Nenad Ristović, infektolog i opozicioni poslanik u Skupštini grada Zaječara, vratio je Zlatnu medalju koju mu je mesec dana ranije Vučić dodelio zbog zasluga u borbi protiv kovida. Ristović je u otvorenom pismu rekao da medalju vraća jer njegova porodica već neko vreme trpi napade od dvojice članova SNS-a iz Zaječara, od kojih je „jedan osuđen za zloupotrebu službenog položaja, a drugi za nasilje u porodici“, aludirajući tako na gradonačelnika Zaječara Boška Ničića i njegovog pomoćnika Milana Stankovića. On smatra da su lokalni članovi Vučićeve stranke napali njegovu porodicu, jer se plaše da će mu medalja obezbediti značajnu prednosti na lokalnim izborima koji se održavaju naredne godine. Ristović zato vraća medalju i upućuje Vučića da je dodeli onima koji su po meri politikanata i kriminalaca „jer nijedna medalja, pa ma bila ona i zlatna ne može biti veća i viša od porodice.“
Dan nakon što je Ristović vratio medalju, oglasio se gradonačelnik Zaječara i član Predsedništva SNS-a Boško Ničić i optužio Ristovića da laže i da zapravo on „skuplja političke mrvice“. Pošto su, kako je rekao, optužbe izmišljene, Ničić smatra da od njih „niko normalan nema nameru da se brani“. Posle Ničića, javio se i njegov nadređeni. On je istakao da je Ristović bio član LDP-a i da mu je od medalje „važnije da napadne ljude iz stranke predsednika države“. Ničić, dakle, pod palicom šefa Vučića i zajedno sa njim, pokušava da Ristovića predstavi kao lažova i politikanta i na taj način diskredituje njegov gest vraćanja medalje.
Imamo li razloga da poverujemo aktuelnom gradonačelniku da je Ristović čitavu stvar inscenirao? Mada se pitanje može činiti ne samo izlišnim, nego i uvredljivim za svakoga ko je imalo upućen u političku situaciju u Srbiji, podsetimo se nekoliko činjenica o Ničiću koje bi trebalo da odagnaju svaki tračak sumnje da Ristović laže.
Mada je njegova politička karijera višedecenijska, dovoljno je osvrnuti se na samo nekoliko poslednjih godina. On je ponovo postao gradonačelnik Zaječara 2017, nakon što je 4 godine bio opozicija vladajućem SNS-u. U tom periodu učestvovao je, kao neformalni organizator, u nizu protesta protiv naprednjaka, optuživao ih za kupovinu glasova i krstarenje džipovima po okolnim selima, kao i za velika dugovanja koja su nastala u te 4 godine. S tim u vezi, na izbore 2017. izašao je kao oponent SNS-a i obećao da će gradu vratiti nadu i da će Zaječar ponovo biti ono što je bio do 2012. Zatim je, nakon što je njegova lista osvojila najveći broj glasova, svoje glasače beskrupulozno izneverio i sa naprednjacima formirao lokalnu vlast, kako bi se ponovo dočepao funkcije gradonačelnika. Nedugo potom, sa svojim najbližim saradnicima, i zvanično se učlanio u SNS. Svoju ulogu naprednjačkog funkcionera obavljao je u duhu svoje nove stranke. Na svom fejsbuk profilu postavljao je fotografije novinara i urednika koji bi se usudili da svoj posao rade profesionalno, uz niz uvreda, pretnji i laži. Pokazao je spremnost da šefa brani i sopstvenim telom. Kada su pre godinu dana tri devojke najavile da će doći ispred zgrade javnog servisa i Vučiću, koji je gostovao u emisiji Upitnik, postaviti nekoliko pitanja koja neće čuti od novinara RTS-a, Ničić je seo u auto i krenuo put Beograda kako bi bespomoćnog Vučića i „institucije“ branio od ovih „fašističkih hordi“. Na sve to, Viši sud u Zaječaru 2014. izrekao mu je uslovnu kaznu od šest meseci zatvora zbog zloupotrebe službenog položaja još iz prednaprednjačkog doba. Drugim rečima, Boško Ničić je paradigmatičan primer politikanta, nasilnika i beskrupuloznog lažova kome se ne može verovati sve i da izgovara precizne i lako proverljive činjenice.
Ne treba zato na Ničića trošiti više nijednu jedinu reč. Imamo dovoljno razloga da doktoru Ristoviću u potpunosti verujemo. Smisleno bi bilo verovati mu čak i da ništa ne znamo o bahatom gradonačelniku Zaječara. Da li je, međutim, Ristović postupio ispravno kada je Vučiću vratio medalju? Čini mi se da je odgovor odrečan. Ne zato što je imao nekakvu moralnu ili patriotsku obavezu da se bori i odupre pretnjama, već zato što je ovim činom poslao iskrenu, ali jako lošu političku poruku. Ristović je simbolično delegitimisao režim tek kada je režim napao njegovu porodicu. To što režim godinama unazad teroriše porodice drugih, Ristovića nije sprečilo da mesec dana ranije primi medalju i tako na isti način režimu da legitimitet. Zbog toga njegov čin vraćanja medalje ne može biti okarakterisan kao moralni i politički, već isključivo kao lični. Poruka je, dakle, veoma sebična: režim će imati moj blagoslov sve dok ne udari na mene i moju porodicu.
Čini se, ipak, da u domaćoj javnosti Ristovićev čin nije protumačen na ovaj način, već kao hrabar i odvažan. Može biti nekoliko objašnjenja zašto je to tako. Prvo, naše društvo je duboko tradicionalno. Porodica predstavlja nešto sveto i neupitno. Svaki čin zaštite porodice je herojski i ni na koji način ne sme biti doveden u pitanje, sve i da se pitanjem ne želi negirati ispravnost samog čina, već ukazati na potrebu da na tiraniju reagujemo i onda kada naša porodica nije ugrožena. Drugo, naše društvo je preplavljeno strahom, te svaka javna kritika režima zaista predstavlja čin vredan divljenja. I treće, to društvo je duboko podeljeno, te je svako javno istupanje prilika da se još jednom prebrojimo i pregrupišemo, bez luksuza da neko bude izostavljen.
Peščanik.net, 10.12.2020.
Srodni link: Vesna Rakić Vodinelić – Dani nasilja