Pad Herceg Novog

Donekle u senci požara i drugih nepogoda, ostao je neizrečeni govor glumca Dragana Mićanovića u Herceg Novom. Možda tamo još traje 39. Filmski festival ili nešto slično, ali sve to je postalo nevažno pred cenzorskim podvigom ministarke kulture Crne Gore uz sasluženje grada Herceg Novog.

Moguće je da su ministarka i njena vlada od glumca očekivali mirnu besedu, bez buntovnih reči koje pozivaju na „skidanje poveza sa očiju“ ili podsećaju na žrtve vlasti u zemlji iz koje govornik dolazi. Da bi u to bili sigurni, tražili su na uvid ono što je važni gost sebi zapisao.

Mićanović je tražio odgovornost za veliku tragediju, jer se o odgovornosti govori sve manje, dok nasilje postaje sve bezobzirnije. Na delu je sistematsko uklanjanje kulturne scene cele jedne zemlje na kojoj se slobodno misli i govori.

Ono što se dešava sada nama ovde, može se desiti sutra vama, tamo, rekao je proročki Dragan Mićanović, upravo dok se to dešavalo.

Rekao je da zabrane umetničkog stvaranja ukidaju mogućnost za pojavu velikana poput Makavejeva, Žilnika, Milene Dravić… Što smo imali – to nam je.

Pre godinu i po dana nosio je sa kolegama transparent na kome je pisalo: „Ja ću da ustanem zgažen, zgromljen, tlačen, na čelične vojske sa drvenim mačem.“ Tako je govorio o svojoj pobuni, koja je kao i sve pobune u Srbiji gušena svim sredstvima.

Sve ovo je ostalo neizrečeno, jer je glumcu iz Beograda otkazano gostoprimstvo, uskraćena mogućnost da kaže ono što je naumio. Zato što je beseda proglašena za politički govor, u koji je cenzor–domaćin, kao što rekoh, imao preventivni uvid.

Odmah pošto mu je rečeno da je uzalud dolazio i da mu neće biti dopušteno da učini ono zbog čega je pozvan, Mićanović je napustio Herceg Novi i vratio se u Beograd.

Da li je taj govor zaista bio politički? Naravno da jeste i zašto da ne bude? Diktatori i njihovi epigoni, političke klike i pripadnici takozvane elite, veruju da je politika oblast monopola i upravljanja novcem, ljudima i stvarima. To je dopušteno samo onima koji su sebe izabrali a namera im je da to beskrajno rade. U svom neodržanom govoru, Mićanović je obrazložio model umetničke pobune bez koje ne može biti umetnosti a ni politički i istinski slobodnih ljudi. Režim u Srbiji upravo zbog toga zatire umetnost i pretvara je u pijano orgijanje vladara i pevaljki pod šatrama.

Taj oblik masovne kulture je prigodna vladavina neukusom, jer sve drugo dovodi u sumnju bizarne spodobe začete u političkom kiču. Zagrljaj grdobnog vladaoca i jednog lošeg glumca–podanika u Vlasotincu, upravo svedoči o ubitačnoj simbiozi treša pred kamerama Informera.

Do pre neki dan se (opravdano) verovalo se da je Crna Gora ipak nešto drugo. Već su testirani demokratski i drugi kapaciteti za Evropsku uniju, a ta država je sasvim je blizu da se simbolički i stvarno odvoji od balkanskog zgarišta i nametljivog tutorstva bratske kreature.

Šta je onda toliko uplašilo ministarku u Spajićevom kabinetu te je pristupila udvoričkoj cenzuri, kako bi makar malo „odobrovoljila Vučića“? Možda je tamošnja izvršna vlast naprasno izračunala izbegnutu štetu ako se Mićanoviću oduzme prejaka reč? Očito je da postoji linija rigidnosti i solidarnosti povodom zajedničkog kulta između dve bratske vlade koje su vrednosno mnogo bliže nego što je izgledalo. Tako je Podgorica u Herceg Novom proizvela za sebe verziju i ambijent koji proizvodi Nikola Selaković u srpskoj kulturi, uz Borisa Bratinu i Vuka Stankovića. Njima je bilo mesta na festivalu, a ne Draganu Mićanoviću, koji je otud bukvalno proteran zbog slobodnih misli. Vođen tim mislima je i došao u Herceg Novi.

Crnogorski PEN centar traži ostavku ministarke Tamare Vujović, a ako ona ne pristane, valjalo bi da je premijer Milojko Spajić smeni. Pokušajem da se ukidanjem govora izbegnu rečenice koje se ne bi dopale A. Vučiću, Ministarstvo za kulturu i medije dodatno je izdalo plemenitu crnogorsku tradiciju i gostoljublje. Govor nije utišan, neizgovoreno se sve snažnije čuje.

U doba Miloševića, kažu iz crnogorskog PEN centra, Crna Gora je bila utočište za pisce i novinare iz Srbije. U njoj se slobodno govorilo, štampane su knjige i novine. U Podgorici su izgovarane slobodne rečenice koje su u Beogradu bile nezamislive. Šta se to dogodilo sa državom koja sebe smatra nezavisnom od redukcije ljudskih sloboda u najbližem komšiluku?

3. juna ove godine, crnogorska policija je sprečila desant Vučićevih lojalista na Tivat i vratila ih istim avionom u Beograd.

Krajem avgusta iste godine, demokratskoj vladi Crne Gore se potkrala Tamara Vujović koja je umesto umetničke slobode i slobode govora čuvala onoga koji besprizorno davi i guši govore i govornike. Bio je dovoljan samo taj jedan vazal srpskog feudalca, pa da Herceg Novi padne.

Peščanik.net, 28.08.2026.