Pisma nemačkom prijatelju

Prvo pismo

Rekli ste mi: „Veličina moje zemlje je iznad svega. Dobro je sve što doprinosi njenom ostvarenju. U svetu koji je izgubio svaki smisao, oni koji kao mi, mladi Nemci, imaju sreću da smisao nađu u sudbini svoje nacije moraju za to da žrtvuju sve.“ Tada sam vas voleo, ali smo se već tu razišli. „Ne“, odgovorio sam vam, „ne mogu da verujem da sve treba potčiniti cilju koji smo sebi postavili. Ima sredstava koja se ne mogu opravdati. Želeo bih da mogu voleti svoju zemlju a da istovremeno volim i pravdu. Nije mi svejedno u čemu će biti velika, da li će to biti u krvoproliću i lažima. Želim da je učinim velikom dajući svoj doprinos pravdi.“ Na to ste mi rekli: „Pa vi onda ne volite svoju zemlju.”

Prošlo je otada pet godina, bili smo razdvojeni i mogu reći da u tom dugom periodu (za vas tako kratkom, tako munjevito proteklom!) nije prošao ni jedan dan da mi u mislima nisu bile te vaše reči. „Vi ne volite svoju zemlju!“ I sada kad pomislim na njih, nešto me steže u grlu. Ne, nisam je voleo ako ne voleti znači odbacivati ono što je nepravedno u onome što volimo, ako ne voleti znači tražiti da voljeno biće odgovara najlepšoj slici koju imamo o njemu. U toku tih pet godina mnogo ljudi u Francuskoj razmišljalo je kao ja. Neki od njih su se, međutim, već našli pred tucetom sitnih crnih očiju nemačke sudbine. Ti ljudi, koji po vama nisu voleli svoju zemlju, više su učinili za nju nego što ćete vi ikad učiniti za svoju, čak i kad biste mogli da za nju date svoj život sto puta. Jer oni su morali najpre da pobede sebe i u tome je njihovo junaštvo. Ali ja ovde govorim o dve vrste veličine i jednoj protivrečnosti koju vam moram razjasniti.

Ako bude bilo moguće, uskoro ćemo se ponovo videti. Ali će sa našim prijateljstvom tada biti svršeno. Bićete obuzeti sopstvenim porazom i neće vas biti stid nekadašnje pobede, već ćete za njom žaliti svom svojom smrvljenom snagom. Ja sam vam danas još uvek duhovno blizak – vaš neprijatelj, bez sumnje, ali i dalje pomalo i vaš prijatelj jer vam ovde poveravam sve svoje misli. Sutra toga više neće biti. Ono što u vama ne bude uspela da načne vaša pobeda, dovršiće vaš poraz. Ali pre nego što među nama zavlada ravnodušnost, želim bar da vam razjasnim ono što ni u miru ni u ratu niste uspeli da shvatite o sudbini moje zemlje.

Želim odmah da vam kažem kakvoj veličini stremimo. A to znači reći vam kakvu hrabrost cenimo i da to nije ona kojom se vi hvalite. Jer ne znači mnogo biti u stanju jurišati ka puščanoj vatri kad ste se za to oduvek pripremali i kad vam je takav juriš prirodniji od razmišljanja. Nasuprot tome, velika je stvar ići u susret mučenjima i smrti znajući pouzdano da su mržnja i nasilje sami po sebi besmisleni. Podvig je boriti se prezirući rat, prihvatiti da izgubite sve da biste sačuvali smisao za sreću, krenuti u uništenje zbog ideje o jednom boljem društvu. To je ono što naš učinak čini većim od vašeg, jer moramo preuzimati odgovornost. Vi niste morali ništa da prevladate u svom srcu, ni u svom umu. Pred nama su bila dva neprijatelja i nije bilo dovoljno izvojevati pobedu oružjem, kao što je bilo vama koji niste ništa morali da prevazilazite u sebi samima.

Mi smo morali da u sebi nadvladamo mnoge stvari, možda pre svega stalno iskušenje da vam budemo slični. Jer nešto u nama se uvek prepušta instinktu, zbog efikasnosti, prezirući razum. Naše velike vrline na kraju počinju da nas zamaraju. Stidimo se razuma i ponekad zamišljamo neko srećno primitivno društvo u kome bi istina prevlađivala s lakoćom. Ali za to postoji efikasan lek: vi ste tu da nam pokažete kako su to samo maštanja i mi se dozivamo k sebi. Kad bih verovao u postojanje izvesnog fatalizma u istoriji, pomislio bih da ste tu s nama, kao robovi razuma, da biste nas vraćali na pravi put. Tada se duhovno preporađamo i prijatnije se osećamo.

