Nadimci su često izraz bliskosti i naklonosti, ali u slučaju Aleksandra Vučića oni postaju sredstvo simboličkog distanciranja, ismevanja i osporavanja političkog autoriteta. U javnom i protestnom diskursu razvija se čitav repertoar pejorativnih nominacija – od nadimaka i preimenovanja do pseudonima iz kriminalnog miljea za koje se spekuliše da se odnose na njega.
Homofobični slogan Vučiću, pederu se ustalio naročito među pristalicama Partizana, čime su izražavali nezadovoljstvo kako politikom u zemlji, tako i upravljanjem klubom i favorizovanjem rivalske Crvene zvezde, za koju Vučić navija. Slogan dobija medijsku vidljivost 14. oktobra 2014. kada je jedan navijač, tokom prenosa uživo fudbalske utakmice Srbija–Albanija, uleteo u kadar RTS-u uzvikujući: „Vučiću, pederu!“, dok je u pozadini odzvanjao čitav stadion: „Vučiću, pederu, izdao si Srbiju!“ Reč peder, kao pogrdna oznaka za gej muškarca, u okviru heteronormativne i patrijarhalne jezičke ideologije, razvija figurativna značenja, označavajući prevrtljivu, neiskrenu ili podmuklu osobu. Takva semantička ekstenzija povezuje homoseksualnost s negativnim moralnim osobinama i reprodukuje homofobične obrasce, čak i kada se uvreda koristi isključivo za političku ili karakternu diskvalifikaciju. Čongradin je ukazivala da ovo skandiranje ima veze s Vučićevim angažovanjem u organizaciji Parade ponosa. Isticano je i da je Vučić u mladosti bio navijač, te bio i ostao povezan s mačo-patrijarhalnom kulturom u kojoj je „peder“ najjača psovka, te da ga se takvo prozivanje iz njemu bliskog miljea očigledno dotiče.
U predizbornoj kampanji 2017, Vučić je pokušao da prisvoji i rekontekstualizuje slogan, kada ga u propagandnom spotu grupa mladića iz lokalnog bara proziva za nezaposlenost, puteve, bolnice, škole, dok on nabraja šta je sve na tom polju uradio; spot se završava TV-prenosom stadiona koji skandira „Vučiću, pederu!“, dok Vučić u baru odbija da nazdravi u to ime. Spot je kritikovan kao svojevrsna afirmacija homofobne krilatice, a po pritužbi LGBTQ+ organizacija, Regulatorno telo za elektronske medije (REM) zabranilo je emitovanje ovog predizbornog spota, zbog kršenja Zakona o oglašavanju, prema kome „oglasna poruka ne sme da sadrži izjave ili vizuelno predstavljanje koje se može smatrati uvredljivim“. Kako se ovo skandiranje intenziviralo, UEFA je u avgustu 2023. kaznila FK Partizan sa ukupno 70.000 evra i naložila delimično zatvaranje stadiona na međunarodnim utakmicama zbog diskriminacije pripadnika LGBTQ+, iako se uprava Partizana žalila na presudu, tvrdeći „da je reč o političkoj paroli, a ne o homofobičnom izrazu“. Vučića proziva u LGBTQ+ zajednica u autorskom tekstu Pera Jovovića „Vučiću, pederu, gde je naš zakon?“, zbog nedonošenja Zakona o istopolnim zajednicama. Slogan je popularizovan preko grafita, a komodifikovan je i na majicama i duksevima, izostavljanjem samoglasnika kao „Včć pdr“, što predstavlja grafostilistički postupak konsonantizacije slogana, a čime se verbalna uvreda grafički šifrira.
