Bilo je to deset dana posle pada nadstrešnice i otprilike desetak dana pred početak velike studentske rebelije. Pljusak, hladno vreme i, za „prestoni Beograd“ malobrojno protestno okupljanje u organizaciji opozicionih stranaka. Građana je na početku bilo tako malo da smo se pitali hoćemo li biti u stanju da prekinemo saobraćaj na raskrsnici Nemanjine i Kneza Miloša. Redara nije bilo, ili su bili nevidljivi, tako da su razni provokatori prolazili kroz naše redove kao što je već to postala praksa. Kada se pojavila trojka sa zastavom Euromajdana i EU, odmah je pri ruci bila i druga ekipa koja je počela da ih vređa i psuje u neuverljivom glumatanju provokatora. Svima je to bio prepoznatljiv scenario fantomskih izgrednika s kojima je aktuelni režim uspevao već dugo unazad da obesmisli svako okupljanje opozicije na ulicama velikih gradova.
Na bini su se po utabanom scenariju našeg opozicionog modus operandija smenjivali ljudi od struke i ugleda, ali naravno bez političkih lidera opozicije. Neki od njih su bili na licu mesta pomešani sa okupljenim građanima. Radomira Lazovića, koji je stajao pored nas, pitali smo zašto on ili njegovi nisu na bini. On kaže: „Hteli smo, ali bili smo preglasani.“ Dobro. Primili smo k znanju da na opozicionim skupovima u Srbiji ne može biti i neće biti političara koji će da govore. Međutim, na kraju oficijelnog dela skupa, kao poslednji govornik se na bini ipak pojavio bivši gradonačelnik Novog Sada, Branislav Novaković. Nisam se nikada bavio Novakovićem, ne znam zaista ništa o njemu, mogu samo posvedočiti da su reči čoveka koji dolazi iz srednjih ešalona politike ipak napravile razliku. Neko ko se profesionalno bavi politikom je umeo da se obrati ljudima, da kanališe raspoloženje, da postavi neke jasne i smislene smernice za akciju i da za trenutak barem učini da se ne osećamo tako jadno kako smo se gotovo sve vreme trajanja tog skupa osećali.
Pokisao i promrzao po ko zna koji put sam se bio zarekao da nikada više neću izaći na ulicu, niti se pridružiti nekom „opozicionom“ protestu na kojem ne postoji jasna politička agenda, kada su nam se desili studenti. To je već bila mnogo ozbiljnija i iskrenija forma antipolitike kojoj nisam mogao odoleti i kojoj sam se priključivao svaki put kada sam god mogao. Već tokom okupljanja studentskih kolona za skup na Slaviji videli smo savršeno organizovane redare i pitali se zašto opozicija nije tako radila na svojim skupovima. Kada smo sa studentima prelazili beogradske mostove izgledalo je kao da su njihovi redari imali tačan proračun statike Brankovog mosta pa su propuštali ljude u broju koji neće da ugrozi most. Bio sam tada sa kolegom Draganom Cvetkovićem inače veteranom beogradskih protesta i hteli smo da se mimo reda preko nekog blata popnemo na most. Zaustavlja nas redar, studentkinja koja mi se činila malo starija od moje ćerke, koja ide u osnovnu školu. Kaže da se vratimo u red, jer ćemo naneti zemlju na most ako idemo tuda. I mi se odmah poslušno, prekoreni i postiđeni vraćamo ponovo u red i slušamo ovu decu u kojoj zaista vidimo taj iracionalni entitet o kojem je pisao Stevan Filipović onomad na Peščaniku.
E sad, posle protesta poljoprivrednika i prosvetara, posle „narodnog odisaja“ u Bogatiću, Rači i Kraljevu, posle kolektivne katarze studentskih skupova na Autokomandi, u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, počinjemo svi polako da se treznimo i sve učestalije se postavlja pitanje o političkoj artikulaciji protesta. Naime, svi pomenuti rukavci pobune ma kako neki od njih bili impresivni i impozantni, ipak su u biti još jedna od formi našeg gnušanja politikom i antipolitike u kojoj živimo već najmanje deceniju, a možda i dve decenije. Neko bi rekao da je to naša aproprijacija savremenih trendova postideološke politike, a neko bi pomislio da smo možda bliži predpolitičkoj formi društvenog života. Paradoksalno, u trenutku kada su i najmanje seoske sredine i veliki gradovi naelektrisani u nezadovoljstvu aktuelnim režimom, ne postoji nikakva politička artikulacija tog nezadovoljstva. Kao da, recimo, usred revolucionarnog vrenja u Petrogradu, u jesen 1917, nema ni jedne političke partije ni jednog političara da se oglasi sa ma kakvim programom.
U tom kontekstu vratio bih se pitanjima koja sam pokrenuo na početku ovog teksta. Naime, da li je ono protestno okupljanje opozicije u novembru bio njihov poslednji politički miting? Pošto se tokom decembra, januara i februara još uvek nisu „autovali“ i nisu našli za shodno da nastupe u punom kapacitetu političkih stranaka, pitam se da li će to ikada učiniti? Pri tom, ne mislim da treba to da rade na studentskim okupljanjima. Nisam odobravao prisustvo govornika iz Proglasa na studentskom protestu u Novom Sadu, ali itekako bih voleo da ovaj pokret organizuje svoje protestne skupove; voleo bih u prvom redu da to vidim i od stranaka opozicije.
Neka studenti i dalje zastupaju svoju principijelnu agendu i neka i dalje služe kao korektiv društvenih odnosa i katalizator društvenih promena. Neka prosvetari, poljoprivrednici i druge interesne grupe nastupaju sa svojim zahtevima. Ali pored njih, moramo imati i politički format protesta. Srbija u 21. veku ne može biti talac političara koji se plaše da se popnu na binu jer misle ili znaju da će biti izviždani. Neka se smenjuju na govornici sve dok se ne pojavi nekoliko njih kojima građani neće zviždati. Onaj primer Novakovića i primer brojnih političara na lokalu pokazuje da je to moguće.
Peščanik.net, 04.03.2025.
NADSTREŠNICA