Inicijativa mladih za ljudska prava i aktivistički pokret Moja inicijativa, koji čine brojni studenti i studentkinje Fakulteta političkih nauka, pitaju se gde je 29. marta 2016. bila uprava fakulteta kada se na tribini „Ima li prava i pravde u Hagu?“ u organizaciji Studentske unije FPN-a aplaudiralo na priču o silovanim ženama tokom rata u Bosni i Hercegovini.
Zahvaljujući odabiru učesnika tribine i propustu organizatora da spreči ponižavanje žrtava zločina na prostoru bivše Jugoslavije, razgovor se vodio u teatarskoj atmosferi u kojoj su se pravnik Kosta Čavoški i advokat Goran Petronijević utrkivali ko će od publike izvući veći aplauz iznošenjem neistina i neprimerenih komentara o radu Haškog tribunala i zločinima koji su pred njim dokazani.
Iako su organizatori imali nameru da ovom tribinom pokrenu raspravu o izuzetno važnoj temi odnosa prema ratnoj prošlosti i presudama Haškog tribunala, to se nije dogodilo. Studentima su se obratila dvojica kritičara Haškog tribunala, Kosta Čavoški i Goran Petronijević, i Nemanja Stjepanović iz Fonda za humanitarno pravo, od kojih je jedino Nemanja Stjepanović zaista govorio o radu Tribunala. Preostali govornici su se pozivali na javnosti dobro poznate teorije zavere velikih sila protiv Srbije, izvrgavajući ruglu sudski utvrđene činjenice, relativizujući ratne zločine počinjene tokom raspada bivše Jugoslavije i pravdajući jedan zločin drugim.
U jednom času moderator debate je pozvao publiku da raspravu vodi na akademskom nivou, ali je propustio da se ogradi od profesora Koste Čavoškog kada je o Albancima govorio kao o Arbanasima, a zatim i „Šiptarima“. Niko od organizatora nije odreagovao ni kada je Nemanja Stjepanović upitao studente zašto su se smejali kada je on govorio o žrtvama silovanja u ratu u Bosni i Hercegovini, a studentkinja iz publike prokomentarisala „Smejali smo se i kada smo čitali presudu“.
Nije upitno da u Srbiji postoji veliki broj ljudi koji kritikuju rad Tribunala, ali postavlja se pitanje da li je zvanična politika Fakulteta političkih nauka da podržava diskurs omalovažavanja civilnih žrtava rata, kao i naroda koji žive u susedstvu – ili da kroz aktivnosti koje na fakultetu organizuju studentske organizacije omogući kritičko promišljanje o zapostavljenim temama iz naše bliže prošlosti.
Tribine na fakultetu ne mogu da se organizuju bez odobrenja dekanata. Prema informacijama koje smo dobili o učesnicima tribine, jedan od govornika je trebalo da bude Vinko Pandurević – komandant Zvorničke brigade Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske koji je pred Haškim tribunalom osuđen na 13 godina zatvora zbog učešća u dešavanjima u i oko Srebrenice u julu 1995. godine. Postavlja se pitanje da li je spisak govornika debate sa Vinkom Pandurevićem dekanat odobrio usled neznanja o tome ko je Pandurević ili im njegova umešanost u zločine u Srebrenici nije predstavljala problem. U razgovoru sa organizatorima debate, uspeli smo da im objasnimo da Fakultet političkih nauka ne bi trebalo da bude mesto na kojem će se studentima obraćati ratni zločinci, pa su oni odustali od te ideje.
U Srbiji postoji veliki broj stručnjaka, poznavalaca rada Haškog tribunala, profesora, advokata, aktivista nevladinih organizacija koji bi bili voljni da sa studentima na kritički način razgovaraju o radu međunarodnog suda, ali na osnovu jučerašnje tribine jasno se vidi da organizatorima nije bio cilj da studenti nešto nauče o radu Tribunala i činjenicama potkrepe svoje stavove, već da se u neravnopravnoj borbi između trojice govornika nacionalističke ideje utrkuju za aplauze.
Da je uprava fakulteta uložila nešto energije kako bi pomogla studentima da organizuju ovu tribinu na adekvatan način, postojao bi prostor da se o jednoj ovako važnoj temi u politički važnom trenutku razgovara na bolji način.
Da je bilo prostora da se među govornicima zaista vodi razgovor, možda bi više informacija doprlo do studenata, a gromoglasan aplauz nakon izlaganja Koste Čavoškog bio bi zamenjen pitanjima iz publike o ulozi Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) u raspirivanju mržnje među narodima bivše Jugoslavije u poslednje tri decenije.
Da je Goran Petronijević, član pravnog tima Radovana Karadžića, govorio isključivo o izazovima sa kojima su se suočavali tokom suđenja, studenti bi bolje razumeli funkcionisanje Tribunala. Da je išao po tačkama optužnice objašnjavajući kako je odbrana pokušala da dokaže Karadžićevu nevinost, studenti bi možda po prvi put spoznali razmere etničkog čišćenja u delovima Bosne i Hercegovine koje su Srbi zauzeli u prvim mesecima rata, opsadi Sarajeva, genocidu u Srebrenici, logorima u Prijedoru, silovanim ženama u Foči…
Da nije morao da reaguje na relativizaciju zločina od strane preostala dva govornika, Nemanja Stjepanović je mogao da zaista govori o propustima u radu Tribunala koje je uočio nakon više od jedne decenije praćenja njegovog rada.
Za propuste u organizaciji ove tribine lako možemo optužiti Studentsku uniju FPN-a, jer se uhvatila u koštac sa temom koja je kompleksna i očigledno nedovoljno poznata studentima. Međutim, pravog krivca ipak vidimo u upravi fakulteta, koja ni na koji način ne vodi računa o vrednosnom sistemu generacija studenata koje obrazuje.
Haški tribunal je osnovan 1993. godine, i od samog osnivanja se finansira od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Država Srbija je potpisala sporazum o saradnji sa ovim sudom, dok Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu sa njim intenzivno sarađuje. Poštujući autonomiju studentskih organizacija, verujemo da je zadatak uprave fakulteta ipak trebalo da bude da studente usmeri da prilikom organizacije tribine koja se bavi ulogom Haškog tribunala pođu od ovih premisa, a tek potom kritički preispituju rad Tribunala. S obzirom da je bilo kakvo usmerenje od strane dekanata očigledno izostalo, na Fakultetu političkih nauka se raspravljalo o svemu, samo ne kao o onome što je naziv tribine sugerisao.
Inicijativa mladih za ljudska prava, 30.03.2016.
Peščanik.net, 31.03.2016.
SREBRENICA