Na tribinama stadiona nastalo je i nacional-šovinističko skandiranje Aco, Šiptare još 2017. i 2018. godine, čime se izražavalo nezadovoljstvo njegovom politikom prema Kosovu i Metohiji i pregovorima u Briselu. Ovaj slogan je stvoren kao pandan sloganu promovisanom u severnom delu Kosovske Mitrovice 27. oktobra 2017. kada su kamere RTS-a prenosile Vučićevo obraćanje aktivistima SNS-a, predstavnicima Srpske liste i okupljenim novinarima, a preko spikerfona mobilnog telefona Marka Đurića, tadašnjeg direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, da bi zatim Đurić poveo skandiranje okupljenih „Aco, Srbine!“ Reakcije na zatim nastali kontra-slogan išle su od opravdavanja s desnog političkog spektra jer je Vučić „sve srpske institucije i narod na Kosovu i Metohiji predao u ruke albanskim separatistima“, preko levo-liberalno orijentisanih koji su isticali da se „mržnja i prostakluk koju su on i Šešelj generisali godinama vraća kao bumerang“, do pripadnika albanske manjine i albanskih političara u Srbiji koji su ukazivali da „neko ko pokušava da napravi raskid sa korupcijom, i dalje nema nameru da se odriče politike etničkih podela“, te da ovako „ulazimo u neki novi ciklus reciklaže stare političke retorike“. Kad je ovaj slogan, preko navijača, prodro u repertoar studentskog i građanskog protestnog jezika – posebno ukoliko bi se demonstranti sreli s pristalicama SNS-a – nastale su oštre polemike. Na Redditu jedan od korisnika tvrdi da srpski narod „ne može da razume da im najveći neprijatelj trenutno nije ’Šiptar’ ni ’Ustaša’ ili ’Milogorac’, nego Srbin kao i oni. Takva dehumanizacija Albanaca koji sa ovim nemaju baš ništa mi je preglupo.“ Tim povodom i Aleksandar Pavlović ukazuje na pojavu transparenata koji Edija Ramu pogrdno nazivaju „Ramović“, tokom tekućih antikorupcijskih protesta u Albaniji, ističući da je „srpsko-albansko neprijateljstvo i netrpeljivost dostiglo takve razmere“ da sam etnonim postaje uvredljiv. Slogan Aco, Šiptare poslužio je pojedinim kritičarima kao argument za ocenu da je čitav studentski pokret desno nacionalistički profilisan, dok istraživanja stavova studenata u blokadi, na koja se poziva Pavlović, ukazuju na njihovu pretežno demokratsku i liberalnu orijentaciju. To, naravno, ne poništava etnonacionalističke stereotipe sadržane u samom sloganu, ali nam pokazuje da je „figura neprijatelja“ poslužila da se kako srpskom tako i albanskom političaru negira patriotska pozicija, kako bi se osporila njihova politička legitimnost.
U uličnom žargonu ustalila se fizionomska pogrdna apelacija bivšeg predsednika, posebno učestala od 2017. do studentskih i građanskih protesta, kao Žvala, Žvaljo, Picousti, Žvalavi, koja nastaje na osnovu specifične mimike oblizivanja usta tokom javnih nastupa. Na društvenim mrežama i svakodnevnoj komunikaciji imenovan je i kao Psiho, čija upotreba počinje da se širi oko 2019, pri čemu su objavljivane brojne analize njegovog psihološkog profila, koje su uglavnom naglašavale da njegovi javni nastupi, gestikulacije i rečnik „otkrivaju izražene narcisoidne crte: potrebu da stalno bude u centru pažnje, da se pita za svaku odluku, od najkrupnijih geopolitičkih pitanja do sitnih tehničkih detalja, kao i da se predstavi kao jedini spasitelj države“, što je psihologe i psihijatre dovelo do zaključka kako njegov profil „karakteriše spoj paranoidne i autoritarne komponente“.
S građanskim i studentskim protestima, pokrenutim nakon pada nadstrešnice, pojavljuje se ćaci, tvorbeno i semantički najproduktivniji neologizam protestne kulture. Reč se pojavila kao posledica pravopisne greške u grafitu „Ћаци у школу“, ispisanom 22. januara 2025. na ulazu u Gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu. Ubrzo prerasta u ikonički znak indeksirajući nekompetentnost uvezanu s korupcijom, a iz njega nastaje niz izvedenica i složenica, poput ćacika, Ćacilend, ćacijarh itd. ali i imenovanja Aleksandra Vučića – Ćasisandar i Vrhovni Ćaci.
