Diplomatski potezi novog iranskog predsednika probudili su nadu kod ljudi koji se zalažu za prekid neprijateljstva između Irana i SAD. U danima pred godišnje okupljanje svetskih lidera u Njujorku, iranski predsednik Hasan Ruhani izjavio je za NBC News da Iran neće razvijati nuklearno oružje ni pod kojim okolnostima, i napisao članak u Washington Postu navodeći: „Odlučan sam da ispunim obećanja koja sam dao svom narodu, uključujući i obećanje da ću sudelovati u konstruktivnom dijalogu sa svetom.“
Sve ovo spada u Ruhanijev pokušaj pripreme terena za potencijalno otvaranje novog poglavlja u američko-iranskim odnosima. Nakon višedecenijskog nepoverenja, zakuvanog američkim podržavanjem državnog udara 1953. i zarobljavanjem američkih talaca nakon Islamske revolucije 1979, čini se da Ruhani pokušava da preokrene kurs. Govorom novog iranskog predsednika u Ujedinjenim nacijama nastavlja se diplomatsko otvaranje, uz najavu da je Iran otvoren za pregovore o rešavanju „razumljive zabrinutosti“ oko iranskog nuklearnog programa. Ruhanijev govor u Ujedinjenim nacijama usledio je samo nekoliko sati nakon što je Barak Obama signalizirao spremnost Amerike da uđe u pregovore sa Iranom, iako nipošto nije garantovano da će ovi sastanci uroditi plodom.
Detalji potencijalnog sporazuma su prilično dobro poznati. On bi podrazumevao da Zapad prizna Iranu pravo obogaćivanja uranijuma u mirnodopske svrhe i zauzvrat spremnost Irana da dozvoli veću kontrolu nuklearnog programa, obustavu radova na vodenom reaktoru koji bi mogao da proizvede ključni element nuklearnog oružja i ograničenje nuklearnog obogaćivanja. Na ustupke Irana odgovorilo bi se popuštanjem sankcija.
Ali da li će diplomatsko otvaranje preživeti udare brojnih napada na njega? To je veliko pitanje.
Na dan Ruhanijevog i Obaminog govora 24. septembra velika grupa demonstranata okupila se pred zgradom Ujedinjenih nacija da iskaže protest zbog otopljavanja američko-iranskih odnosa. U organizaciji iranske iseljeničke grupe „Mudžahedini iranskog naroda“ (Mojahedin-e-Khalq, MEK), hiljade Amerikanaca iranskog porekla skupile su se da osude Ruhanija i svaku šansu za diplomatiju. Na skupu je bilo i neiranaca koji su autobusima dovezeni iz svih krajeva zemlje, dok im je prevoz, hranu i smeštaj platio MEK. „Neki od ovih ljudi nemaju pojma o čemu se uopšte radi“, rekao je jedan čovek iz Mičigena reporteru AlterNeta.
Mašući crveno-zeleno-belim zastavama MEK-a i skandirajući parole o padu iranskog režima, okupljeni su slušali bivše američke zvaničnike sa platnog spiska ove grupe koji su nizali hiperbole o novom iranskom vođi.
Bivši demokratski senator Robert Toriceli je grmeo, „Nema kompromisa sa zlom… Ne sastajte se sa teroristima“. Bivši predsednik Republikanskog nacionalnog komiteta, Majkl Stil, rekao je, „Ne rukujte se sa Ruhanijem“, misleći na Obamu (nije bilo ni sastanka ni rukovanja). Ratoborni bivši američki ambasador u Ujedinjenim nacijama, Džon Bolton, rekao je okupljenima da bi bilo „odvratno“ da se Obama sastane sa Ruhanijem i da je sada vreme za „pooštravanje“ sankcija protiv Irana, koje su razorile iransku ekonomiju i izazvale nestašicu lekova. Ali čast da izusti najapsurdniju izjavu dana pripala je bivšem gradonačelniku Njujorka, Rudiju Đulijaniju, kada je pokušao da poveže Ruhanija sa bombardovanjem jevrejskog centra u Argentini 1994.
„Ruhani je… sigurno znao, sigurno je bio umešan. Ruke su im krvave, a to što su poželeli ljudima ‘srećnu Roš hašanu’ neće sprati krv ovih jevrejskih stradalnika sa ruku Irana ili Ruhanija“, rekao je Đulijani. Iako je iranska vlada povezivana sa napadom, argentinski državni tužilac u ovom slučaju izjavio je za Times of Israel u junu da Ruhani „nije prisustvovao“ sastanku na kojem je odobreno postavljanje bombe.
MEK i njihovi simpatizeri nisu jedina politička snaga koja želi da zaustavi američko-iranske pregovore o nuklearnom programu. Evo pet drugih.