Ali trebalo je još da prevladamo i sumnju u pogledu našeg stava prema junaštvu. Znam, vi smatrate da nam je heroizam stran. Varate se. Mi ga jednostavno istovremeno i pokazujemo i čuvamo ga se. Pokazujemo ga jer nam je deset vekova istorije ulilo saznanje o svemu što je plemenito. Čuvamo ga se jer nas je deset vekova razuma naučilo veštini i koristima jednostavnosti. Da bismo se isprečili na vašem putu, morali smo se vratiti iz velike daljine. I zato kasnimo za celom Evropom koja je požurila da utone u laži čim se to pokazalo praktičnim, dok smo se mi dali u traganje za istinom. Zato smo započeli porazom, jer smo, dok ste nas napadali, bili obuzeti željom da u svojim srcima odredimo da li je pravo na našoj strani.

Morali smo prevladati svoje shvatanje čoveka, sopstvenu sliku o miroljubivoj sudbini, naše duboko ubeđenje da se nijedna pobeda ne isplati, da se nikakvo sakaćenje čoveka ne može ispraviti. Trebalo je da se istovremeno odreknemo naših saznanja i nače nade, razloga da volimo i mržnje prema svakom ratu. Jednom rečju, a to ćete pretpostavljam razumeti jer dolazi od mene čiju ste ruku voleli da stisnete, morali smo potisnuti našu želju za prijateljstvom.

Sada je to učinjeno. Bilo nam je potrebno da za to pređemo dug put, kasnimo puno. To je put kojim razum mora ići iz obzira prema istini, koji srce mora preći iz prijateljstva. Zahvaljujući njemu sačuvana je pravda, istina je stavljena na stranu onih koji su sebe preispitivali. A cena toga je, bez sumnje, bila veoma visoka. Platili smo poniženjima i ćutanjem, ogorčenjem, zatvorima, jutarnjim streljanjima, napuštanjima, razdvajanjima, svakodnevnom glađu, izgladnelom decom i, iznad svega, prisilnim pokajanjima. Ali to nije bilo uzalud. Bilo nam je potrebno to vreme da bismo sagledali imamo li pravo da ubijamo ljude, da li nam je dopušteno da uvećamo užasnu bedu ovog sveta. I upravo to izgubljeno i ponovo nađeno vreme, taj prihvaćeni i prevladani poraz, ti obziri plaćeni krvlju, daju sada nama Francuzima pravo da mislimo kako smo u ovaj rat ušli čistih ruku – sa čistotom žrtvi i ljudi čvrstih ubeđenja – i da ćemo iz njega izaći čistih ruku – ali ovog puta sa čistotom velike pobede nad nepravdom i nama samima.

Jer mi ćemo pobediti, u to nemojte sumnjati. Ali ćemo pobediti zahvaljujući upravo tom porazu, tom dugom putu na kojem smo pronašli svoje razloge, toj patnji čiju smo nepravdu osetili i iz nje izvukli pouku. To nam je otkrilo tajnu pobeđivanja i ukoliko je jednog dana ne izgubimo, konačna pobeda biće naša. Naučili smo da je, suprotno onom što smo nekad mislili, duh nemoćan protiv mača, ali da sjedinjen s njim predstavlja večitog pobednika nad mačem koji je sam sebi cilj. Eto zašto smo sada odabrali mač nakon što smo se uverili da je duh na našoj strani. Za to je bilo potrebno da gledamo kako ljudi umiru i da se izložimo riziku smrti, da vidimo francuskog radnika kako zatvorskim hodnicima ide ujutru na giljotinu i, od vrata do vrata, bodri svoje drugove da budu hrabri. Konačno, da bismo osvojili duh, bilo je potrebno da naša tela budu izložena mučenju. Čovek zaista poseduje samo ono što je platio. Cena koju smo platili visoka je i još ćemo plaćati. Ali imamo svoja ubeđenja, sopstvene razloge i vlastitu pravdu: vaš poraz je neminovan.

Nikad nisam verovao u moć istine same po sebi. Ali već je velika stvar znati da kad su snage iste, istina prevlađuje laž. Dospeli smo do te delikatne ravnoteže. Borimo se danas polažući nadu u tu malu razliku. I u iskušenju sam da vam kažem kako vodimo borbu upravo oko nijansi, ali onih od kojih zavisi čovek. Borimo se za onu malu razliku koja deli žrtvovanje od misticizma, snagu od nasilja, silu od surovosti, za onu još manju razliku koja deli lažno od istinitog i čoveka kome mi težimo od podlih bogova koje vi obožavate.

