O problemima finansiranja predizbornih kampanja u Srbiji govore Nemanja Nenadić i Zlatko Minić iz Transparentnosti Srbija i novinar Vladimir Kostić. Razgovor vodila Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Vučić je rekao da će ovu kampanju voditi u slobodno vreme, a da će puno radno vreme biti predsednik vlade. Pošto je rekao da danju i noću radi kao predsednik vlade, kada će imati slobodnog vremena? Ali da ne licitiramo. Da li je to stav koji može da podnese test elementarne demokratske države?
Nemanja Nenadić: Taj stav nije ispravan, ali s druge strane nije protivan zakonima, zato što su zakoni u tom pogledu nepotpuni. Ovih dana je bilo dosta licitiranja oko toga šta će se desiti ukoliko se Vučić kandiduje za predsednika i da li će morati da podnese ostavku? Prvo, niko ne mora nikada da podnosi ostavku, jer je to uvek bio lični čin. Ono što može da se desi je da funkcioner bude smenjen ako krši neka pravila. Podnošenje ostavke u ovom slučaju ne bi ništa razrešilo, jer bi vlada nastavila da radi u takozvanom tehničkom mandatu, a videli smo na šta to liči. Kada su prošle godine bili parlamentarni izbori vlada je bila u tehničkom mandatu, funkcioneri su koristili svaku priliku da obavljaju navodno redovne, a u suštini promotivne delatnosti.
Ono što bi u ovom slučaju bilo pravo rešenje je privremena sprečenost. Ako neko zaista vodi izbornu kampanju, ide na mitinge, obilazi građane, ubeđuje ih da je najbolji kandidat za predsednika, on ne bi mogao istovremeno da bude i predsednik vlade ili bilo koji drugi funkcioner. To je institut privremene sprečenosti, koji se primenjuje kada ste bolesni ili na odmoru. Čuli smo od premijera da neće odabrati taj put, jer želi da tokom kampanje bude predsednik vlade u punom kapacitetu, tako ćemo opet imati neku vrstu funkcionerske kampanje, kao što smo imali i na svim prethodnim izborima.
Sada imamo malo komplikovaniju situaciju, zato što je i Toma Nikolić najavio da će da se kandiduje.O tome hoće li se uzdržavati od obavljanja promotivnih aktivnosti tokom kampanje odlučuje sam jer ne postoje jasna pravila koja bi odredila šta funkcioner sme da radi dok traje kampanja za njegov izbor ili kampanja koju vodi njegova stranka. U čemu je caka? Funkcioneri kažu „moramo da radimo naše redovne poslove”, ali suština je u tome da oni te svoje navodno redovne poslove planiraju u povećanom obimu upravo tokom kampanje,u čemu ih zakon ne sprečava. Jedino što postoji je odredba Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, prema kojoj funkcioner mora da uvek jasno predoči šta je ono što radi u svom službenom kapacitetu, a šta u kapacitetu kandidata na izborima ili člana partije. Funkcioner ne bi smeo da zloupotrebi javne resurse za partijsku promociju, ali se to, ako pogledate izveštaje Agencije, tumači veoma usko, samo kao direktne zloupotrebe materijalnih i finansijskih resursa, a ne da li se to zloupotrebljava za partijsku promociju.
Svetlana Lukić: Analizirao si 30 sekundi onoga što je Vučić izgovorio u Upitniku, koji me podseća na Alo Presidente i Uga Čaveza. On je tada rekao dve stvari: da je nedopustivo da neki kandidati, misleći pre svega na Vuka Jeremića, vode kampanju pre kampanje i da Agencija za borbu protiv korupcije namerno nije izabrala svog predsednika da DOS-ovski kandidati ne bi bili kažnjavani zbog nezakonitog ponašanja za vreme kampanje.
Nemanja Nenadić: Tu imamo nekoliko teških optužbi vezanih za kampanju pre kampanje. Zaista je veliki problem što se kampanja vodi mesecima pre raspisivanja izbora i što se ne saopštavaju podaci o izvorima finansiranja. Ta činjenica jeste problem, ali nije zabranjeno voditi kampanju pre kampanje. Zašto? Zato što pravila nema. Jedino pravilo koje postoji na tu temu nalazi se u Zakonu o elektronskim medijima, vrlo je nevešto sročeno i obavezuje samo elektronske medije. Izvan izborne kampanje mediji ne bi smeli da emituju plaćene oglase, reklame za predsedničke, parlamentarnne ili bilo koje druge izbore. Ništa drugo u zakonodavstvu Srbije, ni u Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti, ni u izbornim zakonima, ni u medijskim zakonima, ni u zakonima o oglašavanju, nije uređeno na bilo koji način.
