraj krajnje desne politike u Evropi, već kraj iluzije da je trampizam globalni pokret. Time što je prihvatio poraz i nije osporio ishod izbora, kao što je Tramp učinio 2020. godine i obećao da će učiniti ponovo, Orban je potvrdio demokratske akreditive nove evropske desnice. A kao kolega konzervativac, Mađar ne predstavlja odbacivanje Orbanovog tipa nacionalizma, već njegovu evoluciju.
Njegova pobeda najavljuje novu eru evropske politike. Time što se distancira od Trampa, krajnja desnica u Evropi mogla bi zapravo da pogura kontinent ka novom konsenzusu – onom u kojem su proevropske elite spremne da prihvate centralnu ulogu nacionalnih država u budućnosti evropske integracije, dok krajnje desne partije prihvataju da su Moskva, Peking i Vašington, a ne Brisel, stvarna pretnja njihovom nacionalnom suverenitetu. Drugim rečima, Evropa bi konačno mogla postati više evropska.
Kako je Orban izgubio Mađarsku
Na mnogo načina, Orban, najdugovečniji evropski premijer, postao je za političku desnicu ono što je pre nekoliko decenija Fidel Kastro bio za političku levicu: lider male, relativno nevažne nacije koji je ipak zaokupio maštu sveta. Od Mađarske je napravio intelektualno, institucionalno i finansijsko središte nove evropske desnice. Da ste krajnje desni intelektualac, Budimpešta bi vas tretirala kao kralja. Da ste krajnje desna partija, mađarske banke bi vam rado pomogle kreditom. Da ste bivši poljski desničarski ministar (poput Zbignjeva Ziobra) ili bivši premijer Severne Makedonije koji se skriva od zakona (poput Nikole Gruevskog), Budimpešta bi vam odobrila politički azil.
Orbanova prvobitna izborna revolucija 2010. godine uglavnom je predstavljala pobunu protiv korupcije prethodne socijalističke vlade. Ali ga je upravo njegovo žestoko protivljenje planu Angele Merkel da otvori granice EU za izbeglice iz Siriji učinilo značajnim akterom evropske politike. Njegova pobuna protiv Berlina i Brisela tumačena je kao pokušaj da se preokrene uloga srednjih evropskih nacionalnih država u globalnoj politici. Pozicionirao se kao nezamenljivi posrednik: postao je Trampov ideološki saveznik, ali i najbliži geopolitički prijatelj Vladimira Putina, kao i najpouzdaniji ekonomski partner Kine unutar Evropske unije. U eri Trampa – kada se politika i diplomatija sve više zasnivaju na ličnim odnosima među liderima, a ne na zajedničkim interesima država – takva pozicija je Mađarskoj izgledala kao izvor izuzetnog uticaja. Budimpešta je nastavila da kupuje jeftin ruski gas, a kineske investicije u Mađarskoj bile su veće nego u Nemačkoj i Francuskoj. Budimpešta se čak pominjala kao mesto susreta Trampa i Putina, koji je trebalo da okonča rat u Ukrajini.
Zaista, razumevanje Orbanovog značaja u evropskoj politici zahteva razumevanje uzroka nepoljuljane podrške koju je dobijao iz Pekinga, Moskve i Vašingtona. Za Trampa, Orban je bio lice trampističke revolucije u Evropi. On je, praktično, služio kao glavni savetnik Bele kuće za evropsku politiku. I na isti način na koji je izraelski premijer Benjamin Netanjahu ubedio Trampa da je iranski režim krhak, Orban je ubedio lidere MAGA pokreta da istočna Evropa deli senzibilitete američkih „crvenih država“ i da ceo kontinent samo kaska jedan izborni ciklus za Sjedinjenim Državama. Za Moskvu, Orban je služio i kao glavni izvor informacija o Evropskoj uniji i kao glavni propagandista šireći moskovske narative o ratu u Ukrajini. Orban je neumorno napadao ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, preplavljujući zemlju plakatima protiv Zelenskog, i otvoreno stao na stranu Rusije u njenom ratu u Evropi. Zauzvrat, Putin je poslao političke tehnologe iz Kremlja da pomognu Orbanovoj izbornoj kampanji.
Ali možda je najveća ironija u tome što je, svim tim potezima, Orban postao upravo ono što je prvobitno pokušavao da uništi: globalista. U njegovoj najnovijoj kampanji fokus nije bio na unutrašnjim pitanjima Mađarske, već na spoljnoj politici, a ugostio je strane lidere poput američkog potpredsednika Džej Di Vensa i obezbedio podršku argentinskog predsednika Havijera Mileija u pokušaju da pokaže globalni značaj Mađarske. Ali u Orbanovoj Mađarskoj, kako je i sam otkrio, globalizam je gubitnička strategija. Nasuprot tome, Mađarova kampanja bila je usredsređena na pitanja životnog standarda i svesno je izbegavala globalnu politiku.
