Izraelu se konačno obija o glavu njegovo ponašanje. Doskora je bilo lakše ne primećivati ili čak podržavati uništavanje palestinskog društva na Zapadnoj obali i u Gazi, bombardovanje mnogih zemalja, ubijanje stranih lidera i otimanje libanskih i sirijskih teritorija. Činjenica da je u Gazi ubijeno, često namerno, više od 20.000 dece, pogađala je savest, ne novčanik, a savest se može primiriti ritualnim osuđivanjem Benjamina Netanjahua i njegovih zatucanih kolega. Tek napad na Iran izložio je pomnom posmatranju šire javnosti čudno zastranjivanje međunarodne zajednice i sada se sve veći broj građana u Evropi i Severnoj Americi čudi upornoj podršci Izraelu svojih elita.
Ta podrška zasnivala se na sistematskom potiskivanju činjenica i opštem neznanju o Bliskom istoku. U nearapskom svetu Izrael je uglavnom prikazivan kao jedina demokratija u regionu, sa „najmoralnijom vojskom“ na svetu. Svako neslaganje sa ovim stavom izazivalo je ostrakizam: nijedan bojkot na društvenim mrežama i u širem društvu na Zapadu nije bio tako unison kao onaj zbog optužbi za antisemitizam (koji je poslednjih godina redefinisan kao kritika ratobornog izraelskog etnonacionalizma). Ali katastrofalno nepromišljen rat protiv Irana ukinuo je ovu začaranost Zapada Izraelom.
Taj preokret se ispoljio na razne načine. Prema anketi koju su sproveli New York Times i Siena College, sada više Amerikanaca saoseća s Palestincima nego sa Izraelcima. Taj dramatični obrt u javnom mnjenju ohrabrio je mnoge pripadnike ekstremne desnice u Sjedinjenim Državama da iskažu svoj sasvim stvarni i otrovni antisemitizam. U isti mah, jačanje masovne svesti o dubokoj korumpiranosti američke politike pokrenulo je neke blagotvorne trendove. Političari širom ideološkog spektra nagrađeni su na izborima zbog protivljenja subvencijama državi koja je uvek u ratnom stanju, što nije promaklo večitom oportunisti Dž. D. Vensu. Već zabrinut za izbore 2028, on je uputio javnu poruku Izraelu: „Ne možete svaki svoj problem nacionalne bezbednosti rešavati ubijanjem.“ Gradonačelnik Njujorka je izveo neverovatan zaokret u odnosu na svoje prethodnike i optužio Izrael za genocid, a ipak je dobio veću podršku američkih Jevreja od one koju uživa Netanjahu. U Mičigenu, Abdul El Sajed je obećao da će ukinuti bezuslovnu vojnu pomoć Izraelu i porazio poslanicu Hejli Stivens, koja se za takvu pomoć zalaže.
Promena mišljenja o Izraelu se ubrzava na i među njegovim nekadašnjim najpouzdanijim saveznicima van Sjedinjenih Država. Italija se pridružila Indoneziji i Pakistanu u osudi izraelskog ministra nacionalne bezbednosti Itamara Ben-Gvira zato što je postavio snimak na kom se ruga propalestinskim aktivistima koje policija drži u ponižavajućem položaju s lisicama na rukama. Pre nego što je postao premijer Velike Britanije, Endi Bernam se u video snimku na društvenim mrežama javno izvinio zbog stava svog prethodnika Kira Starmera o Gazi, između ostalog i zbog njegove podrške izraelskoj strategiji uništavanja Gaze isključivanjem vode i struje.
Navijači za Izrael poput Ujedinjenih Arapskih Emirata, potpisnika Avramovih sporazuma koji Izraelu garantuju diplomatsko priznanje, posvetili su se podmićivanju Irana kad su videli da ne mogu da ga pobede. Ali dublji pomaci prouzrokovani globalnim osudama Izraela i dalje izostaju.
Baš kao i Rusija ili Kina ili bilo koja druga zemlja sa utopijskim projektom, Izrael je dugo proklamovao svoju superiornu moralnost ljudi posvećenih plemenitom cilju – istovremeno ubijajući i pljačkajući svoje nezaštićene sunarodnike. A cionistički političari su imali na raspolaganju, više nego ijedan drugi nacionalizam (irski, hinduski, jermenski, tibetanski), uticajne zastupnike širom Evrope i Sjedinjenih Država od sedamdesetih godina prošlog veka nadalje. Upravo to je omogućilo Netanjahuu da samouvereno prikazuje Izrael kao avangardu zapadne civilizacije u odbrani od varvara. Zahvaljujući nizu manevara, ta zemlja se od nekadašnjeg utočišta manjine progonjene na Zapadu pretvorila u simbol uspinjanja zapadnih elita u sopstvenim očima. Konvencionalna objašnjenja nesrazmernog izraelskog uticaja obično su se fokusirala na nezakonito ponašanje grupa za lobiranje u biznisu, politici i medijima. Dublja objašnjenja, koja se više oslanjaju na istoriju, govore o užurbanom formiranju slike Zapada o samom sebi počevši od nultog nivoa 1945.