Među protestna preimenovanja spada i nepomenik, koji je prvi upotrebio sociolog Jovo Bakić u Utisku nedelje 5. februara 2023. godine – godinu i po dana pre studentskih protesta: „A tu je i Aleksandar Vučić, ili je možda bolje govoriti o njemu kao o ’nepomeniku’. Njega ne treba imenovati, jer je on začetnik svog tog primitivizma, sve te grubosti, sve te abnormalnosti – dok istovremeno govori o pristojnoj, normalnoj Srbiji. On je izvor tog abnormalnog stanja.“ Ovaj izraz zapravo potiče iz srpske tradicijske kulture, u kojoj se nepomenik koristi kao eufemizam za đavola, demona ili opasnu životinju (poput zmije ili vuka), čije je direktno imenovanje tabu. Vuk Karadžić u Srpskom rječniku (1852) kao nepomenicu određuje ’zmiju’. Naime, u okviru imitativne magije, na kojoj počivaju tradicionalne kulture sveta, vlada verovanje da samo pominjanje imena priziva prisustvo opakog bića. Nepomenik u protestnoj kulturi Generacije Z nosi intertekstualnu referencu na Lorda Voldemorta, gospodara tame i zla, čije ime se ne sme pomenuti (He-Who-Must-Not-Be-Named, You-Know-Who), zbog zle energije koju priziva. Nepomenik se može tumačiti i kao izraz bunta na previše pominjanja imena Aleksandra Vučića u javnosti. Samo nedavna istraživanja CRTE pokazuju da je on, tokom 2024 i 2025, samostalno zauzeo više od polovine ukupnog političkog vremena u televizijskim vestima, sa 354 (2024) i 411 (2025) direktnih uključenja. Ovaj trend rasta intenzivno se nastavio i kroz 2026. godinu. Televizije sa nacionalnim frekvencijama Vučića sistematski predstavljaju kao centralnu figuru i glavnog donosioca svih odluka u državi.
Naziv Hulja u referisanju na Vučića je takođe Jovo Bakić prvi put upotrebio u javnosti, u Utisku nedelje 8. decembra 2024. godine: „Trebalo bi ga zvati onako kako su ga zvali u srednjoj školi. U Zemunskoj gimnaziji zvali su ga ’Hulja’. Pre nego što je postao punoletan. Inače, ja ga zovem ’nepomenik’. Međutim, kako se ovaj režim bliži kraju, on će sve više zasluživati svoj stari srednjoškolski nadimak – ’Hulja’.“
Jedno od najefektnijih preimenovanja bivšeg predsednika koje dolazi iz studentskog pokreta povezano je sa političkim iskazom „Nisi nadležan!”, u februaru 2025. kada je skovan novi naziv za Vučića u sintagmi „nenadležna predmetna institucija“, koja ga depersonalizuje i uokviruje u njegova ustavna ovlašćenja, istovremeno indeksirajući da on svoja ovlašćenja kontinuirano krši. Ovo preimenovanje je i ironijska resemantizacija percepcije političke svemoći. Iz te birokratske sintagme, izveden je i delegitimišući naziv – Nenadležni. Ovo je jedno od retkih preimenovanja koje nisu uvreda ad hominem nego ima širi spektar značenja, pri čemu je upravo ovaj naziv Vučića najviše zaboleo.
Još jedan naziv studentske protestne kulture je Neandrej, kojim se ironizira Vučićev odnos prema rođenom bratu Andreju. S tim u vezi, nastao je slogan-rugalica koji se redovno uzvikuje u stilu navijačkih pesama i glasi: „Mama više voli Andreja! Andrejaaa! Andrejaaaa!“ Njime se zapravo ironično aludira na roditeljsku pristrasnost, na koju se Vučić u javnosti žalio, i njegov ozloglašeni ego. U jeku protesta, 23. februara 2025, Vučić je odveo roditelje na pečenje u restoran u Borči, želeći da se predstavi kao porodičan čovek i popravi svoj poljuljani rejting i imidž u javnosti. Porodični izlazak i razgovor zabeležile su televizijske kamere. Vučić se, u pokušaju da deluje spontano, požalio da majka više voli Andreja nego njega – što ga, kako je rekao, muči još od detinjstva. Polazeći od aluzije na njegov odnos s bratom, nominacija Neandrej uspostavlja identitet zasnovan na negaciji, na neostvarenoj želji i nemogućnosti dostizanja drugog, pri čemu se on ne imenuje onim što jeste, već onim što nije, što je i tvorbeni i semantički model Nenadležnog, a deluje kao sredstvo satiričkog svođenja javne ličnosti na lični kompleks. S raspisivanjem izbora pojavio se i naziv KukAVica, nastao iz slogana: „KukAVice, raspiši izbore!“, a koji se poigrava s njegovim akronimom.