1. Izrael
Glavni američki saveznik na Bliskom istoku i vodeći igrač u projektu ometanja diplomatije SAD i Irana. Izrael je naduvavao iransku pretnju delimično i kako bi „skrenuo pažnju sa izraelske okupacije Palestine“, kako je prošle godine naveo Jusuf Munajer iz Palestinskog centra. Jevrejska država je od devedesetih upozoravala na opasnost od iranske nuklearne bombe, kada je ministar spoljnih poslova Šimon Peres rekao da je „Iran najveća pretnja i najveći problem na Bliskom istoku, jer traga za nuklearnom opcijom dok istovremeno zauzima vrlo opasan položaj ekstremne verske militantnosti.“
Upozorenja se nisu proredila. Iran je objavio kako ne pokušava da razvije nuklearno oružje, dok su i američka i izraelska obaveštajna služba navele da Iran ne poseduje nuklearno oružje niti je doneo odluku da ga razvija. To nije bilo dovoljno za Izrael. Za premijera Benjamina Netanjahua, „crvena linija“ je iransko dostizanje „nuklearne sposobnosti“, što je nejasan termin koji znači da država ima tehničke mogućnosti da proizvede oružje ako se na to odluči. Neki stručnjaci kažu da je Iran već dostigao nuklearnu sposobnost.
Drugi razlog zašto se Izrael boji diplomatije je taj što bi ona mogla da dovede do priznavanja Irana za velikog regionalnog igrača, što bi ozbiljno ugrozilo regionalnu hegemoniju Izraela.
Kao što se moglo pretpostaviti, Izrael je negativno reagovao na Ruhanijev govor u Ujedinjenim nacijama. Kao pokazatelj koliko im je neprijatna mogućnost pregovora sa Iranom, premijer Benjamin Netanjahu je rekao da „Iran misli da će mu blage reči i simbolični gestovi omogućiti da nastavi put do bombe. Kao i Severna Koreja pre njega, Iran će pokušati da se reši sankcija nudeći kozmetičke ustupke, istovremeno ne odustajući od mogućnosti da brzo proizvede nuklearno oružje kad god zaželi“. Netanjahu je pri tom izjavio kako bi Izrael „rado prihvatio istinsko diplomatsko rešenje“, ali njegovi zahtevi se svode na potpunu kapitulaciju Irana, što se neće dogoditi.
Izraelski zvaničnici u UN otišli su toliko daleko da su bojkotovali Ruhanijev govor.
2. Izraelski lobi u Americi
Prateći zvanični Izrael, proizraelske grupe u Americi takođe traže nemoguće od Irana, praktično podrivajući pravu diplomatiju. Najveća izraelska lobistička grupa, Američko-izraelski komitet za javne poslove, pokrenula je napad na Ruhanija u dopisu objavljenom pred otvaranje Generalne skupštine.
U dopisu se od Zapada traži da „vojnu opciju“ – napad na Iran – zadrži kao mogućnost, i da pooštri sankcije kako bi pregovori bili efikasniji. Ali Iran se ježi od vojne opcije i traži popuštanje sankcija u zamenu za svoje ustupke, što znači da je to što AIPAC zahteva siguran način da se sporazum onemogući. „Međunarodna zajednica treba da razmotri popuštanje sankcija samo ukoliko Iran postupi u skladu sa rezolucijama Saveta bezbednosti koje zahtevaju obustavljanje njegovih nuklearnih aktivnosti“, navodi se u dopisu AIPAC-a, što znači da bi ih zadovoljila jedino potpuna iranska kapitulacija po pitanju nuklearnog programa.
Krizni komitet za Izrael, neokonzervativna grupa koju predvodi Bil Kristol, takođe odbacuje Ruhanija. Grupa je pokrenula i poseban sajt posvećen dokazivanju da Ruhani „nije nikakav umereni političar“ i da se radi o „karijernom teroristi“.
3. Američki Kongres
Kongres radi rame uz rame sa izraelskim lobijem, i ni demokrate ni republikanci se nisu libili da raspale po Ruhaniju. U pismu koje su senatori Čarls Šumer (demokrata) i Džon Mekejn poslali predsedniku Obami odzvanja ton AIPAC-ovog dopisa. „Molimo da se uz bilo kakav diplomatski iskorak ka Iranu još jednom ponovi da Sjedinjene Države neće dopustiti Iranu da dostigne nuklearnu sposobnost i da će eventualno popuštanje oštrih ekonomskih sankcija biti odobreno isključivo ukoliko Iran pokaže značajane i proverljive korake ka obustavljanju svojih nuklearnih aktivnosti“, napisali su ratoborni senatori.
Ali nikakav se dogovor ne može postići zahtevanjem da Iran „obustavi svoje nuklearne aktivnosti“. Iran smatra obogaćivanje uranijuma ključnim delom svog identiteta kao nezavisne države koja može da obeshrabri neprijatelje poput Izraela.
