Papa do(es)n’t preach!

Kad si (retko) zaželim mekog i toplog osećaja za crkve, setim se kiparske crkve, nesvrstanog i skoro socijalističkog arhiepiskopa Makariosa i nedavne odluke o pomoći državi u spasavanju nevinih kiparskih finansija, Hijeronima atinskog arhiepiskopa koga sam poznavala kao bojotskog episkopa i koji je arheolozima godinama davao besplatni boravak i pozivao ih na večere sa umnim razgovorom (sam arheolog), te njegove nedavne odluke da crkvena zemljišta da na upotrebu osiromašenima, i konačno skoro dečijeg filma Franka Zefirelija Brat Sunce, sestra Mesec iz 1972, u kojem dvoje slatkih glumaca uz pop-pesmice i sa životinjicama oživljavaju priču svetog Franje i svete Klare. Na kraju budući Obi Van Kinobi (Alek Ginis kao papa) dopusti Franji da radi šta hoće, jer je i to u korist crkve.

Iz takve perspektive jako teško prihvatam skromne znake promene u ponašanju, stilu i rečniku novog pape: ni obične cipele umesto crvenih ni tri miliona na Kopakabani Brazila umiriti neće, izjava o gejevima u avionu je samo pojednostavljeni stav crkve o mogućnosti iskupljenja svakoga. Ili možda nagoveštaj da bi to bila zgodna nova niša za naplaćivanje venčanja?

No eto nečega zbog čega bih imperativ u stihu Madonine pesme iz naslova ipak zamenila sentencijskim prezentom: papa (u njenoj pesmi dakako “ćale”) možda zaista ne (samo) propoveda (u njenoj pesmi dakako “tupi”), već i nešto radi. Reč je o jučerašnjoj vesti i posledičnom događaju, koji se već neko vreme slutio: papa je zahtevao odstup slovenačkog (ljubljanskog) nadbiskupa Stresa i mariborskog, Turnšeka, zbog njihove odgovornosti u aferi mariborske biskupije, koja je piramidalnim hazarderstvom, pohlepom i gomilom nezakonitih postupaka, uključujući i krađu, izgubila između milijarde i osamsto miliona eura, pokopala hiljade malih ulagača, stotinjak preduzeća, nekoliko industrija i par banaka. Nije reč samo o uobičajenoj hipokriziji posvuda po crkvama: Vatikan u vlasti u Rimu ima i zgradu u kojoj je poznata gej-sauna, mariborska biskupija je među investicijama imala i televiziju koja je prikazivala i pornografiju – ne, reč je o ozbiljnim dilemama čitavog pravnog sistema države, iz kojeg crkva još uvek nije potpuno izuzeta. Građevinska baronica upravo sedi u zatvoru, i zbog jedne od mariborskih crkvenih investicija u neku palatu a bez pokrića. Kako je mogućno ne suditi u tome slučaju onima sa kojima je to radila, onima koji su joj posao i odrešene ruke dali, koji su znali, plaćali i formalno odobravali njene poslove? Vatikan je duboko posegao u unutrašnje poslove države, i to sa dobrim razlozima. Kažnjavanje je do sada imalo skoro komične oblike: ako ne računamo slučaj prethodnog ljubljanskog nadbiskupa, popularnog Urana, koji je morao da se odseli u Trst jer je sem ovčica, kako izgleda, imao i dečicu, primeri vezani sa mariborskom aferom neprijatno bodu oči građaninu. Sekretar nadbiskupije i glavni strateg finansijskih akcija je kažnjen odlaskom u austrijski manastir, pun vrhunskih umetničkih predmeta, slika i sa vrtoglavom zbirkom rukopisa i knjiga. Ljut zbog raja u koji je proteran, bar je otkrio i ostale akcije i učesnike u aferi, i posledično doveo do najnovijeg razvoja. Upravo odlazeći visoki crkveni funkcioneri će otići u inostranstvo i posvetiti se, jedan filosofiji a drugi teologiji…

I kako su se odazvali odvašnji crkvenjaci? Sa očekivanom neodgovornošću i provincijalnom uvređenošću: nadbiskupi nisu jedini i nisu najviše krivi. Na običnom, svakodnevnom suđenju malome lopovu ili tipu koji je u podrumu gajio marihuanu za sebe i prijatelje, ovi argumenti su savršeno neprihvatljivi, i nema ni sudija ni advokata koji bi sebi dozvolili takvu šmiru. Naglo bivši nadbiskup je sebi dozvolio neuspelu elipsu iliti solicizam (stilsku grešku), otprilike da crkva nije pokopala Zvono 1 i 2 (grešni holdinzi), već su Zvona pokopala crkvu: ili obrnuto, dr Stres, najavljeno povlačenje u filosofiju bi možda bilo za vas još efikasnije na gimnazijskom nivou. Ukratko, pokorni ili u kajanju, ali nipošto u punoj meri krivi. Sasvim malčice ovolicno trudni. Neko ko se navodi kao moralni teolog je uskipeo od nepravde vatikanske odluke, a nekadašnji nadbiskup Rode, odgovoran za nikada istraživani odlazak iz crkve vernika koji nisu trpeli netolerantnost, istaknuti govornik mržnje  i veliki ljubitelj luksuza, potpisnik ugovora o drugoj (planirano raskošno opremljenoj) palati koju će koristiti do kraja života, oprezno je kritikovao i samog donosioca odluke. Papa don’t you preach! Slično se postavio i novopostavljeni zamenik iz Novog mesta, koji je izneo popularni argument slovenačke crkve – da je reč o zaveri, (naravno komunističkoj), koja je dovela do finansijskog kraha, te da zapravo imamo takoreći mučenike za veru. Upotrebio je reč da to opiše – linč. I potvrdio da crkva uopšte nije toliko bogata da bi mogla da vrati pare ostalim propalima u procesu…

Reakcije na to čovek odmah može da zamisli kao bes onog nemačkog intelektualca koji je nedavno, pre nekih šest vekova, na vrata crkve obesio bespoštednu kritiku crkvenog ponašanja: taj pokušaj je uz sve žrtve i relativno brzo uspeo. Danas i ovde, predsednik države je dao uobičajeno neočekivanu izjavu o blagotvornoj Stresovoj toleranciji, Odbor za pravičnost i solidarnost jednostavan zahtev da crkva vrati pare oštećenima. Suština je u dimenzijama: papa je verovatno (i možda slučajno) samo video iznos na izveštaju o maloj zemlji i maloj crkvi, i štriklirao tu stvar, koja premašuje neke od izgubljenih suma notornih vatikanskih banaka. Radni dan u Vatikanu, šta ćemo.

Zašto je bilo kome u katoličkoj crkvi Slovenije uopšte bilo potrebno da zgrće virtualne pare, umesto da brine za ničim zaslužene, denacionalizacijom pridobijene šume, zgrade, zamkove, stanove, životinje, sirotinju, verne? Zato što, za razliku od osetljivog Franje, nisu ni čuli ni opazili vrapca na krovu.

Peščanik.net, 03.08.2013.