Prikaz knjige Marthe S. Nussbaum “Anger and forgiveness: Resentment, generosity, justice / Gnev i praštanje: nezadovoljstvo, velikodušnost, pravda”, Oxford University Press
Kad je policajac iz Fergusona u Misuriju upucao i ubio nenaoružanog crnog tinejdžera, demonstranti su izašli na ulice. Njihov gnev se nije napajao samo tim incidentom već i istorijom stradanja crnih ljudi u rukama policije. Teško je kriviti osećanje koje stoji iza takve reakcije: većina nas veruje da ljudi prema kojima se nepravedno postupa imaju pravo da budu gnevni. Gnev je zdrav i dobar, verujemo, kada motiviše ljude da se bore protiv nepravde ili da osude rđave postupke. Kao što su vikali oni koji su protestovali protiv raspuštanja Whitlamove vlade: „Sačuvajte svoj gnev!“
Martha Nussbaum želi da preispita tu pretpostavku. Kao filozofkinja koja je mnogo pisala o emocijama, ona misli da je gnev jedna od onih koju treba izbegavati. Trebalo bi da izbegavamo i rituale optuživanja, odbrane i praštanja, zajedno s kaznama i drugim manifestacijama osvetništva i želje za ponižavanjem. Umeto da se osvrćemo u gnevu, bilo bi bolje da gajimo brigu za druge koja je okrenuta ka budućnosti. Umesto da se svetimo za nanesenu nepravdu, bilo bi bolje da na neki način menjamo uslove koji su izazvali takvo ponašanje.
Nussbaum crpi inspiraciju iz trećeg dela Eshilove tragedije Orestija. U Eumenidama se furije preobražavaju iz ljutih osvetnica u braniteljke zakona Atine. Autorka naglašava da ta promena nije samo postavila kažnjavanje u domen zakona već je preobrazila i želju za osvetom, koja gleda unazad, u brigu za blagostanje građana, koja gleda unapred.
***
Nussbaum prikazuje svoju argumentaciju protiv gneva kao stvar zdravog rasuđivanja. Gnev kao pokretač na akciju, kaže ona, ima osobine koje bi trebalo da brinu svaku racionalnu, moralnu osobu. Suštinska osobina gneva je, smatra ona, želja da se uzvrati bar istom merom. Ta reakcija je, međutim, iracionalna. Crni tinejdžer se ne može vratiti u život; Withlam se ne može vratiti na dužnost.
Kad je gnev pokretač napada na one koji nas vređaju ili omalovažavaju, on ima osnovu. Možemo da povredimo ili udaljimo ljude koji se prema nama ne ponašaju onako kako smatramo da zaslužujemo. Ali zaokupljenost statusom koja pokreće taj gnev, kaže Nussbaum, moralno je sumnjiva. Osobu koja dobro razume šta je važno u životu ne treba da uznemiravaju takve tričarije. Ona usvaja stoički stav prema sitnim nedaćama koje doživljava. Treba da izbegavamo gnevne reakcije i da se uzdignemo iznad njih.
Ali postoji velika razlika između kivnosti izazvane propustom drugih da priznaju naš status u društvenoj interakciji i gneva izazvanog propustom drugih da se prema nama ponašaju kao prema ravnopravnim građanima ili nosiocima ljudskih prava. Gnev crnih građana Fergusona čini se opravadan zato što oni imaju dobre razloge da misle da im je uskraćeno poštovanje na koje kao građani imaju pravo.
Nussbaum priznaje da gnev ponekad može služiti korisnoj svrsi. Gnev zbog načina na koji se prema njima postupa može ljude upozoriti na nepravednost njihovog društva. Gnev može izražavati naše protivljenje zlodelima. Nussbaum prihvata ono što naziva „prelazni gnev“ – negodovanje ljudi suočenih s nepravdom. Ali naziva ga prelaznim zato što smatra da to negodovanje treba brzo da se preobrazi u rešenost, okrenutu ka budućnosti, da se spreče buduće nepravde, da se poboljšaju životi onih koji su oštećeni i da se postigne pomirenje sa vinovnicima zlodela.
