Partizanski kurir

Šetači, prolaznici, sportisti, deca i vlasnici pasa, koji svakodnevno odlaze u voždovački park Šumice, sećaju se tog spomenika kao nemog svedoka vremena. Stajao je na travnatom terenu, levo od ulaza na parking Sportskog centra, između ograđenog dečjeg igrališta i jedne breze. Izdaleka je ličio na zalutalog putnika iz prošlosti dok bi izbliza postalo jasno da se radi o spomeniku Partizanskom kuriru: bronzana figura mladića u raskoraku, s kačketom na glavi i puškom prebačenom iza leđa. Bio je to rad umetnika Stevana Bodnarova (1905-1993), zapravo jedna od replika koje su bile postavljene na nekoliko lokacija u Srbiji. Jedna i danas stoji ispred Kuće cveća, druga je u Šapcu ispred nekadašnjeg Okružnog komiteta SKS (danas SPS-a), dok je prva postavljena daleke 1954. ispred Muzeja u Stolicama kod Krupnja, gde je krajem septembra 1941. održano vojno-političko savetovanje rukovodstva NOP-a. Tom prilikom su donete neke važne odluke: pre svega o organizaciji partizanskih jedinica i štabova, Glavni štab je preimenovan u Vrhovni, za borce pokreta usvojen je naziv partizani, a glavni simbol postala je crvena zvezda petokraka. Naravno, partizanski pokret bio bi nezamisliv bez razvijene obaveštajne službe, kurira, bar u prvim godinama borbe kada su oni održavali najteži oblik (žive) veze između svih postojećih tela i formacija partizanskog pokreta. A to je zahtevalo neprestano izlaganje rizicima, što je često imalo i tragičan ishod. Spomenik tim mladim borcima i borkinjama, bez kojih bi čitav partizanski pokret do 1943. bio samo neusaglašen sistem otpora, dobio je trajnu formu u delu umetnika Bodnarova. Reklo bi se da je voždovački Partizanski kurir dugo odolevao neprijatelju, za razliku od svog druga iz Stolica koji se već na početku devedesetih našao na udaru vandala i fašista. Naime, tamo je pored Kurira, bila postavljena i skulptura Maršala Tita, rad umetnika Antuna Augustinčića (1900-1979). Čitav muzejski kompleks se nalazio pod zaštitom države kao nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja, dok je okolina bila zaštićeno prirodno dobro. No to nije pomoglo ni Maršalu niti njegovom Kuriru, jer je početkom devedesetih Muzej devastiran, a obe skulpture su završile u obližnjoj provaliji.

Sudbina voždovačkog Kurira je malo drugačija. On je sticajem okolnosti zalutao u Vučićevo vreme fontana, gondola i gubitka svesti o bilo kakvoj nadležnosti i odgovornosti, usled prenošenja svih ingerencija na jednu osobu u državi. Tako se dogodilo da nakon obaranja bronzane skulpture u noći između 4. i 5. jula ove godine, niko to ne registruje skoro 24 časa. Prva osoba koja će upozoriti na ovaj vandalski čin biće savesni građanin Miroslav Mlinar, koji će naredne večeri sprovesti čitavu akciju kako bi pokrenuo nadležne da se pobrinu o oborenom Partizanskom kuriru. Građanin se, po sopstvenom svedočenju koje je objavio na društvenim mrežama, najpre obratio portiru u SC „Šumice“, koji mu je rekao da je to učinjeno prethodne noći. Prošao je, dakle, ceo jedan dan a da niko nije obavestio nadležne službe, budući da zaposlenima u Sportskom centru nije bilo jasno da li je briga o neposrednoj okolini u njihovoj nadležnosti ili nije. Građanin Mlinar je potom pokušao da dobije Zavod za zaštitu spomenika, zatim Gradsko zelenilo i na kraju Skupštinu grada Beograda. No kako se niko nije javljao, građanin je pozvao policiju, koja ga je po dolasku legitimisala i ustanovila „da to nije u njihovoj nadležnosti te da ne mogu cele noći da dežuraju pored oborenog spomenika“. Tako se slučaj voždovačkog Kurira našao na brisanom prostoru, izvan ingerencija policije, komunalne policije, uposlenika SC-a, republičkih i gradskih zakona o kulturnim dobrima. Partizanski spomenik Stevana Bodnarova, ideološki situiran izvan Vučićevog vremena i prostora, ostao je prepušten samo vandalima. No zahvaljujući izuzetnom građanskom pojedincu, koji se odlučio na samostalnu akciju, ovo antifašističko spomeničko nasleđe Beograda na neko vreme je zaštićeno.