Objašnjavajući svoje ranije izborne pobede, Orban je voleo da se šali kako njegovo ime Viktor doslovno znači pobednik. Ovoga puta porazio ga je čovek čije je prezime doslovno Mađar.
Kako je Tramp izgubio evropsku desnicu
Čak i ne računajući Orbana, evropskim liderima je bilo potrebno vreme da shvate da Trampov drugi predsednički mandat nije ni samo transakcioni ni nepredvidiv u odnosu na Evropu. Brisel se pripremao za trgovinski rat; umesto toga suočio se sa ideološkim ratovanjem. Nada da će američki predsednik uvideti korisnost saveznika pokazala se pogrešnom.
Za Trampa, liberalni poredak nije bio američki poredak. Evropa čiju su izgradnju pomogle Sjedinjene Države nakon Drugog svetskog rata, prema njegovom viđenju, postala je antiamerička. Iako su je Sjedinjene Države stvorile i održavale, Evropska unija je evoluirala u ograničenje američke moći. U Trampovom narativu, deindustrijalizacija Sjedinjenih Država i raspadanje njihovog društvenog tkiva bili su cena plaćena za liberalizam koji je nadživeo svoju korisnost.
Suštinsko licemerje liberalnog poretka, prema ovom viđenju, bilo je navodno postojanje jednakosti među državama – činjenica da je Bugarska jednako važna kao Sjedinjene Države i da Vašington treba da poštuje ista pravila kao bilo koja druga država. Trampova vizija postliberalnog poretka jeste ono što je politički teoretičar Stiven Holms opisao kao „hijerarhiju bez poretka“: sistem u kojem je Tramp kralj, a svi ostali su sporedni akteri, neki snažniji od drugih, ali svi se kreću u njegovoj orbiti. Druge velike sile, poput Kine i Rusije, mogu uživati svoje sfere privilegija, ali samo dok priznaju da su Sjedinjene Države na prvom mestu. To nije tradicionalna politika sfera uticaja; Tramp ne traži saradnju, već pokornost.
Tramp na mnogo načina predstavlja paradoks: nacionalista koji teško razume nacionalizam – naročito tuđi. Njegova nacionalistička agenda protiv imigracije, zelene politike i „woke“ ideologije odjeknula je među biračima krajnje desnice u Evropi. Zajedno sa Orbanom stvorio je utisak da svet prisustvuje revolucionarnom zaokretu i da će iliberali naslediti Zemlju. Ali, iako je pružao retoričku podršku svojim ideološkim saveznicima u Evropi, nije im pokazivao poštovanje koje su očekivali. Evropski lideri krajnje desnice bili su zabrinuti zbog Trampovih carina prošle godine. Potom su se usprotivili njegovim ambicijama da pripoji Grenland.
Trampov rat protiv Irana i njegov napad na papu pokazali su se kao prelomna tačka. Zahtevao je od Evropljana da se pridruže ratnim naporima, iako ih prethodno nije konsultovao, a pokazao je i neviđen nedostatak poštovanja prema Katoličkoj crkvi kada je objavio AI-manipulisane slike sebe kao pape. Italijanska premijerka Đorđa Meloni, koja se do tada pozicionirala kao jedna od glavnih Trampovih pristalica u Evropi, odbila je da se priključi ratu i kritikovala je njegove izjave o papi, signalizirajući da je politička cena povezivanja s Trampom postala previsoka. Orban je, međutim, ćutao. Iako raskid između trampizma i evropske krajnje desnice nije počeo u Budimpešti, tamo je dostigao vrhunac kada je Orbanov poraz ubedio mnoge lidere evropske krajnje desnice da je povezanost s Trampom politički otrovna. Ona nosi rizik da budu označeni kao novi globalisti.
Kako je Kremlj izgubio svoju evropsku strategiju
Orbanov poraz predstavlja ideološku prekretnicu za evropsku krajnju desnicu, ali je ujedno i geopolitički zemljotres. Najneposrednije, promeniće kalkulacije Kremlja u vezi sa evropskim kontinentom. Tokom mađarske izborne kampanje, Bloomberg News je izvestio da je došao do transkripta razgovora između Orbana i Putina iz oktobra 2025. godine, u kojem je Orban navodno opisao Mađarsku kao „miša“ spremnog da pomogne ruskom „lavu“. Mađarska je Rusiji bila najkorisnija u blokiranju napora Evropske unije da Ukrajini pošalje 90 milijardi evra (oko 105 milijardi dolara). Kako je američka podrška Ukrajini slabila, Moskva je smatrala da može da pobedi sve dok Evropa ostaje paralizovana.