Ko je za to kriv? Imamo Zakon o finansiranju političkih aktivnosti, donet 2011, za koji se već 2013, kada je pisana antikorupcijska strategija, videlo da mora da se menja. Ostavljeni su rokovi do kraja 2014. da se taj zakon promeni i šta se desilo? Ništa. U međuvremenu su krajem 2014. godine, na predlog poslaničke grupe SNS-a, donete neke štetne izmene zakona. Omogućeno je da se novac koji se dobija za finansiranje redovnog rada političkih stranaka koristi za finansiranje izborne kampanje. Imali smo 2016. godine situaciju da se takozvani sopstveni prihodi političkih stranaka, to jest novac koji su partije dobile iz budžeta za potpuno drugu namenu, koriste za izbornu kampanju. Imamo slučaj koalicione liste oko SNS-a koja je prebacila nekih 350 miliona dinara tih sredstava za vođenje parlamentarne izborne kampanje prošle godine. S jedne strane smo imali odsustvo volje da se Zakon o finansiranju političkih aktivnosti učini kvalitetnijim, a s druge želju da se zakon prilagodi trenutnim potrebama partije.
Svetlana Lukić: Ako sada stranke imaju mogućnost da novac koji su dobile za redovan rad prebace u predizbornu kampanju, to dovodi do produbljivanja jaza između velikih parlamentarnih političkih stranaka i manjih opozicionih stranaka ili vanparlamentarne opozicije.
Nemanja Nenadić: Uvek su oni veći u malo boljem položaju, ali ta razlika se sada dodatno povećava. Do promene zakona svi učesnici na izborima su unapred dobijali jednaku sumu novca. Nakon izbora, samo pobednik je dobijao, ili od 2012. i učesnici drugog kruga predsedničkih izbora, još neka sredstva, jer su imali znatno veće troškove. Ali nakon ovih izmena, razlika postaje drastična. Ona ide u korist velikih parlamentarnih stranaka, a sada imamo samo jednu veliku parlamentarnu stranku. Do 2012. ih je bilo 3 ili 4 koje su imale takav status.
Drugi deo pitanja je vezan za Agenciju. To je stvarno ozbiljna, ali neosnovana optužba. Direktor Agencije nije izabran zato što je za taj izbor potrebna većina ukupnog broja članova Odbora Agencije. Njih bi trebalo da bude devet, a ima ih šest. Saglasnost je u normalnim okolnostima veoma teško postiči, a kamoli sada. Prvo treba videti ko je kriv što imamo samo šest članova Odbora Agencije za borbu protiv korupcije. Prisetimo se da je pre dve godine u Skupštinu stigao predlog Poverenika za informacije od javnog značaja i Zaštitnika građana da se za člana Odbora izabere Vida Petrović Škero, koji nikada nije stavljen na dnevni red.
Novinarska udruženja su se godinama veoma teško usaglašavala i na kraju su uspeli da predlože jednog kandidata. Ovaj predlog je bio na skupštinskom odboru, ali o njemu nije odlučivano. Skupština, odnosno skupštinska većina, koja nije izabrala nedostajuće članove je isključivi krivac za nefunkcionisanje Odbora Agencije. Ako se tvrdi da dva člana odbora nisu glasali za kandidata ili kandidatkinju za kojeg su glasa preostala četiri, jer su želeli da pogoduju takozvanim DOS-ovskim kandidatima, to je optužba za krivično delo trgovine uticajem. Ali izgleda da bi stvari trebalo postaviti obrnuto. Ima razloga da se pretpostavi da su upravo ta dva člana Odbora sačuvala Agenciju od dalje politizacije, jer se u medijima pojavila lista kandidata na kojoj se nalazilo i nekoliko ljudi koji su obavljali značajne funkcije u ministarstvu pravde od 2012. do 2016. godine.
Svetlana Lukić: To su najbliži saradnici ministra Selakovića.
Nemanja Nenadić: Da. Pretpostavljam da su neki od njih direktno vezani i za političku stranku kojoj pripada ministar, tako da bi bilo sporno ukoliko bi neko od kandidata sa takvom političkom zaleđinom bio izabran za direktora Agencije, imajući u vidu dužnost Agencije da kontroliše finansiranje političkih stranaka. Bez obzira da li Agencija ima ili nema direktora, ništa je ne može osloboditi obaveze da radi svoj posao. Ona mora da kontroliše finansiranje izborne kampanje i ako jedan od kandidata, gospodin Vučić, ima konkretne sumnje da je neko prekršio zakon, Agencija je i dalje prava adresa da se prijave takve sumnje i ona će biti dužna da to ispita.