Eto šta sam vam želeo reći, ne o samom sukobu već o njegovoj suštini, šta sam vam želeo odgovoriti na reči „vi ne volite svoju zemlju“ koje me još uvek progone. Ali želim da vam to bude potpuno jasno. Mislim da je Francuska zadugo izgubila svoju moć i svoju vlast i da će joj u jednom dugom periodu biti potrebno strpljenje očajnika, jedna promišljena pobuna kako bi ponovo zadobila prestižnu ulogu koja je neophodna svakoj kulturi. Ali mislim da je to sve izgubila iz čistih pobuda. I zato ne gubim nadu. U tome je smisao mog pisma. Čovek koga ste pre pet godina žalili što je bio suzdržan prema sopstvenoj zemlji isti je onaj koji vam sada želi reći, vama i svima naših godina u Evropi i u celom svetu: „Pripadam naciji postojanoji i dostojnoj divljenja koja, i pored svojih grešaka i slabosti, nije napustila ideju koja čini svu njenu veličinu i koju njen narod uvek, a povremeno i njena elita, neprestano nastoji da sve bolje i bolje oblikuje. Pripadam naciji koja je pre četiri godine započela preispitivanje celokupne svoje istorije i koja se, u ruševinama, mirno i sigurno priprema za stvaranje jedne nove i da okuša sreću u igri u koju ulazi bez aduta. Ta zemlja zavređuje da je volim na svoj težak i zahtevan način. I verujem da se sada za nju treba boriti jer je dostojna uzvišene ljubavi. Nasuprot tome, tvrdim da je vaša nacija od svojih sinova dobijala samo ljubav kakvu je zasluživala, a koja je bila slepa. Svaka vrsta ljubavi nije opravdanje. To vas vodi u poraz. Šta će biti od vas u porazu koji vam predstoji kad ste već bili poraženi u svojim najvećim pobedama?”

Jul 1943.

Pisma nemačkom prijatelju, Clio, 1998. Preveo sa francuskog Đorđe Trajković

Peščanik.net, 06.08.2009.

Drugo pismo

Već sam vam pisao, siguran u svoje reči. Prošlo je pet godina otkako smo se rastali i rekao sam vam zašto smo jači: zbog tog dugog puta kojim smo pošli da bismo pronašli svoje razloge, zbog kašnjenja koje nam je nametnulo nespokojstvo da li smo u pravu i te lude pomisli da možemo ostvariti sklad između sveg onog što volimo. To zaslužuje još nekoliko reči. Već sam vam rekao da smo taj dugi put skupo platili. Da bismo izbegli rizik činjenja nepravde, opredelili smo se za nered. Ali zato taj put čini sada našu snagu i on će nas dovesti do pobede.

Da, rekao sam vam sve to sasvim siguran u svoje reči,pišući u jednom dahu, ne ispravljajući ništa. To je i zato što sam imao vremena da o tome razmišljam. Noć je vreme za razmišljanje. A već tri godine traje noć koju ste vi spustili na naše gradove i u naša srca. Tri godine se u nama u tami rađala ideja koja danas, naoružana, izlazi pred vas. Sada mogu da vam govorim o razumu. Jer u sigurnosti koju ovog časa osećamo sve dolazi na svoje mesto i sve je jasno, u njoj hrabrost i razum idu zajedno. Pretpostavljam da ste veoma iznenađeni, vi koji ste mi tako olako govorili o razumu, što ga vidite kako ponovo dolazi iz tolike daljine sa iznenadnom odlučnošću da se vrati u istoriju. Upravo u ovom trenutku želim da se ponovo suočim s vama.

Reći ću vam kasnije da sigurnost u srcu ne znači I radost. To daje poseban smisao svemu što vam pišem. Ali najpre želim da u potpunosti razjasnim svoj odnos prema vama, sećanje na vas i naše prijateljstvo. Želim, dok još mogu, da za njega učinim jedinu preostalu stvar koja se može učiniti za prijateljstvo koje je pri kraju, želim da ga učinim jasnim. Već sam odgovorio na vaše reči „vi ne volite svoju zemlju“, koje ste mi više puta uputili i koje su ostale duboko u mom sećanju. Sada vam samo želim odgovoriti na nipodaštavajući osmeh koji ste imali za reč razum. „Postupcima svoje inteligencije“, rekli ste mi, „Francuska se odriče sama sebe. U odnosu na svoju zemlju vaši intelektualci, prema prilikama, daju prednost očajanju ili traganju za neizvesnom istinom. Mi, međutim, Nemačku stavljamo ispred istine, iznad očajanja.“ Na prvi pogled, to je bilo tačno. Ali, već sam vam rekao: ako ponekad izgleda da više volimo pravdu od svoje zemlje, to je zato što samo želimo da svoju zemlju volimo zbog njene odanosti pravdi, kao što želimo da je volimo zbog njene istinoljubivosti i nade koju uliva. U tome smo se razlikovali, mi smo postavljali zahteve. Vi ste se zadovoljavali time da se stavite u službu moći vaše nacije, dok smo mi sanjali da našu učinimo istinoljubivom. Vama je bilo dovoljno da služite politici stvarnosti, a mi smo, u trenucima naše najdublje izgubljenosti, instinktivno čuvali ideju o jednoj politici časti kojoj se sada vraćamo. Kad kažem „mi“, ne mislim na naše državnike. Oni su bez značaja.