Kao što je Simon Vej istakla 1943, hitlerizam su činile „kolonijalne metode osvajanja i dominacije koje su Nemačka i bela rasa uopšte sprovodile na evropskom kontinentu“. Džordž Orvel je video dovoljno tih metoda u Aziji da bi se 1940. zapitao treba li da podrži britansku imperiju u ratu protiv nacističkog rivala. Sklonost Vinstona Čerčila ka genocidnom hitlerizmu primetio je 1944. jedan od njegovih ministara nakon što je Čerčil pomogao da u delu Indije kojim su vladali Britanci zavlada glad. Alber Kami izvesno nije preterivao kad je 1946. opisao hitlerizam kao moderni zapadni otrov koji je preživeo rat. Mržnja prema jevrejskoj manjini nije nestala u zemljama u kojima su građani aktivno sarađivali s nacistima (u Poljskoj je bilo pogroma i 1946). Čak ni oslobodioci Evrope, Velika Britanija i Sjedinjene Države, nisu ukinuli mnoge prepreke za primanje Jevreja koji su preživeli Holokaust u svoje zemlje. Nuklearno spaljivanje Japana, kom je prethodilo opisivanje Japanaca kao majmuna – i to ne bilo gde, već u New Yorkeru i New York Timesu – posle kojeg su sledile i brutalne akcije protiv pobunjenika u britanskim i francuskom kolonijama, potvrdilo je da među savezničkim silama istrajava mentalitet belih suprematista. Ipak, izbijanje novog rata protiv Sovjetskog Saveza – koji je nazvan „hladni“, mada je nesumnjivo bio vruć, od Koreje do Avganistana – zahtevalo je laskaviju sliku Zapada o samom sebi. Ideja da je „slobodni svet“ posvećen nužnoj borbi protiv totalitarizma (najpre nacista, zatim Sovjeta, baasista i u novije vreme islamista) postala je osnovni analitički okvir uzastopnih generacija obrazovanih Severnoamerikanaca i Evropljana. Sam Drugi svetski rat počeo je da se tumači kao egzistencijalna bitka demokratije protiv tiranije uprkos činjenici da se Hitler nadahnjivao američkim eugeničarima i nadmetao sa britanskim imperijalistima, i da su ključne pobede protiv nacista izvojevali Sovjeti.
Kao država koju su uglavnom osnovali osvedočeni socijalisti – i koju je u početku naoružavao Staljin – Izrael se nije sasvim uklapao u posleratni imaginarij slobodnog sveta. I sama nova izraelska država stvorila je zbrku 1956. godine svojim učešćem u staromodnoj imperijalističkoj pljački – britansko-francuskom pokušaju preuzimanja Sueckog kanala od Egipta. Ni njena velika populacija tamnoputih Jevreja iz arapskih zemalja nije doprinela poboljšanju imidža zemlje na Zapadu: Hana Arent, koja je izveštavala o suđenju Adolfu Ajhmanu 1961, opisala je gomilu ljudi ispred suda u Jerusalimu kao „orijentalnu rulju“. Brza izraelska pobeda u Šestodnevnom ratu 1967. oduševila je mnoge jevrejske Amerikance koji su dotad s prezrenjem gledali na navodnu domovinu svih Jevreja. A podstakla je i francuskog predsednika Šarla de Gola da opiše Jevreje kao „elitni narod, siguran u sebe i dominantan“.
De Golova izjava podsetila je na činjenicu retko primećivanu pre sedamdesetih godina 20. veka, a to je da je zbog široko rasprostranjenih predrasuda prema Jevrejima Francuska bila plodnije tle za istrebljenje Jevreja od Nemačke. U Francuskoj se decenijama posle oslobođenja logora smrti 1945 – koje je uglavnom izvela Crvena armija – Holokaustu nije posvećivala ozbiljnija pažnja, sve do ranih sedamdesetih kad je američki istoričar Robert P. Pakston otkrio razmere francuske kolaboracije s nacizmom i kada je usledio niz suđenja višijevskim zločincima. Hitno stvaranje nove slike nenamerno je potpomogao Sovjetski Savez, čije proganjanje Jevreja je najednom postalo glavna tema širom slobodnog sveta. Branioci Jevreja su sad proklamovali svoje superiorne vrednosti u ime sovjetskih Jevreja, pretvarajući ljudska prava, kao što je primetio Samjuel Mojn u Poslednjoj utopiji (The Last Utopia), iz zahteva poniklog među bespomoćnima u oružje kojim se razmeću moćni.