Svetlana Lukić: U kom obimu je funkcionerska kampanja uticala ili mogla da utiče na izborne rezultate i da li se sad nešto menja kada su u pitanju predsednički izbori?
Zlatko Minić: Jasno smo pokazali još 2014. koliki je značaj funkcionerske kampanje i u kojoj meri može da zameni novčano ulaganje. SNS tada nije imao kandidata za gradonačelnika, ali su se u javnosti pominjala tri imena: Zorana Mihajlović, Siniša Mali i Goran Vesić. SNS nije potrošio ni dinara na kampanju u Beogradu, ali su ovo troje kandidata imali po 30 promotivnih aktivnosti: otvaranja pešačkih prelaza i semafora, poseta školama i slično. Ovo ne spada u dosadne predizborne marketinške blokove, već se objavljivanjem toga u informativnim emisijama postiže dvostruko bolji efekat: ne trošite pare na reklame, a s druge strane, svoje kandidate preko televizora uvodite ljudima u kuće. Sada taj aspekt finansiranja nije toliko važan, jer su u međuvremenu izmenjena pravila i mnogo više novca je na raspolaganju.
Iskreno sumnjam da će se pored Vučića, koji je premijer, i Tomislava Nikolića, koji je predsednik, bilo ko od ministara u ovom trenutku diferencijacije i straha od deakumulacije, da upotrebim te popularne izraze s kraja osamdesetih i početka devedesetih, usuditi da se kandiduje. Na izborima 2012. imamo značajnu razliku i ogroman porast broja promotivnih aktivnosti u odnosu na prethodnu godinu, kada nije bilo kampanje. Slično nešto se dešava i 2014, kada vlada ulazi u permanentnu izbornu kampanju. Taj skok nije tako veliki 2016, jer veliki broj ministara tokom cele godine rade nešto što je funkcionerska kampanja. Premijer se sada otvoreno hvali time koliko je fabrika otvorio, gde je sve bio i šta je radio, i najavljuje da će sa time da nastavi. Može da se desi da premijer u jednom aktu samožrtvovanja saopšti da zbog Srbije neće ni voditi kampanju za predsednika, nego će raditi svoj posao i time praktično nastaviti sa kampanjom koja traje već 2 i po godine.
Ovde govorimo o dobro osmišljenoj predsedničkoj kampanji koja ne ulazi u marketinše blokove gde se emituju predizborni spotovi, već u udarne minute informativnih emisija. Ono što mi nemamo je Nadzorni odbor koji bi trebalo da se formira u skladu sa Zakonom o izboru narodnih poslanika, a koji bi pratio aktivnosti kandidata i medija i ukazivao upravo na ovakve slučajeve funkcionerske kampanje. Predsednica Skupštine je pred prošlogodišnje izbore napravila prvi korak ka uspostavljanju Nadzornog odbora i pozvala političke partije i vladu da predlože kandidate. Odazvalo se nekoliko uslovno rečeno manjih partija, par opozicionih i nekoliko iz vladajuće koalicije, ali se nisu odazvali najveći i najvažniji igrači: vlada i SNS. Sada nema ni tog stidljivog poziva da se formira Nadzorni odbor.
Vladimir Kostić: Pored funkcionera i državnih tela odgovornost snose i mediji, koji se ponašaju neprofesionalno. Oni bi trebalo da znaju šta je vest i sa čega treba da se izveštava. Ako neki funkcioner otvara pešački prelaz, da li je to nešto o čemu treba izveštavati samo zbog toga što se tu pojavljuje ministarka, ministar ili premijer.
Svetlana Lukić: Pre nego što krenemo sa medijima, šta je sa REM-om? Da li je on radio svoj posao?
Vladimir Kostić: Oni još uvek nisu izašli sa izveštajem o prošlim izborima, a to su do sada redovno činili.
Svetlana Lukić: Zašto?
Nemanja Nenadić: Ispostavilo se i u ranijim prilikama da izveštaji REM- a pokazuju veliku neravnotežu u zastupljenosti pojedinih stranaka u informativnim programima, do koga dolazi zbog pojavljivanja ljudi koji trenutno obavljaju javne funkcije.
