“Beskrajni drugi krug, a u njemu – ćorak”
Z-e-e-e-v. Baš me briga za dosadne i ultrapredvidljive srpske predsedničke izbore. I watched that movie one time too many. Loš i neverovatan scenario, al’ mu to ništa ne smeta da se svaki put besprekorno izvrši:
1. Radikali gube u drugom krugu. Prvo se KAO lože da “ovaj put” sigurno pobeđuju, pa se onda KAO svi strašno uplaše, i onda KAO glasaju za manje lošu varijantu. (“Oni kao hoće da se otcepe, a mi im kao ne damo”, što onomad reče onaj vojnik)
2. Radikali mole boga da ne pobede. Ako im se kojim slučajem omakne da pobede – odma’ će da proglase poraz. Oni prvi. Živi bili…
3. Boris Tadić pobeđuje, al’ pri tome mora da LAŽE (o Kosovu, dabome). Zna on vrlo dobro da ta priča nema veze s mozgom, a zna i narod, nije glup – al’ upravo to je taj KOD: ako hoćeš da te izaberemo ima bato DA NAS LAŽEŠ, i to masno. Treba se malko zamisliti nad ovim: verovatno JEDINI način da Tadić izgubi ove izbore je da kaže istinu o Kosovu (as in: gudbaj Kosovo!). Šta nam to govori o glasačkom telu?
Zaključak iz tačaka 1 – 3: jebem ti bre takve izbore čija je glavna odlika MASOVNA LAŽA, PARALAŽA & FOLIRAŽA. I što je najgore, dotičnu foliražu gledamo u svakom jebenom nastavku, UVEK, zaglibili smo se u tešku foliražu pa ni makac. Lepo nam je. Prolazi zivot, zaglavljen u “drugom krugu”.
4. Moj kandidat redovno dobije depresivno zanemarljiv procenat glasova. Od Ivana Đurića naovamo. (Posle sam se KAO opametio pa sam na sledećim izborima, o užasa, glasao za Vuka. Smislio sam bio i jedan slogančić za ličnu upotrebu: “Glasam za Vuka, mada mi je muka.”) Uvek se tokom srpskih izbora osetim kao u maju 1980-te, kada je moj grad grcao u suzama, a ja sam imao 18 godina i mislio kako sigurno nisam normalan, sigurno je feler u meni… Izbori su u Srbiji masovna psihoza, a bogami i autohipnoza. Jedino vam želim da što pre prođu. Rezultat se ionako unapred zna.
5. Najdepresivnije od svega je što i ovi (kao i svi prethodni) izbori pokazuju da je u Srbiji zacementiran “pata karata” odnos između fašista i ostalih (to jest ne-fašista. Anti-fašista ima zanemarljivo malo). Onomad smo se nadali da će nacoši jednog dana da poumiru – ama izgleda da su počeli da se podmlađuju, naopako bilo?
Često se kao ključna pominje ta dihotomija između Prve i Druge Srbije – meni se čini da i ovi izbori pokazuja da brojke naprosto ne rade u korist te teorije. Druga Srbija je, na žalost, politički patuljak, taman na ivici cenzusa (što je još i dobro, sećamo se i gorih vremena). Posao Druge Srbije je da objašnjava i (time) nervira Prvu, što ona i radi. Keep up the good job.
Ovde se dapače radi o ipak neverovatno uravnoteženoj klackalici (i to već tolike godine!) između izbezumljenih, osiromašenih, gnevnih, ogrezlih u mržnjama raznih vrsta (ovih što bi da KAO ratuju) i ovih drugih koji bi pre svega da žive KAO SAV NORMALAN SVET, mada se tog sveta sve nejasnije sećaju. Nisu dakle u pitanju nikakvi “građanski ekstremisti” (whatever that is), ljuto denacifikovani borci za vaskolika seksualna prava etc – u pitanju su ljudi koji bi rado kupili kakvu Škodu na kredit, maštaju o nameštaju iz Ikae, išli bi u Hrvatsku na more i u Pariz jer je Pariz, mada ne mora baš svake godine… To su mali, obični ljudi, po svemu nalik na male, obične Kanađane, Nemce, Francuze. Nije njih (ili ih nije više) briga za nacionalne, imperijalne i ostale mega-projekte, baš kao što ne žele ni da ih iko podseća na prošlost, rat i zločine. Oni bi da se iz višedecenijske teške bolesti probude zdravi, i da žive malo, i sada.
A sa druge strane su ovi temeljno & hronično razboljeni, bez nade i želje za ozdravljenjem. I tu je sada taj fenomen: te dve grupe su u skoro savršenom balansu, jedna drugu potiru i onemogućuju, i tako iz godine u godinu. To su te dve Srbije, u večitom drugom krugu, u mrtvom zagrljaju.
6. On a personal note, izbori me uvek podsete da iz zemlje nisam otišao samo zbog egzistencijalnog razmimoilaženja sa politikom Slobodana Miloševića (to jest njegova je politika bila u stanovitoj koliziji sa postojanjem mene i moje porodice) – nego i zbog toga što nisam više hteo da živim međ’ narodom koji glasa tako kako glasa, misli to što misli i oseća to što oseća. Srpski izbori su zgodna a vazda neiskorišćena prilika da se malko ozbiljnije porazgovara i o najtabu-temi: KOLEKTIVNOJ KRIVICI. Haug.
Nisam glasao. Imam taj princip po kome ne treba učestvovati u donošenju odluke čije posledice nećeš snositi, pa onda glasam isključivo na kanadskim izborima.
I moj kandidat redovno dobija bednih 5%… :-)
Odande gledajući
Peščanik.net, 24.01.2008.
DRUGA SRBIJA