Demokrate kao što su Eliot Engel u Kongresu imaju sličnu poruku. Kako navodi Al-Monitor, reagujući na Ruhanijev govor predsednik Spoljnopolitičkog komiteta Kongresa Engel je rekao da je „iranski lider propustio priliku… da postavi novi konstruktivni ton koji pokazuje ozbiljnost Irana u razgovorima o nuklearnom programu. Ne samo što nije pokrenuo ‘dobronamernu ofanzivu’, nego je ponovio brojne stare fraze, optužujući SAD i naše saveznike za sva zla ovog sveta.“
Prezrive izjave o Ruhaniju nisu nikoga iznenadile. Odmah nakon Ruhanijeve pobede na izborima – u vreme kada su probuđene nade o diplomatskom rešavanju iranskog nuklearnog pitanja – Kongres je usvojio novu uredbu o sankcijama za gušenje iranskog izvoza nafte, koja je ključni izvor prihoda Islamske Republike. Druge sankcije koje je američki Kongres izglasao izazvale su privredne potrese u Iranu, porast inflacije i nestašicu lekova.
4. MEK i njihovi pomagači
Protest koji su Mudžahedini iranskog naroda održali 24. septembra ispred sedišta UN-a bio je samo poslednji u nizu njihovih pokušaja da nateraju SAD da pomognu u rušenju iranskog režima. Ova organizacija za to već godinama lobira i angažuje američke zvaničnike. Ona se postavlja kao svojevrsna „vlada u izbeglištvu“, kao pokret spreman da preuzme vlast u Iranu kad režim padne. Ali u Iranu najveći broj građana prezire MEK.
Mudžahedini iranskog naroda su učestvovali u revoluciji koja je srušila šaha, američkog čoveka, 1979. godine. Ali ubrzo nakon što su ajatolasi preuzeli vlast, okrenuli su se protiv Mudžahedina i počela je oružana represija. Islamska Republika je oterala Mudžahedine i druge levičarske snage u ilegalu. Mudžahedini su odgovorili dizanjem u vazduh iranskih državnih ustanova i ubistvima pripadnika iranske vojske. Ova nasilna iranska grupa je okarakterisana kao „sekta“. Zbog nasilnih metoda završila je na Stejt departmentovom spisku terorističkih organizacija.
Na kraju su proterani iz Irana, pa su zatim podržavali vladu Sadama Huseina kad je Irak poveo brutalni rat protiv Irana.
Tokom prethodne decenije, MEK i bivši američki zvaničnici vodili su lobističku kampanju na najvišem nivou za skidanje grupe sa terorističkog spiska. Mudžahedini iranskog naroda, koje je američka vojska obučavala 2005. i koji su po nekim navodima sa Izraelom kovali zaveru za likvidacije iranskih nuklearnih naučnika, isplatili su milione dolara honorara bivšim američkim zvaničnicima da govore u njihovo ime. Lobistička kampanja je urodila plodom 2012, kada je Stejt department skinuo MEK sa spiska terorista.
Mudžahedini još uvek vredno rade, što se pokazalo na protestu 24. septembra. Njihovi simpatizeri su na okupljanju tražili zaustavljanje diplomatskih pregovora sa Ruhanijem i obaranje vlade.
5. Arapske zalivske države
Izrael je zemlja za koju svi tvrde da se boji diplomatskog sporazuma sa Iranom i popuštanja pritiska na tu zemlju. Ali i arapske zalivske države se podjednako boje Irana i žele da se pritisak nastavi – svrstavajući se tako uz Izrael, zemlju koju najveći deo njihovog stanovništva ne voli.
Države poput Saudijske Arabije, Kuvajta i Bahreina rešene su da onemoguće iranski uticaj na Bliskom istoku. Saudijska Arabija i Iran se bore za regionalnu prevlast još od Islamske revolucije 1979. Za ovu geopolitičku borbu zaslužna je iranska proizvodnja nafte, koja Iran stavlja u konkurenciju sa Saudijskom Arabijom, kao i pokušaji obeju država da instaliraju prijateljske političke sile na vlast u drugim zemljama. Ti pokušaji su rezultirali posrednim bitkama koje se vode u Libanu, Bahreinu i sada u Siriji.
Kao veliki izvoznik nafte u SAD, Saudijska Arabija će naverovatnije biti skeptična po pitanju velikog američko-izraelskog sporazuma. Ali Ruhani je takođe obećao da će popraviti saudijsko-iranske odnose, tako da će pobeda ovog novog iranskog lidera možda doneti otopljavanje odnosa i između ovih zemalja.
Alex Cane, AlterNet, 25.09.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 14.10.2013.