Kako bi trebalo da izgleda taj prelaz? Očigledan odgovor je da treba da pređemo s gneva na praštanje. Ali Nussbaum smatra da je naše poimanje praštanja suviše prožeto hrišćanskim obredima ispovesti. Da bismo dobili božji oproštaj, moramo da kleknemo – da priznamo svoje grehe i prihvatimo status poniznih grešnika. Davanje oproštaja vinovnicima zala pod uslovom da se pokaju, smatra ona, može biti samo drugi način da ih ponizimo i potvrdimo svoj superiorni status. Čak i bezuslovno praštanje je sumnjivo zato što može lako funkcionisati kao način iskazivanja superiornosti onog koji prašta.
Istinski prelaz prevazilazi želju za uzvraćanjem istom merom i potvrđivanjem statusa. Kako će on izgledati, to zavisi i od prirode počinjenog nedela i od žrtava. Nussbaum smatra da biblijska priča o razmetnom sinu pruža model roditeljskog ponašanja. Roditelji treba da odgovore s ljubavlju na rđavo ponašanje svoje dece. Loši postupci supružnika ili prijatelja su razlog za žaljenje. Gnev izazvan izdajom poverenja može brzo da se preobrazi u usredsređenost na oporavak, smatra ona – i da spase odnos ako je moguće; ako ne, ide se dalje bez njega.
Nedela koja zaista iziskuju kaznu treba prepustiti zakonu kao u priči o Eumenidama. Ali Nussbaum se ne slaže s kaznom kao osvetom i prigovara čak i reči „kazna“. Želja da počinioci nedela dobiju ono što su zaslužili je, po njenom mišljenju, samo drugi način uzvraćanja ravnom merom. Kažnjavanjem kriminalaca ne poništavaju se njihovi zločini. Kao izraz gneva zajednice, kazna je moralno sumnjivo potvrđivanje superiornosti nad „zločinačkim klasama“. Nussbaum je sklona utilitarnom, ka budućnosti okrenutom stavu o kažnjavanju koji se usredsređuje na popravljanje zločinca, odvraćanje od zločina i, nadasve, na sprovođenje društvenih programa koji se bave uzrocima zločina.
Kazna može biti okrutna, ponižavajuća i osvetnička. Ali fokus Marthe Nussbaum na budućnost gubi dodir sa onim što većina ljudi smatra suštinom zakonskog sistema: da se ljudi moraju smatrati odgovornim za ono što čine i da žrtve, njihove porodice i drugi članovi društva imaju pravo na reakciju koja odgovara počinjenoj nepravdi. Kaznom se ne može poništiti nepravda, ali se njom može iskazati poštovanje za pojedinca tako što će se priznati šteta koja mu je učinjena kao žrtvi zločina i što će zločinac biti smatran odgovornim za svoje postupke. Stavljanjem opštih društvenih ciljeva na mesto nezainteresovanosti za ono što zločinac zaslužuje ne pruža žrtvama potrebno zadovoljenje.
To ne znači da je naš sistem krivične pravde dobar ovakav kakav jeste. Autorkine kritike načina na koji rešavamo pitanje zločina uglavnom su opravdane. Ona opravdano ističe da želja za kažnjavanjem često preprečuje put hvatanju u koštac sa društvenim problemima koji podstiču ljude na zločin. U pravu je i kad ističe da zatvaranje nije dobar način popravljanja zločinaca i sugeriše traganje za drugim načinima – posebno kad su počinioci zločina maloletni.
***
U Eshilovom komadu osvetnički gnev Eumenida je ukroćen i preobražen u trezvenu vladavinu zakona. Očigledan prigovor prevazilaženju gneva zasnovanom na vladavini zakona jeste to da ono ne pomaže ljudima koje ugnjetavaju zakoni njihovog društva. Šta oni mogu da urade osim da izraze opravdani gnev i uzvrate udarac svojim ugnjetačima? Nussbaum odbacuje taj prigovor tako što navodi tri primera prelaznog gneva u suočavanju s ugnjetavanjem.