Vaš osmeh mi je ponovo pred očima. Uvek ste bili nepoverljivi prema rečima. Ja takođe, ali još više prema samom sebi. Pokušali ste da me navedete da krenem putem kojim ste sami pošli i na kome se razum stidi razuma. Već tada nisam želeo da idem s vama. Ali danas su moji odgovori znatno sigurniji. Kako možemo znati šta je istina? – govorili ste. U pravu ste, ali bar znamo šta je laž: to je upravo ono što smo čuli od vas. Šta je ljudska priroda? Znamo da je njena suprotnost ubistvo. Šta je čovek? Tu ću vas zaustaviti, jer to znamo. On je ona snaga koja na kraju uvek uspeva da uzdrma tirane i bogove. On je stvarnost. Upravo tu ljudsku stvarnost moramo sačuvati i naša sadašnja sigurnost je utemeljena u činjenici da su čovekova sudbina I sudbina naše zemlje međusobno zavisne. Kad ništa ne bi imalo smisla, vi biste bili u pravu. Ali postoji nešto što ima smisla.

Još jednom ću vam naglasiti da se upravo u tome razlikujemo od vas. O našoj zemlji stvarali smo sliku koja joj je određivala mesto među ostalim velikim stvarima – prijateljstvom, čovekom, srećom, našom željom za pravdom. Zato smo prema njoj bili strogi. Ali se, na kraju, pokazalo da smo bili u pravu. Nismo joj dovodili roblje, nismo za nju ništa uništili. Strpljivo smo čekali da budemo u stanju da sve jasno sagledamo i kroz bedu i bol došli smo do radosti da se možemo boriti istovremeno za sve što volimo. Vi se, naprotiv, borite protiv svega onog u čoveku što nije posvećeno otadžbini. Vaše žrtve su besciljne jer ste vrednostima na vašoj lestvici odredili loše prioritete i time ih ostavili bez uporišta. Vi niste izdali samo svoje srce. I razum vam se sveti. Niste platili cenu koju on zahteva, dali njegov veliki danak jasnoći gledanja. Sa dna našeg poraza poručujem vam da će to biti uzrok vašeg.

Dozvolite mi da vam ispričam sledeće. Iz jednog zatvora za koji sam čuo, rano ujutru, negde u Francuskoj, kamion sa naoružanim vojnicima odvodi jedanaest Francuza na groblje gde ćete ih streljati. Od te jedanaestorice, petorica ili šestorica zaista su učinili nešto: rasturali letke, sastajali se i, više od svega, odbijali poslušnost. Oni sede nepomični u kamionu, obuzeti strahom, naravno, ali, usuđujem se reći, normalnim strahom koji pred nepoznatim osećaju svi ljudi, strahom koji ne umanjuje hrabrost. Ostali nisu učinili ništa. Saznanje da će umreti greškom, ili kao žrtve tuđe ravnodušnosti, čini im te trenutke još težim. Među njima je i jedan dečak od šesnaest godina. Vi znate kakvi su naši odrasli ljudi, o tome ne želim da vam govorim. Lice ovog dečaka je ophrvano strahom, on mu se prepušta bez stida. Obuzdajte prezrivi osmeh, zubi mu cvokoću. Ali kraj njega ste smestili jednog ispovednika sa zadatkom da tim ljudima učini lakšim strašan trenutak koji ih čeka. Verovatno je da ljudima koji će biti streljani razgovor o budućem životu ne znači ništa. Suviše je teško verovati da zajednička raka nije kraj svega; zatvorenici nemo sede u kamionu. Ispovednik se okreće dečaku koji se skupio u uglu. On će ga bolje razumeti. Dečak odgovara, hvata se za taj glas, vraća mu se nada. U najvećoj tišini stravičnog časa ponekad je dovoljno da neko progovori – možda će to promeniti tok stvari. „Nisam ništa učinio“, kaže dečak. „Da“, govori ispovednik, „ali to više nije bitno. Treba te pripremiti da mirno umreš.“ – „Nije moguće da me niko ne razume.“ – „Ja sam ti prijatelj i možda te ja razumem. Ali kasno je za to. Biću pored tebe i Gospod Bog takođe. Videćeš, biće lako.“ Dečak okreće glavu na drugu stranu; ispovednik govori o Bogu. Da li dečak veruje u njega? Da, veruje. On zna da je sve beznačajno u poređenju sa mirom koji ga čeka. Ali upravo tog mira se dečak plaši. „Ja sam ti prijatelj“, ponavlja ispovednik.

