Pilićari

Manjkav je to tim koji stoji iza predsednice vlade Ane Brnabić. Da je reč o solidnom timu, on ne bi njene izjave iznova pregledao pošto su one jednom već date i napravile štetu. Pravi tim bi ubedljivo objasnio Brnabić da mora da se pripremi i unapred predvidi posledice svojih izgovorenih reči. A onda zajedno sa njom i pažljivo sklopio te reči u smislenu celinu.

Sve to, naravno, pod uslovom da je Brnabić ili bilo koga drugog uopšte briga da izbegne loše posledice. Jer, sasvim je moguće da ona, zajedno sa svojim šefom Vučićem, upravo svesno, planski i promišljeno radi na uznemiravanju, uzbunjivanju i podizanju panike.

Požalila se Brnabić medijima kako su je neprijatno iznenadile neke strane agencije što su njenu izjavu o vojsci protumačile kao pretnju ratom. I onda je naložila svom timu da iznova pregleda snimak. Pošto je to učinio, tim je izgleda zaključio, a Brnabić onda to i prenela novinarima, kako je ona „deset puta pozvala na mir i razum“, te da je „deset puta pozvala na priču o školama i obrazovanju, a ne o vojsci i puškama“.

To što je tim uradio trebalo bi da se zove analiza diskursa. Postoje pravila kako se ta analiza radi. Ta pravila zaista podrazumevaju i brojanje, e da bi se tačno utvrdilo koliko je puta nešto izgovoreno. Ali, nijedno pravilo takve analize ne kaže da je prava poruka sadržana u onome što je najviše puta ponovljeno. Naprotiv, u skladu sa analizom diskursa, agencije su uradile bolji posao od tima Ane Brnabić protumačivši njenu izjavu kao pretnju ratom.

Evo šta je tačno rekla Brnabić: „Ja se nadam da nikada to [vojsku – prim. D.I.] nećemo morati da upotrebimo. Ali, nažalost, mislim da, nažalost mislim da je to u ovom trenutku jedna od opcija na stolu. Mi ne možemo da gledamo kako neko vrši novo etničko čišćenje, ne možemo da gledamo nove ’oluje’, i ako Edi Rama na njih poziva.“

Kako bi ovo mogao biti poziv na mir, znaju valjda samo Brnabić i njen tim. Ako se čita doslovno, naravno, tu stoji „ja se nadam da nikada“ i na toj frazi se temelji jadikovka Brnabić o stranim agencijama. Analiza diskursa, međutim, ne može stati na jednoj frazi, a da ne uzme u obzir i ono „ali“ koje sledi odmah iza nje. Dakle, imamo to „ali“, a onda i dva puta ponovljeno „nažalost“, čime se priprema pretnja i ujedno podiže ograda oko nje. Zatim sledi sama pretnja kao „opcija na stolu“ i odmah za njom ponovo ograda, ali ovaj put u vidu opravdanja „ne možemo da gledamo novo etničko čišćenje“.

Brnabić se u proteklih par meseci dovoljno izvežbala u dvostrukom govoru tako da Vučić sada već mirno može da joj prepusti da izgovara stvari koje bi ranije samo on govorio. Između ostalog, da preti i da istovremeno poziva na mir. Ali, kako su se onda agencije (Reuters i AP) odlučile da iz tog dvostrukog diskurzivnog pletiva izvuku samo jednu, militarističku nit?

Odgovor je jednostavan: zato što za razliku od tima Ane Brnabić imaju slobodu da analizu diskursa izvedu do kraja, to jest da se ne zaustave na pukom brojanju. Ključna osobina analize diskursa je smeštanje izjave u odgovarajući kontekst. Za razliku od domaćih medija i timova, strane agencije nisu obavezane da zaborave nedavnu prošlost i iz vidokruga izbrišu neposrednu sadašnjast. I jedno i drugo bitno utiče na razumevanje „opcije na stolu“.

Neposredna prošlost nam kaže da je Srbija u devedesetim, u ratove u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu ulazila pod izgovorom da želi da spreči „etničko čišćenje“. A onda bi jedinice – recimo to tako – tobože na strani srpskog naroda u ime tog naroda prve počinile etnička čišćenja. S promenom odnosa snaga, dva od ta tri rata završila su se onda i etničkim progonom Srba. Iako Brnabić, zahvaljujući ovde dominantnom tumačenju događaja iz devedesetih, spokojno može da se osloni na selektivno sećanje škola (da, to su škole o kojima govori Brnabić, a koje se mogu shvatiti isključivo kao mesta predvojničke obuke) i domaćih medija, te da računa da će pominjanje „etničkog čišćenja“ ovde automatski biti povezano sa „Olujom“, baš kao što to u svojoj izjavi i ona sama radi – strane agencije imaju slobodu da njenu izjavu smeste u širi, prikladniji kontekst.

Što se sadašnjosti tiče, sever Kosova se sve više razotkriva kao glavno sedište nezakonitog poslovanja u Srbiji. Na Kosovu dakle sede vlasnici putarskih firmi, te kafedžije, to jest ugostitelji i hotelijeri, koji ilegalno (g)rade širom Srbije, a zajedno sa njima i direktor BIA lično. Da su strane agencije u obzir uzele i ovaj kontekst, a ne samo nedavnu zločinačku prošlost glavnih aktera novih pretnji ratom, one bi te pretnje verovatno shvatile manje ozbiljno: recimo, tek kao dimnu zavesu iza koje se odvija pilićarsko potkradanje naroda i države.

Ali, to su pilićari posebne sorte: njima je malo da sebe vide samo kao („uspešne“) pilićare. Pored toga što su pilićari, oni bi da budu i važni kao gospodari života i smrti žitelja Srbije. Nevolja je u tome – i tu strane agencije imaju poentu – što se pilićarska frustracija za žitelje Srbije, kao i za njihove susede, ponovo može pokazati kao pogubna.

Peščanik.net, 08.12.2018.

Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Ana pod šlemom