Ozbiljne stvari

„Nas i Rusa mnogo miliona“. Gde smo mi, međutim, mnogo manji partner. Posebno ako smo mi Crnogorci. Ali nije mnogo drukčije ni kada je reč o Srbima. Veliki brat bi mogao da pruži zaštitu, ali je bolje ako ta zaštita nije ni potrebna. Ne samo zato što valja izbegavati nepotrebne sukobe, već i zato što bi to moglo biti nemoguće ukoliko je veliki brat sam u sukobu, pa očekuje podršku. Tada može da se očekuje poslušnost, a i da se zahteva ako se ceni da je nedovoljno spontano ili bratski izražena. Onda stvari postaju ozbiljne.

U sprskoj i crnogorskoj javnosti, pa i u široj evropskoj, nije jasno šta se to u Crnoj Gori događalo i koliko je to u vezi sa onim što se događa ili će se događati u Srbiji. Posebno nije jasno koja je uloga ruskih vlasti ili nevladinih organizacija i pojedinaca. Kada se ne zna mnogo, najbolje je ne nagađati i ne oslanjati se na jednu ili drugu pouzdanu vest ili svedočenje dobro obaveštenih izvora, već poći od onoga što se zna i što nije sporno.

Možda je najvažnije voditi računa o tome da je Rusija označila NATO za glavnog protivnika. Štaviše, središnji ruski argument za zaoštravanje odnosa u Evropi i u svetu uopšte jeste širenje ovog vojnog saveza. Trenutno, Crna Gora je jedina nova zemlja članica Atlantskog saveza. Makedonija je bila na pragu članstva, ali je to Grčka sprečila. Tada još nije postojao ovaj spor između NATO saveza, a zapravo Amerike, i Rusije, pa bi učlanjenje, da je do njega došlo, bilo lišeno ruskih protesta. Takođe, ranije je postojao konsenzus u Bosni i Hercegovini o eventualnom učlanjenju u NATO. Sada je Republika Srpska protiv toga. Konačno, Srbija se odlučila za neutralnost u vreme kada je postajalo jasno da se više neće moći sprečiti osamostaljenje Kosova, bar ne ukoliko se ne pribavi podrška Rusije. I konačno, u međuvremenu je približavanje Crne Gore Atlantskom savezu postalo ključna tačka otpora opozicije. Sve je ovo manje-više usklađeno za zahlađenjem odnosa Rusije i Sjedinjenih država, a onda i drugih evropskih zemalja, posebno onih koje su učlanjene u NATO.

Potom je jasno da je u Crnoj Gori opozicija pokrenula pitanje legitimnosti vlasti na ulicama i trgovima. Kriza legitimnosti uglavnom ima tri osnovne karakteristike, koje mogu da budu i faze njenog razvoja. Najpre se organizuju protesti kako bi se masovnošću, ukoliko se obezbedi, isposlovalo da se ili obori vlada, ako je recimo reč o koaliciji, ili da se raspišu prevremeni izbori, možda posle formiranje tehničke ili privremene vlade. Da bi protesti bili uspešni potrebno je da su masovni i uporni. Ukoliko se ne ceni da protestanti prestavljaju većinu, protesti će sami od sebe zamreti. Ukoliko, pak, se ceni da bi mogli da prerastu u većinski zahtev, vlasti mogu da iniciraju odmeravanje snaga na ulicama i trgovima. To je konačni test legitimnosti – jesu li vlasti sposobne da održe monopol nad legitimnom upotrebom sile? Na tom testu su pale ukrajinske vlasti. U Crnoj Gori se upotreba sile pokazala nepoželjnom, ali pokušaji da se osvoji skupština nisu uspeli. No, prelazna vlada i prevremeni izbori su postali neizbežni.

Konačno, retorika opozicije je bila da će izbori biti pokradeni i da većinska volja neće biti uslišena, da će dakle biti uspostavljena diktatura. Iz čega se moglo zaključiti da bi ponovno odmeravanje odnosa snaga i preuzimanje skupštine posle objavljivanja rezultata izbora, bilo ko da bude proglašen pobednikom, da bi to bilo poželjno. Ne bi bilo neočekivano, ukoliko bi se stvari tako razvijale, ako bi to preuzimanje vlasti bilo podržano od ne malog broja ljudi i organizacija u Srbiji, koji u crnogorskim vlastima vide izdajnike, u najmanju ruku, a i od strane ruskih vlasti, jer su one bile veoma jasne kod osude učlanjenja Crne Gore u NATO.

To je ono što je poznato. Nije nepoznato ni to da crnogorska opozicija i oni koji je podržavaju u Srbiji i Rusiji, i ne samo u nevladinom sektoru, nisu nimalo sretni zbog nemešanja srpskih vlasti u crnogorske poslove. Ako ni zbog čega drugog onda zato da bi se sprečilo približavanje Srbije Atlantskom savezu, ako već nije moguće u tome sprečiti Crnu Goru. I tu stvari postaju dodatno ozbiljne. Naime, reč više nije o tome da se samo onemogući dalje širenje NATO saveza već i da se osnuje alternativni privredni i blok bezbednosti, koji bi trebalo da ima uticaja na Balkanu i Bliskom istoku, pre svega.

Ovde bi trebalo razumeti jednu raširenu zabludu kada je reč o povezanosti privrednih i vojnih integracija ili saveza. Mnogi vide Evropsku uniju kao prethodnicu NATO saveza. Ovo je stanovište koje je ruska vlast zauzela u slučaju Ukrajine. Stoga, bar delimično, alternativni Evroazijski savez sledi sličnu strategiju – privredna integracija, pa potom političke i veze bezbednosti. Stvari stoje upravo obratno kada je reč o Evropskoj uniji. Istočne zemlje su prvobitno bile mnogo više zainteresovane za članstvo u Atlantskom savezu, jer su strepele za bezbednost više nego što su se nadale privrednom napretku. Potom se članstvo u EU pokazalo kao sredstvo da se smanjuju obaveze prema NATO savezu, sve do ukrajinske krize. Sada svaka ponuda privrednih integracija ima nedvosmislen značaj za svrstavanje koje sve više liči na blokovsko.

Tako posmatrano, i bez obzira na nedostatak transparentnosti srpskih vlasti, može se zaključiti da je crnogorska afera nagoveštaj srpske, jer ruske vlasti računaju da im srpske duguju, što ove druge stalno i ponavljaju. A dugovi dolaze na naplatu.

Novi magazin, 07.11.2016.

Peščanik.net, 07.11.2016.