Još jedno ideološko restilizovanje – podsećanje na Šou praćeno očiglednim kajanjem – postalo je osamdesetih godina (i ostalo do danas) ključno za kolektivni identitet onih koji su Šoi revnosno doprinosili: taj sindrom se najbolje video u Nemačkoj, u kojoj je šezdesetih godina bivši nacista Kurt Georg Kizinger postao kancelar i koja je posle ponovnog ujedinjenja s Evropom počela da poistovećuje – s ležernim antisemitizmom – svetsku jevrejsku populaciju s Izraelom i proglasila zaštitu te države svojim vrhunskim državnim interesom.
Istočnoevropske zemlje, u kojima se uglavnom odvijala Šoa, izašle su iz komunističke vladavine osamdesetih i otkrile da je pokajničko priznanje da su počinile masakr nad Jevrejima ulaznica u zajednicu bogatih zapadnoevropskih suseda, kao što je Toni Džad rekao u Posleratnom razdoblju (Postwar). Nova Evropa, pisao je Džad „preuzela je na sebe zadatak da skrene pažnju svetske javnosti“ na strahote učinjene Jevrejima i da „definiše ʼEvropljaneʼ kao ljude kojima je do toga zaista stalo“.
Taj rizični potez „sveprisutne kompenzacije“, po rečima Džada, „s kojom su Evropljani sada priznavali, propovedali i obeležavali gubitak svojih Jevreja“ i sećanje na svoje zločine unela je „samu definiciju genocida u garanciju obnovljene humanosti evropskog kontinenta“. Čak ni prividno ljudsko saosećanje ne traži se, na primer, za zločine koje su Evropljani počinili nad drugim narodima: za milion Kongoanaca koje su ubili i obogaljili belgijski imperijalisti, za desetine miliona koji su nestali u poznoviktorijanskim etničkim čišćenjima ili, kad smo već kod toga, za dvadeset sedam miliona ubijenih u Nemačkoj invaziji na Sovjetski Savez. Oni su nestali iz vidokruga zapadne javne imaginacije kojom dominiraju prepleteni užasi Šoe i gulaga. Mnogostrukim žrtvama zapadnog genocidnog imperijalizma u Aziji i Africi rečeno je da prestanu da krive prošle događaje za svoje nevolje i da preuzmu odgovornost za svoje neuspehe u sadašnjosti. U međuvremenu, u dobro odabranom trenutku Izrael, koji je tvrdio da je po definiciji nesposoban da čini zločine, diktirao je hladnoratovski zeitgeist – i postao prvi korisnik renovirane slike Zapada o samom sebi.
Gotovo istovremeno, intenziviranje politike identiteta u Sjedinjenim Državama, koje je istorijski status jevrejskih žrtava uzdiglo do simbola moralne vrline, doprinelo je amerikanizaciji Holokausta i slici Izraela kao države kojoj se ništa ne može prigovoriti. Kao što je rekao Robert Alter, mnogi američki Jevreji, sve više opsednuti Šoom, osećali su posebnu prijatnu jezu dok su „posredno doživljavali neizrecivo zlo u materijalnoj udobnosti i sigurnosti našeg američkog života“.