Martin Luther King Jr počeo je svoj čuveni govor „Imam san“ podsećanjem na nepravde s kojima su se suočavali crnci u američkom društvu, to jest navođenjem dobrih razloga za gnev. Ali u nastavku govora odmah je pozvao crne i bele građane Amerike da se zajedno bore za društvo u kom mogu složno živeti kao ravnopravni građani. Nelson Mandela je bio voljan ne samo da pregovara s belcima već i da se s njima sprijatelji. Južnoafrička komisija za istinu i pomirenje radila je u duhu amnestije; naglašavala je potrebu da se kaže istina, ali nije kažnjavala vinovnike zlodela niti je od njih tražila da se pokaju kako bi im bilo oprošteno. Gandhijevo upražnjavanje nenasilne građanske neposlušnosti bilo je efikasan način otpora ugnjetavanju i pre je podrazumevalo saosećanje sa ugnjetačima nego gnev prema njima.
Nussbaum ne pretpostavlja da će nenasilni otpor uvek biti delotvoran. Samoodbrana je zakonita i ponekad su nasilni postupci jedino dostupno sredstvo. Ali ona smatra da King, Mandela i Gandhi nisu samo pokazali da su nenasilni postupci i postupci usmereni ka pomirenju ponekad delotvorni. Oni su pokazali i to da je moguće zameniti gnev saosećanjem, simpatijom i željom za pomirenjem – čak i kad smo suočeni sa ugnjetavanjem.
U pozicija Marthe Nussbaum sadržano je mnogo zdravog razuma. Oslobodivši se gneva koji je morala osećati prema ubici svog deteta, Rose Batty je pretvorila svoju tragediju u kampanju protiv porodičnog nasilja. Gnevne reakcije na diskriminaciju često izazivaju novu gnevnu reakciju i produbljuju društvene podele koje pogoršavaju situaciju žrtava i drugih članova društva. Martin Luther King Jr je to razumeo, kao i mnogi pripadnici pokreta Crni životi su važni.
Tory Russell, jedan od njegovih vođa, izrazio je perspektivu budućnosti tokom svog obilaska Australije prošle godine. Treba da „gradimo pokret koji ne obuhvata samo ekonomiju već i jednakost i ravnopravnost unutar sistema“, rekao je, „kao i izvesnu pomirljivost u vezi s događajima u prošlosti“.
Ali preporuke Marthe Nussbaum su za one koji imaju načina da preobraze svoj gnev u pozitivni program oporavka od povrede ili u kampanju za prevazilaženje nepravde. Ljudima koji nemaju mnogo prilika da poboljšaju svoj život, koji su loše plaćeni ili nezaposleni, koji trpe sistematsku diskriminaciju ili siromaštvo i koje političari zanemaruju kako god da glasaju gnev je često jedino sredstvo u borbi za promenu.
Oni koji žele da uklone gnev kao silu u svom društvu moraju se pozabaviti ekonomskim i političkim činiocima koji hvataju ljude u zamku očajničkog života. Prevazilaženje gneva ne može biti prosto projekat za pojedince. Mada Nussbaum o tome ne govori dovoljno, njena knjiga u celini je pravovremeni izazov onima koji misle da je gnev prikladna reakcija na kršioce zakona, teroriste i ljude s drukčijim političkim gledištima. Ona ubedljivo pokazuje da bolje društvo i bolja politika počivaju na zamenjivanju gneva konstruktivnijim odgovorima.
Autorka predaje političku i moralnu filozofiju na La Trobe univerzitetu u Melburnu, u Australiji.
Janna Thompson, Inside Story, 19.07.2017.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 26.08.2017.
BLACK LIVES MATTER