Vladimir Kostić: Da li je onda na prošlim izborima ta razlika bila tolika da je nekoga bilo sramota da objavi taj izveštaj? Što se tiče Agencije za borbu protiv korupcije, čudno je što je ona izašla sa izveštajem nekoliko dana pred Novu godinu, objavivši ga na neuobičajenom delu sajta i odustala od njegove promocije. Očigledno je da tu postoje pritisci koji nezavisne regulatorne institucije teraju da se ponašaju na određeni način.
Kada je reč o medijima i njihovom odnosu prema političkim strankama i onome što smo kroz naša istraživanja saznali, ukazao bih na dve stvari. Jedna se tiče popusta koje mediji daju političkim strankama tokom kampanje. Otkrili smo da su Happy i Pink davali popuste koji su išli preko 90%. Zašto komercijalne televizije daju toliko velike popuste? Iako je ovaj popust važio za sve, njega je koristila samo SNS. Druga stvar se tiče RTS, Prve i B92 koji nisu imali ni približno toliki popust. B92 je bio jedini koji je išao sa popustom do 65%, dok Pink, koji se po gledanosti bori sa RTS-om, daje popust koji im praktično ne donosi nikakvu zaradu.
Nemanja Nenadić: Ima jedna važna stvar oko tih popusta. Imamo dva zakona. U Zakonu o medijima, što bi trebalo REM da kontroliše, stoji da mediji mogu da komercijalno oglašavaju političke stranke i druge učesnike u kampanji, ali to moraju da čine pod istim finansijskim i tehničkim uslovima. Šta to znači? Da li je isti finansijski uslov „da će svi plaćati jednu sekundu 100 ili 1000 dinara” ili „ko se reklamira do milion dinara, ima popust 10%, a do 5 miliona popust 50%”. To pitanje ostaje nerazjašnjeno.
Ovde je važan i Zakon o finansiranju političkih aktivnosti prema kome se kao poklon i donacija za vođenje kampanje moraju prijaviti netržišni popusti. Šta je REM uradio? NIšta. Daleko važnije od neobjavljivanja izveštaja je propuštanje kontrole da li mediji nude iste finansijske i tehničke uslove svim učesnicima u izbornoj trci. Na direktno pitanje zašto to ne rade iz REM-a odgovaraju da će se time baviti ukoliko dobiju prigovor. Kako neko može da uloži prigovor, ako ne zna koje je uslove dobila konkurentska partija? Imamo potpuno zatvoreni krug, gde nema nikakve kontrole, a postoji zakonska obaveza.
Vladimir Kostić: Jednako važna su i dugovanja medijima. Imate slučajeve u kojima jedne godine stranka napravi dug prema mediju, a onda sledeći put ponovo dobija prostor na toj televiziji, iako je prethodni dug neotplaćen. Sklapa se ugovor, ali kako znate da će vam on platiti po tom ugovoru ukoliko nije platio po prethodnom? Da li se taj dug kasnije namiruje na neke druge načine ili kroz neke druge usluge? Da li se dozvoljava nekom vlasniku da ima dve televizije?
Svetlana Lukić: Koliko stranke duguju za izbore 2016?
Vladimir Kostić: Prošle godine dolazi do kulminacije. Nije bilo televizije sa nacionalnom frekvencijom kojoj stranke nisu ostale dužne. Happy je imala preko 90 miliona dinara nenaplaćenih potraživanja, a od toga joj koalicija oko SPS-a duguje 70 miliona dinara. Ranijih godina je bilo slučajeve da se duguje medijima, ali u prošloj godini nije bilo medija koji nije imao potraživanje prema političkim strankama.
Nemanja Nenadić: Postoji veliki broj nerešenih pitanja oko Zakona o finansiranju političkih aktivnosti. Jedno od ključnih je koliko dugo se smeju otplaćivati dugovanja iz izborne kampanje. Zašto je to važno? Imamo uskoro izbore u aprilu. Mesec dana kasnije bi trebalo da dobijemo izveštaje o finansiranju kampanje, kada ćemo imati presek onoga šta je prijavljeno od prihoda i rashoda. Koliko je to relevantno? Nimalo. Zašto? Zato što će ostati neizmirena potraživanja. Imaćemo podatke da im neko duguje 100 miliona ili 200 miliona dinara, ali ne vidite odakle će to da naplate. Sistem koji dopušta da se izveštaj o finansiranju izborne kampanje podnese, a da računi ne budu svedeni na nulu, ničemu ne vredi, tako da onda ni kontrola finansiranja nema smisla.