Izrael je stupio u slobodni svet kao počasni član u trenutku kad je odlučnim korakom silazio ka bengvirizmu. Soul Belou je bio jedan od Amerikanaca koji su se pridružili opsesiji Šoom i cionizmom pa ipak je, u privatnom pismu iz 1978, upozorio da se Izrael približava „opasnom stanju fanatizma“. Alfred Kazin, koji u svojim dnevničkim beleškama stalno negoduje zbog „sve veće brutalnosti Izraelaca“ i sve veće zaljubljenosti američkih Jevreja u Izrael, zaključio je 1988. da „s Izraelom nikad neće biti mira. Uvek sam slutio da će sukobi između Izraela i muslimanskog sveta biti beskonačni, a moja najdublja slutnja je da bi tamo mogao početi Treći svetski rat.“
U četiri decenije koje su otad prošle, rasistička i imperijalistička država s nuklearnim oružjem, sve srodnija neofašističkim belim nacionalistima na Zapadu, uživala je šire i dublje poštovanje od onog koje je među zapadnim političarima i intelektualcima uživao bilo koji komunistički režim. Ajzaja Berlin je u razgovoru sa Suzan Zontag priznao da zatiče sebe u mislima o Izraelu jednako opsesivnim i submisivnim kao misli nekadašnjih komunista o Sovjetskom Savezu. Ovaj američki mislilac je bio jedan od mnogih koji su izostavljali Izrael iz analiza nacionalističkih i autoritarnih patologija. To izostavljanje tipično je za radove istaknutih zapadnih javnih intelektualaca – od Jirgena Habermasa do Majkla Valzera, od Timotija Snajdera do Frensisa Fukujame. Bila je to vrlo rasprostranjena „izdaja intelektualaca“, a pridružili su joj se barjaktari zapadnog liberalizma, kao i Rupert Mardok koji je svojim medijskim trikovima pomogao u uspostavljanju alternativne stvarnosti ove države aparthejda. Uspeh te potemkinovske demokratije može se meriti gnevom zbog bezuslovne podrške zapadnih elita jednom društvu preplavljenom genocidnim strastima – gnevom s kojim sve više ljudi danas leže i ustaje.
Naravno, osnivačka ideja Izraela da jevrejski Izraelci moraju imati veća prava od Palestinaca uvek je bila „čudovišna“, kao što je rekla Natalija Ginzburg. Nikakva količina patnje u prošlosti ne može opravdati politiku organizovanog nasilja i nepravde na okupiranim teritorijama.
Implicitna tvrdnja Izraelaca da žrtve stiču trajnu vrlinu bezgrešnosti nikada nije imala mnogo smisla. Oni koji su preživeli pogrome u ruskom građanskom ratu (1917-1921) brzo su postali izvršioci nauma boljševičkog režima i nadzirali velike pokolje, masovnu glad i prinudni rad. „Mrzi tlačenje, boj se tlačenih“, napisao je V. S. Najpol u nesentimentalnom zaključku o dobu ekstrema, u kom je više puta ponovio da nijedna grupa ljudi, od Ukrajine do Indonezije, nije imuna na korupciju koju sobom nose moć i ideologije. Pokazalo se da cionizam nije izuzetak od pravila da politički idealizam rođen iz krajnje patnje sadrži u sebi seme sopstvene propasti i da se žrtve istorijskih užasa, vođene strahom i osvetoljubivom mržnjom, lako pretvaraju u dželate drugih.
U američkoj Demokratskoj partiji i drugim proizraelskim političkim formacijama na Zapadu takođe možemo videti na šta je Natalija Ginzburg mislila kad je rekla da jedna čudovišna ideja koja „raste i umnožava se na našim najboljim porivima i našoj žudnji za pravdom i jednakošću“ na kraju te plemenite ciljeve pretvara u „gomilu mokre slame“. Rastuće uverenje da je apsolutna vernost Izraelu otupela umove i duše svakako će naići na protivnike. Suviše stvari je ugroženo za pristalice te zemlje: ceo neistraženi spektar samoljublja, mišljenja i osećanja o sebi i drugima, nemilosrdnog i nekažnjivog postupanja. Ova moralna ucena polako se obrušava i tone u histeriju. S druge strane se sve češće čuju pitanja o „pravu na postojanje“ Izraela, a optužbe za antisemitizam imaju sve manje veze sa stvarnošću.
Korporativno finansirani brutalni napadi na univerzitetske kampuse i nespretno ugledanje CBS-a i CNN-a na rusku Pravdu pokazuju da se upadljive činjenice o Izraelu više ne mogu zataškavati suptilnijim sredstvima. Ali posledice takve hiperorganizovane podrške jednom društvu koje je posvećeno beskrajnom ratu i razaranju sada su suviše očigledne u raznim aspektima zapadnog života, od kompromitovanog vođstva u političkom centru i podmukle mobilizacije judofobije na ekstremnoj desnici, do mnogih univerziteta oslabljenih optužbama za antisemitizam i medijskih institucija poniženih izmišljotinama i eufemizmima o genocidu. Sve više ljudi, duhovno opustošenih dugim izlaganjem takvim strahotama i progonjenih osećajem da su saučesnici u njima, dolazi do istog zaključka: da definicija i garancija njihove obnovljene ljudskosti zavisi od odlučne osude čudovišnih postupaka Izraela.
Harper’s Magazine, 23.09.2026.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 10.10.2026.
IZRAEL / PALESTINA