Ostali ćute. Treba misliti na njih. Ispovednik prilazi njihovoj tihoj grupi, za trenutak okreće leđa dečaku. Kamion se bez mnogo buke kreće putem vlažnim od rose. Zamislite sivilo tog časa, jutarnji zadah ljudi, polja koja se osećaju ali se ne vide, zvuke zaprežnih kola, krik ptice. Dečak se naslanja na ceradu koja malo popušta. On ugleda uski prolaz između nje i karoserije. Mogao bi iskočiti ako bi hteo. Ispovednik mu je okrenut leđima a vojnici koji su napred teško se mogu i međusobno prepoznati u mračnom jutru. On ne razmišlja, razgrće ceradu, provlači se, skače. Njegov pad se jedva čuje – šum žurnih koraka na putu i to je sve. Ali kloparanje cerade, vlažan i hladan jutarnji vazduh koji uleće u kamion čine da se ispovednik i osuđenici okrenu. Jednu sekundu sveštenik odmerava pogledom te ljude koji ga nemo gledaju. U jednoj sekundi božji čovek mora odlučiti da li je na strani krvnika ili mučenika, u skladu sa svojim pozivom. Ali on je već lupio o ogradu koja ga razdvaja od njegovih drugova. „Achtung!“ Znak za uzbunu je dat. Dva vojnika uskaču u kamion i drže zatvorenike na oku. Druga dvojica skaču na zemlju i trče preko polja. Ispovednik, na nekoliko koraka od kamiona, stoji na asfaltnom putu, pokušava da ih prati pogledom kroz maglu. U kamionu slušaju zvuke te potere, prigušene uzvike, jedan pucanj, tišinu, zatim više glasova koji se približavaju, najzad potmuli bat koraka. Dečak je vraćen. Nije ranjen ali je stao, opkoljen u toj neprijateljskoj magli, iznenada izgubivši hrabrost, napušten od sebe samog. Čuvari ga više nose nego što ga vode. Malo su ga tukli, ali ne previše. Najvažnije tek treba da se uradi. On ne gleda ni ispovednika niti u bilo koga drugog. Sveštenik je seo na mesto kraj vozača. Jedan naoružani vojnik zauzeo je njegovo mesto u kamionu. Bačen u jedan ugao vozila, dečak ne plače. Gleda između cerade i ograde kako promiče put dok sviće zora.

Dobro vas poznajem, kraj ćete lako zamisliti. Ali treba da znate ko mi je ispričao ovu priču – jedan francuski sveštenik. Rekao mi je: „Stid me je zbog tog čoveka i zadovoljan sam što mislim da nijedan francuski sveštenik ne bi pristao da svog Boga stavi u službu ubistva.“ To je tačno. Taj ispovednik je jednostavno razmišljao kao vi. Izgledalo mu je prirodno da svoju veru stavi u službu svoje otadžbine. Kod vas su i bogovi mobilisani.Oni su sa vama, kako vi tvrdite, ali prisilno. Vi ne pravite više nikakve razlike, od vas nije ostalo ništa do jedino zanos. I borite se sada gonjeni samo slepim besom, usmereni na oružje i podvige a ne na ustrojstvo ideja, uporni da sve zavadite, da sledite svoju utvrđenu ideju. Mi smo, međutim, pošli od razuma i neodlučnosti koju on nameće. Licem u lice sa gnevom, bili smo nemoćni. Ali naš dug put je sada završen. Dovoljna je bila smrt jednog dečaka da razumu dodamo gnev i otada smo dvoje protiv jednog. Želim da vam govorim o gnevu.

Prisetite se. Videvši moje zaprepašćenje iznenadnim izlivom besa jednog od vaših pretpostavljenih, rekli ste mi: „I to je dobro. Ali vi to ne razumete. Francuzima nedostaje jedna vrlina, osećanje gneva.“ Ne, nije reč o tome, već sa Francuzima nije lako kad su u pitanju vrline. Iskazuju ih samo kad je to neophodno. To njihovom gnevu daje smirenost i snagu koju vi tek počinjete da shvatate. Govoriću vam dalje obuzet tom vrstom gneva, jedinom za koju sam sposoban.