Ali sada, kada nema miša, lav mora da preispita svoju evropsku strategiju. Promena vlasti u Budimpešti znači da će Kijev konačno dobiti finansijsku podršku koja bi mogla omogućiti Ukrajini da nastavi borbu još najmanje dve godine. Štaviše, za Rusiju gubitak Orbana predstavlja gubitak zamaha u njenoj strategiji podele i slabljenja Evrope. Nijedan aktuelni evropski lider ne može lako da preuzme ulogu koju je Orban igrao. Oni koji se pitaju ko bi mogao postati novi Orban potcenjuju koliko je teško zauzeti takvu poziciju. U ovom trenutku čak ni sam Orban ne bi mogao da je ponovo reprodukuje. Zato ne iznenađuje što su prorežimski komentatori u Moskvi zaključili da Rusija ne bi trebalo da gaji iluzije o približavanju Evropi.
S Orbanovim odlaskom i ubrzanim evropskim naoružavanjem, ruski lideri moraju da odluče da li će samo političko ratovanje biti dovoljno za zaštitu njihovih interesa na kontinentu. Njegov poraz povećava rizik da će Moskva razmotriti mnogo agresivniju strategiju, poput sajber napada i vršenja pritiska na pojedine članice Evropske unije. Ruski stratezi bi takođe mogli da probaju da iskoriste to što se transatlantski odnosi urušavaju brže nego što se Evropa ponovo naoružava; drugim rečima, njihov prozor za delovanje otvoren je sada. Čak i bez vojne akcije, sada postoji veći rizik da Tramp, iza leđa Evropljana, pokuša da postigne neku vrstu velikog dogovora s Moskvom, zamenjujući evropske interese za poslovne sporazume s Rusijom.
Kako je Evropa izgubila svoje ekstreme
Kada je reč o unutrašnjoj dinamici Evrope, politički zaokret u Budimpešti ukazuje na dva jasna trenda koji sugerišu da se u evropskom mejnstrimu odvija proces konvergencije.
Prvo, evropski zaokret ka suverenizmu ne ide nikud. Veliko političko iznenađenje u Mađarskoj nije bio Orbanov poraz od strane klasičnog liberala ili progresivca koji zagovara dublju integraciju sa Evropskom unijom, već to što ga je pobedio drugi konzervativac – čovek koji deli Orbanovu prvobitnu viziju snažne i nezavisne Mađarske, ali odbacuje korupciju dugovečnog premijera. Liberalne elite takođe podržavaju težnje ka nacionalnom samoopredeljenju zbog Trampovog zastrašivanja i insistiraju na strateškoj autonomiji u oblasti odbrane i tehnologije. Čak i centristički lideri u Nemačkoj i Francuskoj sve češće zamišljaju suverenu Evropu koja nije nužno federalistička i u kojoj se spoljna i odbrambena politika ne vode iz Brisela.
Drugo, i možda iznenađujuće s obzirom na prethodno, nova evropska desnica postaje manje evroskeptična. Ona sve više vidi Vašington i Moskvu, a ne Brisel, kao glavne pretnje nacionalnom suverenitetu. Pozivi na izlazak iz Evropske unije ili napuštanje evra danas se smatraju gubitničkim predlozima. Ako žele da dođu na vlast, lideri poput Marin Le Pen, AfD-a i njihovih saveznika verovatno će se više usredsrediti na nacionalne političke programe, istovremeno se distancirajući i od Sjedinjenih Država i od Rusije. Đorđa Meloni, sa svojom snažnom podrškom Ukrajini i saradnjom s Briselom, sada predstavlja model ove nove, Evropi naklonjene desnice.
U tom kontekstu, Orbanov poraz otvara prostor za novi konsenzus o evropskom suverenitetu – konsenzus koji bi potencijalno mogao uključiti i delove nacionalno-populističkog tabora. Iako politička polarizacija između evropskog establišmenta i njegovih izazivača ostaje intenzivna, pojavljuju se nove oblasti saradnje. Centristički politički lideri, poput nemačkog kancelara Fridriha Merca, na primer, podržali su neke od antiimigracionih politika desnice. Aktuelna energetska kriza izazvana Trampovim ratom protiv Irana takođe primorava desne stranke da ublaže kritike prema zelenoj agendi Evropske unije. Kada je reč o odbrani, i birači centrističkih partija i birači krajnje desnice podržavaju ponovno naoružavanje Evrope.
Zaista, u trenutku kada se na dnevnom redu nalazi radikalno preoblikovanje Evropske unije, mađarski parlamentarni izbori mogli bi se pokazati kao jedno od najznačajnijih glasanja u evropskoj politici tokom protekle decenije – samo ne na način na koji su mnogi posmatrači prvobitno mislili.
Zato izvolite, potražite globus Mađarske.
Foreign Affairs, 19.05.2026.
Prevela Luna Đorđević
Peščanik.net, 11.06.2026.
TRAMPOZOIKVIKTOR ORBAN