Osmeh

„Osmeh Kraljevića Marka“, priča Margerit Jursenar, učinila je Marka, donekle mitologizovanog srpskog epskog junaka, poznatijim nego ikad pre. Po tome što ga je pripovest oživela više kao čoveka nego heroja, što je njegov osmeh označila životom usred mučenja i pretendovane smrti, najzad i zbog neke vrste naravoučenija kojim se priča okončava: „Ne bih hteo da govorim loše o vašim grčkim junacima, Lukijadise: oni su se u nastupu prkosa zatvarali u svoje čadore; jaukali su od bola za mrtvim prijateljima; vukli su za noge mrtva tela svojih neprijatelja oko osvojenih gradova, ali, verujte mi, Ilijadi nedostaje jedan Ahilov osmeh.“

Zašto bih baš sada da vratim Kraljevića Marka po ko zna koji put među Srbe? Samo zbog nekih mogućih analogija. Ako je verovati istoriji, Kraljević Marko je bio vazal turskog sultana, prihvatao je njegovu vrhovnu vlast i pokoravao joj se, a kao i druge vazalne aristokrate svoga doba, mnogo je pio, jeo, lovio, tukao se, voleo žene i stizao ih, jednom reči – bekrijao. To je bilo njegovo zanimanje, njegova struka.

Za one koji priču nisu pročitali, ili im se nije urezala u sećanje, siže je sasvim jednostavan. Kraljević se posvađao sa jednom od svojih ljubavi, udovicom Skender-paše, naravno povodom pregorelog ručka, prethodno se nalivši vina („strpljenje mu beše negde na dnu krčaga ostalo“). Pijan, a ionako nasilan, dograbio je i nju i jelo. Udovica odluči da mu se osveti i izdade ga Turcima. Kućna drama se odigravala u Kotoru i jedini spas Markov je bio u moru. Pobesnelom i olujnom. Satima se Marko borio sa talasima kad ga najzad ne uhvatiše mrežom. Odluči da se napravi mrtav. Toliko beše naučio od životinja koje je lovio. Mrežu sa naizgled mrtvim Markom izbaciše na obalu i nameriše da ga mrtvog bace u more. Ali udovica, nekadašnja ljubav, znala je bolje. Nije poverovala da je Marko mrtav. Tu je mit već učinio svoje. Nagovori Turke da tu smrt provere do kraja. Najpre su mu teškim čekićem klinovima probili šake i stopala. Na Marku se ne pomače nijedan mišić, nijedna dlačica. Mučitelji pomisliše da je dokaz dovoljan. Ali opet, napuštena udovica je znala bolje. Uzeli su žeravicu i opisali veliki krug „na prsima plivača sleđenog od mora“. Razgoreli su žeravicu na Markovim grudima. I opet ništa, Marko ne mrdnu ni trepavicom. Mučiteljima je bilo dosta, ali osvetoljubiva udovica je opet znala bolje. Zatraži da dovedu najlepše devojke iz kraja da zaigraju oko mrtvog Marka na pesku. Jedna od njih, ona koja je vodila kolo bila je neodoljiva: „Tamnokosa i belogrla, sve je druge rastom nadvisila; kao srna štono poskakuje, kao soko štono natkružuje“. Zvala se Ajša. Plesala je Ajša oko Marka, dodirujući mu ovlaš bosa stopala. On je i dalje bio nepomičan, ali srce mu je lupalo tako jako da se pobojao da će ga mučitelji čuti. I više nije izdržao. Ote se osmeh ispod njegovih čuvenih brkova. Da, onih brkova: „Nešto crno drži u zubima / kolik` jagnje od pola godine“.¹ Bljesnuše zubi, a usta mu se „pomakoše kao za poljubac”. Da bi prikrila taj znak života, Ajša mu baci maramu preko lica. Posle je nastao rusvaj u kome je Marko uspeo da izbegne smrt.

Tumačena je ova priča uglavnom onako kako stoji na početku teksta. Ali, ima mesta za još toga. Rekoh da je Marko bio po zanimanju bekrija. Kad se osmehnuo lepoj Ajši, on nije odoleo profesionalnom izazovu. Svojim osmehom govorio je istinu svoje struke.

Mi sada ovde imamo dva delatna vazalna tela – Krizni štab i policiju koja brutalno tuče demonstrante. Država nam je i formalno gotovo ukinuta. Nema parlamenta, nema Vlade, ostao inokosni predsednik Republike, „sirak tužni bez iđe ikoga“, ostalo sasvim zanemelo pravosuđe, čiji je jedan deo, tj. tužilaštvo štaviše podjarmljeno. Tako da ova dva tela nisu neki vazali ni sluge države i naroda, već samo Njegovi, osirotelog Gospodara. Za sada svi uspešno odolevaju profesionalnom izazovu. Ma kakvi da su njihovi motivi – očekivanje svekolike promocije i privilegija, strah od Gospodara koji ih je označio kao najbolje u profesiji i uspešne i humana čuvare reda i poretka – to nepokolebljivo odbijanje da odgovore na ma koji profesionalni izazov, bilo bi impresivno tvrdoglavo da istovremeno nije bedno. Nijedan član Kriznog štaba nije ni pomislio da podnese ostavku, uprkos gomilanju protestnih potpisa, koje svaki čin njihove neprofesionalnosti dnevno umnožava. Direktor policije i njegov tehnički ministar, čak i Ombudsman, bez rezultata istrage, smatraju da je brutalno mučenje građana legitimna odbrana policijske profesije od tih istih građana, čijoj dobrobiti bi morali biti posvećeni. Nema nijedne naznake osmeha. Onog koji znači život nasuprot smrti. Nikog iz Kriznog štaba ko bi skinuo masku, pokazao osmeh, zapravo zube i počeo: „Evo ovako je stvarno bilo“. Nijednog policajca za razbijanje demonstranata, koji bi skinuo šlem i ostala pokrivala i učinio to isto. Zar odista nema dovoljnog izazova života i smrti da se prihvati profesionalna odgovornost? Nema dovoljno mrtvih, obolelih, pretučenih? Čekamo, izgleda da tehnička premijerka, uronjena u svoju rolu, učini još jedan korak i kaže kako je smrt od korone zavera protiv Vučića. I da najzad dotera stvar do svima očiglednog apsurda. Smrt je zavera, a život još veća, čekamo je da izgovori. A tako je blizu tome da ostavi na miru samo maskirane zombije. Nije daleko ni trenutak kad neće biti vremena da se odgovori profesionalnom izazovu, sva naknadna priča neće moći da pokrije neprofesionalnost. Treba odgovoriti odmah. Osmehom Kraljevića Marka. Životom, istinom ili ostavkom.

Peščanik.net, 28.07.2020.

1. Pesma „Marko Kraljević i Vuča Dženeral“.