Jer, rekao sam vam, sigurnost ne podrazumeva radost u srcu. Svesni smo šta smo sve izgubili na tom dugom putu, shvatamo koliku cenu plaćamo za tu gorku radost što smo našli sebe u ovoj borbi. I usled bola koji osećamo zbog onog što se ne može ispraviti, naša borba je ispunjena gorčinom koliko i samopouzdanjem. Rat nam nije pričinjavao zadovoljstvo. Naši razlozi još nisu bili čvrsti. Naš narod je odabrao građanski rat, upornu i zajedničku borbu, žrtvovanje bez pogovora. To je rat koji je on sam odabrao, koji mu nisu nametnule glupe ili kukavičke vlade, rat u kojem je ponovo našao samog sebe i bori se za sliku o sebi koju je sam stvorio. Ali za taj luksuz koji je sebi priuštio morao je da plati strašnu cenu. I u tome taj narod ima veće zasluge od vašeg. Zato što ginu njegovi najbolji sinovi. Pomisao na to mi je najstrašnija. Od poruge rata ima i neke koristi. Smrt udara gotovo svuda i nasumce. U ratu koji vodimo hrabrost se sama izdvaja, vi svakodnevno streljate naše ljude najčistijeg duha. Jer vaša glupost nije bez predznanja. Vi nikad niste znali za šta se treba opredeliti ali znate šta treba uništiti. Dok mi, koji sebe smatramo braniocima ljudskog duha, ipak znamo da duh može umreti kad je sila koja ga gazi dovoljno jaka. Ali mi verujemo u jednu drugu silu. Rešetanjem tih utihlih lica, čiji su pogledi već okrenuti od ovog sveta, vi mislite da možete izobličiti lice naše istine. Samo ne računate sa upornošću koja čini da se Francuska bori verujući da je vreme uz nju. Ta očajnička nada nas održava u teškim trenucima: naši drugovi će biti strpljiviji od krvnika i brojniji od metaka. Vidite,Francuzi su sposobni da osete gnev.

Decembar 1943.

Pisma nemačkom prijatelju, Clio, 1998. Preveo sa francuskog Đorđe Trajković

Peščanik.net, 06.08.2009.

Treće pismo

Do sada sam vam govorio o svojoj zemlji i mogli ste u početku pomisliti da se moj način izražavanja izmenio. U stvari, to nije tačno. Zapravo, mi istim rečima nismo pridavali isti smisao, ne govorimo više istim jezikom.

Reči uvek imaju boju dela ili žrtvi na koje se odnose. Kad vi kažete otadžbina, ta reč dobija privid krvoprolića i slepila koji mi je zauvek čini stranom, dok smo mi u istu reč uneli plamen razuma koji hrabrost čini mnogo težom, ali zato ona čoveku daje sve što mu treba. Shvatili ste, najzad, da se moj način izražavanja u stvari nije uopšte promenio. Onako kako sam vam govorio pre 1939. godine govorim vam i sada.

To će vam, bez sumnje, najbolje pokazati ovo što ću vam priznati. Sve vreme dok smo uporno, bez buke, služili samo našoj zemlji, nikad nas nisu napuštale ideja i nada koje su bile vezane za Evropu. Tačno je da mi već pet godina nismo o njoj govorili. Ali to je zato što ste vi o njoj govorili suviše glasno. Ni o tome nismo govorili istim jezikom, naša Evropa nije vaša.

Ali pre nego što vam kažem šta je ona, želim vam bar potvrditi da je verovatno najjači razlog naše borbe protiv vas (reč je o razlozima zbog kojih ćemo vas pobediti) naša svest o tome da smo ne samo sakaćeni u sopstvenoj zemlji, ranjavani u najbolnija mesta, već su nam oduzete i naše najlepše ideje koje ste vi svetu ponudili u odvratnoj i prezrenja dostojnoj verziji. Čoveku najteže pada da vidi izopačavanje onog što voli. A kad je reč o toj ideji o Evropi, koju ste najboljima među nama oduzeli da biste joj dali svoj gnusni smisao, potrebna nam je sva snaga razborite ljubavi da u sebi sačuvamo njenu mladost i njene moći. Postoji jedan pridev koji više ne koristimo otkako ste porobljivačku armiju nazvali evropskom, i to zato da bismo ljubomorno sačuvali njegov čisti smisao koji on za nas i dalje ima i o kome vam želim govoriti.

