Režim se već godinu i po nalazi u gotovo neprekidnoj i iscrpljujućoj predizbornoj kampanji. Menjali su se samo njen intenzitet i neposredni povodi; sama kampanja zapravo nikada nije prestajala. Čini se, međutim, da je vlast u međuvremenu dosegla tačku propagandnog zasićenja, onu u kojoj sveprisutnost više ne proizvodi nužno dominaciju, nego počinje da izaziva zamor, iritaciju i odbojnost. Drugim rečima, propagandna saturacija počinje da proizvodi psihološki otpor: što se poruka nametljivije ponavlja, to je veća potreba dela javnosti da joj se opire. Usred kontinuirane logoreje predstavnika vlasti, rektoru Vladanu Đokiću bilo je dovoljno da dostojanstveno ćuti ili napravi jedan ili dva simbolička gesta pa da gotovo preko noći postane prepoznatljiva politička figura. Režim je, figurativno govoreći, ispucao argumente, zamorio javnost i samoga sebe, izduvao se, izuo i umorio, dok je Studentska lista tek počela politički da govori. Otuda i nesrazmerna količina pažnje koju danas privlači: inicijativa i politički momentum prešli su na njenu stranu, makar u delu javnosti koji želi promenu vlasti.
U poslednjih desetak dana političku pozornicu Srbije obeležili su pre svega događaji čiji su protagonisti bili studenti, vesti koje su dolazile iz studentskog pokreta ili potezi drugih političkih aktera prema Studentskoj listi. Jedan od najzanimljivijih bio je svojevrsni ostrakizam primenjen na rektora Đokića i profesora Mila Lompara, dve do tada veoma prepoznatljive figure povezane sa studentskim protestom. Poređenje sa atinskim ostrakizmom, naravno, nije doslovno. Ostrakizam je u antičkoj Atini služio kao politički mehanizam kojim se zajednica privremeno oslobađala pojedinca čija bi prevelika moć i uticaj mogli da poremete ravnotežu polisa. U ovom slučaju mehanizam vetiranja, koliko god bio neobičan savremenom partijskom iskustvu, imao je sličan efekat sprečavanja personalizacije pokreta. Argumenti da Đokić ili Lompar navodno pomeraju političko kormilo ka Evropskoj uniji, odnosno ka Rusiji, odjednom su postali manje važni od želje da Studentska lista zadrži kolektivni i depersonalizovani karakter.
Uostalom, i u staroj atinskoj demokratiji stub poretka bile su institucije kojima su upravljali anonimni državnih službenici. U tom smislu vetiranje možda nije oslabilo Studentsku listu koliko bi se moglo očekivati. Naprotiv, učvrstilo je predstavu da se ne bira politički mesija nego jedna vrsta kolektivnog kandidata. To je, u zemlji izrazito naviknutoj na personalizovanu politiku, prilično radikalan eksperiment. I ne čudi što autoritarni predsednik ne može da razume široku podršku koju dobija lista sa svega nekoliko imena koje šira javnost prepoznaje; lista koja obnovu institucija i zakonitosti stavlja iznad harizme sopstvenih političkih predstavnika.
Utisak je, takođe, da studenti stvaraju momentum i onda kada režim ima inicijativu, recimo u reakcijama na pokušaje opstrukcije prikupljanja potpisa. Povlačenje dela javnih beležnika, njihova iznenadna sprečenost ili odbijanje da overavaju potpise za kandidaturu Studentske liste samo je povećalo njenu vidljivost u javnom prostoru kroz upadljive dugačke redove u kojima su građani strpljivo čekali da budu overeni njihovi glasovi podrške. U koloni u kojoj sam stajao na Vidikovcu svima nam je bilo jasno da zbog pomenute opstrukcije nećemo stići na red i da naša podrška SL neće biti verifikovana. Niti je ko bio besan, niti se ljutio, jer se sabotaža vlasti očekivala; naprotiv, među ljudima je vladalo najbolje raspoloženje, euforija i gotovo karnevalska atmosfera sa trubama vozila koja su nas pozdravljala.
Slična euforija pratila je i predaju potpisa Republičkoj izbornoj komisiji. Neposrednost mladih ljudi, koji možda nisu upućeni u svaki detalj izbornih i birokratskih procedura, kao i spontano kolo uz trubače pod prozorima autoritarnog predsednika, imali su i svoju političku simboliku. U toj atmosferi referenduma, iz predizborne trke povukla se koalicija oko Miroslava Aleksića, a pre njih su to učinili i Zeleno-levi front i Pokret slobodnih građana. Moram priznati da do juče nisam ni pomišljao da u Srbiji možemo računati na tako visoke standarde moralne odgovornosti političkih faktora i da ćemo biti tako blizu mađarskom scenariju koji je u sličnim okolnostima doveo do povoljnog ishoda.
Koristim ovu priliku da apelujem da se i ostali protagonisti na opozicionoj sceni pridruže mađarskom scenariju. Poslednji put smo ih na javnoj pozornici, doduše ne i na bini među govornicima, videli davnog 11. novembra 2024. S obzirom da su u međuvremenu pružili podršku studentskom protestu i u potpunosti im prepustili trgove i ulice, zašto ih ne bi podržali sada kada treba materijalizovati rezultate njihove borbe? Euforija je po sebi iracionalna, ali takvo je najvećim delom i naše društvo. Naše velike mobilizacije u prošlosti su uglavnom bile iracionalne i afektivne. Kada je već tako, Studentska lista, uz kredibilitet najvećeg dela njenih (anonimnih) nosilaca i uz jasno određenje prema ponovnom uspostavljanju uzurpiranih institucija i suvereniteta, obnove principa univerzalne primene zakona, osiguranja pravde i razračunavanja sa korupcijom možda je i najbolji format oko koga se može okupiti snaga naše iracionalne euforije.
Peščanik.net, 18.09.2026.