Panorama užasa

Tri puna dana vučimediji uporno ćute o činu terora, o još jednom na dugom spisku pretučenih, još od Savamale: o napadu na Vladimira Arsenijevića, dobitnika NIN-ove nagrade. Događaj je skandalozan, reakcije su posvuda i veoma jake, to bi mogao biti jedan od zadnjih eksera na sanduku diktature… No krenimo sa drugog kraja panorame užasa: mlađahna ministarka za životnu sredinu Sara Pavkov, koja je karijeru započela korupcijskom aferom i slavno utvrdila da Pionirski park nije pretrpeo nikakvu štetu posle višemesečnog brljanja i krljanja ćacija, istakla se i plagijatom: prenela je medijima „svoj“ stav da narod koji ima takvu omladinu ne treba da se boji za budućnost. Tako je plagirala Titovu izjavu od 25. maja 1979, kada je na stadionu JNA u Beogradu primio poslednju Štafetu mladosti. Štafetu mu je predala studentkinja iz Prištine Sanija Hiseni, a Tito je tada imao 87 godina i umro je naredne godine:

„Sretan je narod koji ima takvu omladinu. Sa ovakvom omladinom ne moramo brinuti za budućnost.“

Nema boljeg dokaza da živimo u diktaturi – mala sluškinja režima podsvesno, jer o prošlosti nema pojma – ponavlja obrasce totalitarnog imaginarija… Plagijatorka je izjavu dala tokom akcije čišćenja na obalama jezera Perućac, koje je poznato po delimičnom isušivanju radi remonta hidrocentrale u Bajinoj Bašti 2010, kada su na dnu otkriveni ostaci 238 pobijenih u ratu 1992-95, i 48 Albanaca ubijenih na drugim mestima i bačenih u jezero tokom rata 1998-99. Starija grupa su Bosanci iz Višegrada i okoline, koje su posle ubistva bacali u Drinu, a ona ih je naplavila u veštačko jezero. Među žrtvama bilo je 40 žena i 10 dece. U tim krajevima operisao je vođa Belih orlova Milan Lukić (osnivač paramilitarne grupacije je Dragoslav Bokan), koji je osuđen na doživotni zatvor. Kaznu izdržava u Estoniji, dok Bokan vodi Narodno pozorište u Beogradu. Oko jezera nema nijedne oznake o žrtvama čija su tela završila u njemu. Jezero je i danas popularno kupalište, premda nije potpuno istraženo i broj ljudskih ostataka nije potpun.

Plagijatorka je dakle najvišom pohvalom obasula omladinu, koja je u svojoj spontanosti i želji za čišćenjem očistila i obalu Save od mrskog neprijateljskog pisca i oplemenila prostor verbalnim cvećem svoje privrženosti domovinskim vrednostima.

***

Ništa ne može vernije opisati Srbiju kao uobičajena proslava nova tri kilometra puta sa posetom lokalnoj porodici, govorom u kojem se Zlatiboru, Srđanu i Siniši daju zadaci a Goca pokriva događaj, koji se završava pod šatrom sa pečenjem – u poslednje vreme pijanku i ždranje vučimediji izostavljaju, ali Baju nisu mogli, suviše se drao. Te će slike ostati dugo vremena, imaće i svoje Domanoviće, Nušiće a možda i Krleže. Imaju i Arsenijevića.

***

Teror je ofucana reč vučimedija, tipična antitetična čivija na nivou obdaništa, ispražnjena u crvenovratima koji urlaju „Aco, Srbine!“ Na žalost, još nemamo potpune dokumentacije svih napada one gorepomenute omladine, svih slomljenih vilica, ruku, nogu, razbijenih glava, arkada, šaka iščupane kose, klečanja pred žandarima… pa kako drugačije da se rešavaju stvari koje nikada nisu ni promišljene, ni doživljene, ni okajane! Ostalo je iskustvo da se stvari sa onim drugima najbolje rešavaju hladnjačama, Perućcima – priroda izdašno prima sve ljudske darove. Na nepriznavanje se dodaju pa i izmišljaju sopstvene žrtve, što dokazuje da je u glavama samo osveta, preventivna osveta, nasilje sa mržnjom. Sve ih mrzimo – odnedavno i Bugare, a posebno Crnogorce koji neće da ne budu Crnogorci.

***

U poslednje vreme sam sebe ulovila kako tražim i čitam prezrene, nedovoljno naučne, po svemu zapravo naivne i zato opasne, Lombroza i Dvornikovića. Na svoju sramotu, priznajem – ali to je posledica očajanja – prepoznajem Lombrozove opise glava i tela i Dvornikovićeve opise ponašanja koje lako prelazi iz samonadutosti u shizofrenu paranoju. I još uvek mislim – jao onima koji ne čitaju.

Peščanik.net, 14.07.2026.

Srodni linkovi:

Dalia Koler – Govor koji nije izgovoren

Krokodil – Pretučen Vladimir Arsenijević