Vi govorite o Evropi, ali razlika je u tome što je ona za vas posed dok se mi osećamo delom nje. Počeli ste tako govoriti o Evropi tek od dana kad ste izgubili Afriku. To je loša ljubav. Ovaj deo sveta u kojem su toliki vekovi ostavili tragove za vas je samo prisilno utočište dok je za nas oduvek predstavljao našu najveću nadu. Vaša suviše iznenadna strast je nastala iz gneva i potrebe. To je osećanje koje nikome ne čini čast i biće vam jasno zašto ga nijedan Evropljanin dostojan tog imena nije prihvatio.

Vi kažete Evropa, ali mislite na zemlju vojnika, ambare sa žitom, kućnu industriju, dirigovani razum. Idem li suviše daleko? Bar mi je jasno da kad kažete Evropa, čak i u svojim najboljim trenucima dok ste zaneti sopstvenim lažima, vi ne možete a da ne mislite na kohortu krotkih nacija koju Nemačka, zemlja gospodara, vodi ka čudesnoj i krvlju obojenoj budućnosti. Želeo bih da možete dobro osetiti tu razliku, Evropa je za vas prostor okružen morima i planinama, ispresecan branama, prekopan rudnicima, prekriven žitaricama, u kome Nemačka igra partiju u kojoj je ulog sama njena sudbina. Ali za nas je ona duhovni prostor u kome se već dvadeset vekova odvija najčudesnija pustolovina ljudskog duha. Ona je povlašćena arena za borbu čoveka Zapada protiv sveta, protiv bogova, protiv sebe samog, čijim smo najburnijim trenucima upravo svedoci. Vidite, nema opštih merila.

Nemojte se plašiti da ću protiv vas potegnuti teme one stare propagande: neću se pozivati na hrišćansku tradiciju. To je drugi problem. Vi ste o tome previše govorili i stavljajući sebe u ulogu branilaca Rima ne ustežete se da Hristu činite reklamu na koju je on počeo da se navikava od trenutka kad je primio poljubac koji ga je stavio u red onih koji će biti mučeni. Ali hrišćanska tradicija je samo jedna od onih koje su stvarale ovu Evropu i meni ne pristaje da je branim pred vama. Za to bi bile potrebne ljubav i sklonost srca predanog Bogu. Vama je poznato da ja nisam takav. Ali kad se prepustim mislima da moja zemlja govori u ime Evrope i da braneći jednu zemlju branimo sve zemlje zajedno, ja tada imam svoju tradiciju. Ona je istovremeno i tradicija nekih velikih pojedinaca i jednog neiscrpnog naroda. Moja tradicija ima dve izuzetne odlike, razum i hrabrost, ima svoje velikane duha i svoj nebrojeni narod. Sami prosudite da li se ta Evropa, čije granice određuju stvaralački dar pojedinaca i veliko srce svih njenih naroda, razlikuje od one obojene mrlje koju ste prisvojili na privremenim mapama.

Prisetite se, jednog dana ste se rugali mom negodovanju i rekli ste mi: „Don Kihot bi bio nemoćan kad bi Faust želeo da ga pobedi.“ Odgovorio sam vam kako ni Faust ni Don Kihot nisu stvoreni da bi jedan drugog pobeđivali i kako umetnost ne postoji da bi ljudima donosila zlo. Tada su vam se sviđale nedovoljno jasne slike i nastavili ste. Po vama, trebalo je birati između Hamletai Zigfrida. U to vreme ja nisam želeo da biram, a posebno nisam smatrao da je Zapad nešto drugo a ne ta ravnoteža između sile i znanja. Ali vi ste se rugali znanju, govorili ste samo o sili. Sada to bolje shvatam I znam da vam ni Faust ne bi ništa vredeo. Jer mi smo u stvari prihvatili ideju da je, u izvesnim slučajevima, izbor neophodan. Ali naš izbor ne bi bio značajniji od vašeg da nije učinjen sa saznanjem da je bio protivan čoveku i da se duhovne veličine ne mogu razdvajati. Znaćemo ih ponovo ujediniti, a vi to nikad niste znali. Vidite, reč je uvek o istoj ideji kojoj se vraćamo nakon dugog puta. Ali smo je platili dovoljno skupo da bismo imali pravo da je se držimo. To me nagoni da tvrdim da vaša Evropa nije dobra. Ona ništa ne sjedinjuje niti rađa oduševljenje. Naša Evropa je zajednički poduhvat koji ćemo, uz pomoć razuma, nastaviti da ostvarujemo, uprkos vama.