Vladimir Kostić: Podatak da od 2009. do danas nije podneta nijedna krivična prijava neverovatan je iz prostog razloga što sam siguran da postoje slučajevi u kojima je Agencija došla do dovoljno dokaza da podnese krivičnu prijavu. Šta će se dalje dešavati, to je na tužilaštvu. Imali smo slučaj izbora 2013. u Zaječaru, gde je aktivistima SNS-a plaćen boravak u hotelu van računa stranke i da to nije bilo prijavljeno. Agencija je pronašla sve dokaze, mi smo kasnije istražujući došli do osobe koja je skupljala novac i priznala da je to radila, ali nemate nikakav postupak. Zašto tužilaštvo ne reaguje?
Nemanja Nenadić: Kada je reč o funkcionerskim kampanjama imali smo pre nekoliko meseci otvaranje parčeta autoputa kod Takova. Zašto se onda pojavila informacija da je put gotov, ali da će biti otvoren za sedam dana? Zato što je kompletan državni vrh bio na nekoj međunarodnoj konferenciji u Estoniji ili Letoniji. Kakve veze ima otvaranje autoputa sa tim gde je neki ministar ili predsednik vlade, valjda taj autoput postoji da bi služio građanima. Isto tako je 2012. kada je po stoti put otvarana ona obilaznica, direktor Puteva Srbije najavio da će otvaranju da prisustvuje kandidat za predsednika Boris Tadić. Tadić je tada već dao ostavku, tako da je najavljen kao kandidat, a ne kao predsednik.
Zlatko Minić: Najjednostavniji način da eliminišete funkcionersku kampanju je da ne izveštavate o njoj. Političari to ne rade zato što vole da idu po hladnim fabričkim halama ili da gacaju po blatu u seoskim domaćinstvima, već zato što će se to videti u medijima. Koji će medij podvući crtu i objasniti stvarni smisao takve posete i šta je tu zapravo vest? Najčešće izveštaji u medijima izgledaju upravo tako, „ministar je danas izjavio da će fabrika doprineti prosperitetu i povezivanju Zemlje i Meseca“.
Svetlana Lukić: Mediji znaju da će konkurisati kod države za sredstva za takozvano projektno sufinansiranje, jer većina medija zavisi od državnog budžeta, tako da ne žele da se zameraju onima kod kojih sutra treba da konkurišu.
Zlatko Minić: Ne moraju ni tako dugo da čekaju, već će to isto veče neko da ih pozove i pita gde vam je izveštaj o tome.
Vladimir Kostić: Kada pogledate projekte sa kojima mediji konkurišu, videćete da je to uglavnom ono što spada u redovan rad. Imate medije koji kroz svoje emisije promovišu političare i za to dobijaju novac i nikome ne odgovara da se situacija promeni.
Svetlana Lukić: Kad pitate nekoga od političkih aktera da li je i na koji način nabavio novac, reći će da su nešto dobili iz budžeta, i onda usledi rečenica, „i nešto od privatnih donacija”. Pola daje država, odnosno mi iz budžeta, a pola neki nepoznati ljudi. Da li je to tačno?
Nemanja Nenadić: Ljudi su dovode u zabludu da postoje različiti izvori finansiranja kada čitaju zvanične izveštaje o finansiranju kampanje. Na primeru iz 2016. sa velikom verovatnoćom se može pretpostaviti da će 97% ili 98% svih prijavljenih rashoda biti ili je već plaćeno iz budžeta. Zašto? Zato što partije dobijaju jedan deo novca iz budžeta za finansiranje kampanje. Uopšte nije u pitanju mali novac, reč je o preko 5 miliona evra koji idu direktno za finansiranje kampanje. Onda dolazi „sopstveni prihod”, novac koji je partija dobila iz budžeta za finansiranje redovnog rada, a onda krediti i neplaćena potraživanja prema medijima. Odakle će to da bude plaćeno? Opet iz budžeta, od onog novca koji partija dobije nakon izbora. Tako da ostaju još samo neke prijavljene donacije fizičkih i pravnih lica.
Zlatko Minić: SPS ima svoje prostorije koje izdaje u zakup.
Nemanja Nenadić: Najveći deo novca na ovaj ili onaj način dolazi iz budžeta.