Početkom 2024, pojavio se i pseudonim Oskar, koji je zabeležen u presretnutim porukama unutar enkriptovane Skaj aplikacije. Radilo se o komunikaciji članova kriminalne grupe Darka Šarića, koja se odvijala 2020. godine, a u kojoj se za Oskara pisalo da je „veoma moćna osoba, koja odlučuje o svemu u državi i može da utiče na sudije“. Pseudonim Oskar svakako sadrži intertekstualnu referencu na najprestižniju svetsku filmsku nagradu koju dodeljuje američka Akademija filmskih umetnosti i nauka. U političkom čitanju, takva asocijacija mogla bi sugerisati da je skrivena javna ličnost odličan glumac koji manipuliše javnim utiskom ili izvodi politički spektakl – nagrađen najvećim sjajem, koji odiše moći. Kako navodi Krik, ni policija ni tužilaštvo nisu utvrđivali identitet Oskara, ali je u javnosti povezivan s Vučićem zbog moći koja mu se pripisivala.
Najveći deo pomenute prepiske koja je predata MUP-u Srbije bio je uglavnom skriven od javnosti, do nedavnog pisanja Radara, a novi uvidi otkrivaju ulogu Oskarovog brata u falsifikovanju glasanja, te da se Oskar u komunikaciji pominje i kao Čvarak, koji poručuje da Šarić „neće ležati više od 10“, te da će biti „oslobođeni za pranje i biće im vraćena imovina“, a ako nešto promakne „oko sudija i kazne“, daje reč da će to ispraviti sa „pomilovanjem nekim, pa neka me košta tri mjeseca prozivanja“. Pseudonim Čvarak verovatno dolazi iz vojne hijerarhije, odnosno iz vojničkog žargona u kojem „čvarak“ označava svaki viši rang koji se dobija unapređenjem. „Zakačiti čvarak“ znači dobiti novi čin, a The Čvarak može značiti i najmoćnijeg u bezbedonosnoj hijerarhiji. Oskar i Čvarak su u korelaciji i u biti označavaju najvišu koncentraciju moći, s tim da Oskar ima još uvek civilne konotacije, a Čvarak militarističke. Poslednji čin odlazećeg predsednika bila su pomilovanja, a javnost do sada nije upoznata s tim ko je i zašto pomilovan, što svakako uspostavlja vezu sa Čvarkovim obećanjima.
Ne treba zaboraviti da je obaveza svih režimskih medija, nakon pobede naprednjaka 2012, bila da u apoziciji, pri pomenu Vučića, dodaju i „najmoćniji čovek u Srbiji“ iako je tada bio prvi potpredsednik Vlade i ministar odbrane, što je, pretpostavlja se, bila njegova lična intervencija u danima kada je preuzimao apsolutnu kontrolu. Naprednjačko preimenovanje nastalo u danima kada se „rešavalo“ Kosovo je Aco, Srbine. Pseudonimi Oskar i Čvarak, koji se dovode u vezu s njim, pak, ukazuju na nedvosmislenu figuru moći jednog paradržavnog poretka. Konačno, nadimci i preimenovanja bivšeg predsednika mogu se podeliti na nekoliko grupa: navijačke (peder i Šiptar), pučke (Hulja, Žvala, Psiho), neobakićizam (Nepomenik), studentske (Nenadležni, Vrhovni Ćaci, Neandrej, KukAVica), a njihova uloga je politička delegitimizacija, pri čemu jedino studentske nominacije upućuju na širi društveni kontekst i dubinu političkog problema – prekoračenje ovlašćenja jednog autokrate, sistemsku korupciju i borbu građana i građanki za oslobađanje od straha i ostvarivanje svojih prava.
Peščanik.net, 21.10.2026.