Pakibytie – ili zapis o jednoj ludosti

Ima događanja koje uistinu nije lako komentarisati – i mudar i lud su jednako zbunjeni.

Najpre, ono na “sajtu” što nudi duhovnik neki, nije novo: u prodaji su knjige, prevedene s ruskog, o tome “šta pravoslavna devojčica treba da zna” – o sebi, o svom telu, i kako se može oduhoviti. Grozno, neukusno i čak i skaradno – sve je to duhovnost neka koja se nudi ovoj zbunjenoj Srbiji. A reč je mnoge zbunila, i s razlogom. Nije da mi nemamo sjajne znalce staroslovenskog jezika – imamo ih, ali u srednjim školama tog jezika nema, a negujemo kako tako i latinski. Jednostavno: reč pakibytie je složenica iz našeg starog jezika i znači preporoditi se za novi, za drugi život – odličan dublet onog izraza Danteovog vita nuova negde s kraja XIII veka – davna poema o Beatriči, ženi živoj čija lepota i po smrti traje.

No, kome ovde treba neki Dante Aligijeri i kakva vita nuova.

Nudi duhovnik pouke o tome šta je grešno u ženi i na njoj. Sve same ludosti koje sa hrišćanstvom nemaju nikakve veze. Ona je zlo i zbog onoga “što u žena biva”, kako se određene promene u Bibliji nazivaju. Ne sme žena u restoran, te kako se oblači, hoda – muka je navoditi. Neki pravoslavni ajatolah se baš razglogalao – oko toga da treba postititi “dok oči ne pobele i ne postanu duplo veće”, da postu treba podvrgnuti i stoku i živinu. Ne, nije ovo dah srednjega veka, malo je toga bilo u srednjem veku. U našoj srpskoj duhovnoj i kulturnoj tradiciji toga skoro da i nema. I eto, u novije vreme, mnogo šta najavljuje neko proleće novog srpskog srednjevekovlja. I niko iz crkve da se oglasi, da kaže razumnu reč – a pravoslavni ajatolasi rade svoj posao. Niko da kaže da je ovo antikulturni čin, varvarski potez kojim se ruži srpska kultura. Niko, jer “duhovnost” je politička moneta i nije lako odreći je se. A komentar je ipak tu – ovo je spoj verskog fanatizma i zatucanosti i ordinarnog primitivizma. Sve u cilju da se Srbi slože, obože i razmnože. Lepo zvuči ova duhovna strategija, ali malo šta nam ide od ruke. Sloge baš mnogo nema, pobožnost je šarena maska, a i s razmnožavanjem nam ne cvetaju ruže – Srbiju zaista mori “bela kuga”. Bilo kako bilo, ali ovaj “duhovni” lek gori je od bolesti.

Neko je tako zamislio novi život u Srbiji – nadajmo se da uspeti neće.

No, nikad se ne zna. Pobožnost je šarena maska, a oboženje koje nam nude ovakvi duhovnici je jednostavno primitivizam i budalaština.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 05.07.2009.