Zlatko Minić: U dva izborna ciklusa samo imali ogroman broj pojedinačnih donacija u identičnim iznosima Srpskoj naprednoj stranci, koji su bili ispod minimuma za koji je predviđeno da mora da se objavi donator. Bilo je i firmi koje su osnivane neposredno pred izbornu kampanju i koje su davale ogromne donacije, a posle se gasile. Sve je to sumnjivo. Šta se u takvim slučajevima dešava? Vrlo lako se zapada u čorsokak. Možete da izrazite sumnju u vezi sa donacijama tih par hiljada ljudi. Agencija za borbu protiv korupcije je zaista proveravala te ljude.
Nemanja Nenadić: Upoređivala sa bazom korisnika socijalne pomoći.
Zlatko Minić: Da, i to opet ništa ne dokazuje. Možda zaista neko prima socijalnu pomoć, ali mu je milije da te pare da stranci. Tako da to nije zabranjeno. Međutim, usledila je zanimljiva reakcija ministarstva rada, kada se ministar pojavio na braniku finansiranja partija, izjavivši: „Mi ćemo to proveriti, možda je neko lažno prijavio svoje socijalno stanje i ne treba da bude korisnik socijalne pomoći”. Od tada se ministarstvo više nije oglašavalo.
Svetlana Lukić: Da li sa time možemo da dovedemo u vezu državnu pomoć od 263 miliona dinara koja je u predizbornoj kampanji data medijima?
Zlatko Minić: Zanimljiva je odluka Komisije za kontrolu državne pomoći da poveća limit koliko TV stanice mogu da dobiju na medijskom konkursu, jer su svi iznosi koji se daju na konkursima za sufinansiranje medijskih projekata bili tretirani kao državna pomoć de minimis, koja je bila ograničena na 24 miliona dinara, odnosno na 200 hiljada evra u periodu od 3 godine. Sada nije promenjena uredba koju bliže uređuje Zakon o kontroli državne pomoći, nego je analiziran jedan drugi član zakona koji se odnosi na kupovinu medijske produkcije, pa je protumačeno da taj iznos može da se poveća. Ono što je zanimljivo jeste da Komisija na predlog ministarstva iznenada drugačije tumači nešto što je dve godine posmatrala na drugi način. To je pokušaj da se da više novca televizijama kako bi se obezbedio politički uticaj.
Vladimir Kostić: Televizije sa nacionalnom frekvencijom se ne pojavljuju na konkursima, tako da ukoliko se odjednom pojave i dobiju neki novac, to će biti očigledno. Studio B je imao sličan problem.
Zlatko Minić: Oni su već dobili 24 miliona.
Vladimir Kostić: Pisali samo o televiziji koja je dostigla taj limit, a onda su njeni zaposleni osnivali produkcije koje su dobijale milionske iznose.
Nemanja Nenadić: Trendovi stanja institucija su zaista negativni. Kada govorimo o izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije i o postupanju Regulatornog tela za elektronske medije i Republičke izborne komisije, vidimo korak unazad u odnosu na ranije stanje. Pored političkih pritisaka i uveravanja za koga glasati imamo pojavu prikupljanja sigurnih glasova. Ona je postojala i ranije, kada smo imali slučajeve prikupljanja sigurnih glasova po sportskim društvima i primere sličnih zloupotreba 2014. i 2016. od strane javnih preduzeća i pozive zaposlenima da se angažuju u kampanji. To ne bi smelo da se dešava, ali imamo sve manje nade da će to nezavisne institucije ili javno tužilaštvo moći da isprate. Da li postoji ijedan slučaj za kupovinu glasova, osim onog 2012. iz Novog Sada, da je pokrenuta optužnica. Nema čak ni javnog poziva građanima da prijave takve slučajeve, a mnogi od njih ne žele toliko da rizikuju jer bi možda izgubili posao.
Atmosfera je dosta loša, a da stvari budu još gore, postoje i novi izazovi kontrole koji nisu karakteristični samo za Srbiju. Sada će na ovim i svim budućim izborima znatno veću ulogu imati internet mediji i društvene mreže. Ako smo imali situaciju gde kontrolni organi nisu mogli da do kraja ispitaju domaća pravna lica, koja imaju obavezu dostavljanja podatka, šta tek onda da očekujemo kada treba da traže podatke od Gugla ili Fejsbuka sa sedištem u Kaliforniji, državi Vašington ili na nekom trećem mestu. Mogućnosti za kontrolu i saznanje pune istine su sve više smanjuju.
Peščanik.net, 23.02.2017.
IZBORI I PROTESTI 2017.