Mogla bi se zamisliti gužva koja je nastala na liniji između Gorana Vesića i gradskih službi, kada su sutradan pokušali da domisle u čijoj nadležnosti se zapravo nalazi Partizanski kurir iz Šumica. O tome svedoči izjava za medije Aleksandra Savića, predsednika Gradske opštine Voždovac, koji je javnost obavestio o jednom vrlo komplikovanom slučaju, ističući kako se tu radilo o pokušaju krađe ali ne i vandalizmu prvog reda. Naime, prema rečima predsednika Savića, pošto je „postolje skulpture bilo na zelenoj površini koju održava JKP Zelenilo Beograd, skulptura je (tridesetak sati po obaranju! S. I.) prebačena u prostorije Zelenila“. Za izlivanje novog postolja i vraćanje figure predviđena je naprednjačka sinergija između sledećih tela: Sekretarijata za poslove odbrane, vanrednih situacija, komunikacije i koordinaciju odnosa sa građanima, Sekretarijata za kulturu i nadležnih (ali neimenovanih) službi GO Voždovac. Ovo daje dobru osnovu za rekonstrukciju naprednjačke logike kada je u pitanju urbanističko planiranje, rekonstrukcija gradskih površina i postavljanje spomeničkih obeležja. Goran Vesić je, dakle, razmišljao ovako: Ako se spomenik Kuriru nalazio na travi, za njega je automatski nadležno Gradsko zelenilo. Zatim, tu se dogodio incident, zbog čega je trebalo pokrenuti Sekretarijat za vanredne situacije. Takođe, ako je reč o spomeniku, pa makar i o partizanskom, mora da to ima neke veze s kulturom, zbog čega je Vesić odlučio da u to uplete i Gradski sekretarijat za kulturu. Naposletku, za sve to je neophodna i fizička radna snaga, koja se sakrila iza floskula o nadležnim službama GO Voždovac. Da je ovako razmišljao komandant nekog partizanskog odreda, koji je slao svog kurira do neke druge jedinice, veza nikada ne bi bila uspostavljena, a rat nikada ne bi bio dobijen. Zato rupe u Beogradu cvetaju na svakom koraku, spomenici se razvaljuju, a jedino o čemu gradske vlasti razmišljaju je povećanje broja turista, koje treba privući muzičkim fontanama i dobro temperiranim gondolama.

Spoj istorijskog nasleđa, ugostiteljstva, turizma i prodatih ulaznica postao je jedini obrazac za razmišljanje o kulturi. Nešto slično se dogodilo u Krupnju, gde je tokom 2018. postignut skandalozni dogovor između lokalne Turističko-sportske organizacije i Ministarstva za trgovinu i turizam o „sanaciji i doradi objekta u Stolicama, kako bi se uz povećanje smeštajnih kapaciteta i izgradnje ugostiteljskog objekta lansirao novi turistički proizvod na teritoriji opštine Krupanj“. Dotle će Maršal i njegov Kurir mirno čekati u ambisu, nedaleko od naprednjačkih turističkih objekta, da se pojavi neki savesni građanin koji će uvideti katastrofalan rad vlasti i pozvati sve da se pokrenu protiv inercije koja je zahvatila društvo. Makar toliko da se Partizanski kurir vrati na slobodan travnati teren ispred Sportskog centra „Šumice“.

Peščanik.net, 10.07.2019.