Neću ići mnogo dalje. Dešava mi se ponekad, na uglu neke ulice, za vreme kratkih predaha u dugim časovima zajedničke borbe, da pomislim na sva ona mesta u Evropi koja dobro poznajem. To je divna zemlja stvorena trudom i puna istorije. Sećam se hodočašća na kojima sam bio sa svim ljudima Zapada: ruže u manastirima Firence, zlatasto cveće Krakova, Hradčani I njegove puste palate, zgrčene statue Karlovog mosta na Vltavi, lepo oblikovani vrtovi Salcburga. Sve to cveće i kamenje, ti brežuljci i pejzaži u kojima su ljudi i priroda u svom trajanju izmešali staro drveće i spomenike! Moje sećanje je te mnogobrojne slike slilo u jedan lik, lik moje veće otadžbine. Srce mi se stegne pri pomisli da nad tim odlučnim i izmučenim licem već godinama stoji nadvijena vaša senka. Nekoliko takvih mesta smo vi i ja zajedno posetili. Tada mi nije padalo na pamet da će jednog dana biti potrebno da ih oslobađamo od vas. U trenucima gneva i očajanja dešava mi se da zažalim što ruže i dalje cvetaju u manastiru Sv. Marka, što golubovi u jatima poleću sa salcburške katedrale i što rumene pelagonije uporno rastu na malim grobljima Šlezije.

Ali u drugim trenucima, a to su oni pravi, to me raduje. Jer svi ti pejzaži, to cveće i oranice, zemlja starija od svih drugih, svakog proleća vam svedoče da postoje stvari koje ne možete ugušiti u krvi. Kod te slike se mogu zaustaviti. Pomisao da su sve velike senke Zapada i trideset naroda sa nama ne bi mi bila dovoljna: nisam se mogao odreći zemlje. I znam da vas se sve u Evropi, priroda i ljudi, u pobedničkom samopouzdanju, bez neobuzdane mržnje, odlučno odriče. Vojske čiji se evropejski duh okreće protiv vas iste su one koje ovoj zemlji omogućuju uvek nova rađanja žitnih i cvetnih polja. U borbi koju vodimo pobeda je izvesna jer je uporna kao proleća u svom povratku.

Najzad, znam i to da sve neće biti završeno kad vi budete pobeđeni. Evropu ćemo i dalje morati stvarati. Ona će se uvek iznova stvarati. Ali će bar i dalje biti Evropa, tj. ono o čemu sam vam upravo govorio. Ništa neće biti izgubljeno. Zamislite nas sada, sigurne u vlastite razloge, pune ljubavi prema svojoj zemlji, zajedno sa celom Evropom i u trenutku kad smo ostvarili pravi sklad između žrtve i sreće, između ljudskog duha i mača. Još jednom vam kažem, zato što je potrebno, govorim vam ovo jer je to istina i ona će vam pokazati kakav put smo moja zemlja i ja prešli od vremena kad smo mi bili prijatelji: odsada je u nama nadmoć koja će vas uništiti.

April 1944.

Pisma nemačkom prijatelju, Clio, 1998. Preveo sa francuskog Đorđe Trajković

Peščanik.net, 06.08.2009.

Četvrto pismo

Trenutak vašeg poraza je tu. Pišem vam iz jednog u svetu čuvenog grada koji protiv vas sprema sutrašnjicu slobode. On zna da to neće biti lako i da pre toga mora proći kroz noć još tamniju od one koja je započela pre četiri godine vašim dolaskom. Pišem vam iz grada u kome nema ničega, ni svetlosti ni vatre, izgladnelog ali još uvek nepokorenog. Uskoro će se u njemu desiti nešto što vi ne možete ni zamisliti. Ukoliko bude bilo sreće, naći ćemo se jedan naspram drugog. Mogli bismo se tada boriti svesni za šta se borimo: meni su poznati vaši razlozi a i vi imate jasnu predstavu o mojim.

Ove julske noći su istovremeno i prijatne i teške – prijatne na Seni i ispod drveća, teške u srcu onih što očekuju jedinu zoru za kojom od prvog trenutka žude. Čekam i mislim na vas: imam još nešto da vam kažem i to će biti poslednje. Želim da vam objasnim kako je moguće da smo bili toliko slični a da smo sada neprijatelji, kako sam mogao biti sa vama i zašto je među nama sada sve svršeno.

Dugo smo zajedno verovali da ovaj svet nema viši smisao i da smo prevareni. Na neki način ja u to i sada verujem. Ali sam iz toga izvukao drugačije zaključke od onih o kojima ste mi vi tada govorili i koje, već toliko godina, pokušavate da uvedete u istoriju. Razmišljam sada – da sam zaista mislio kao vi, morao bih vam dati za pravo u onome što radite. A to je tako ozbiljna stvar da tu moram stati, usred ove letnje noći koja za nas sadrži toliko obećanja a za vas pretnje.

Vi nikad niste verovali da ovaj svet ima smisla i to vas je navelo da mislite kako u njemu nema razlike u vrednostima i da svako po svojoj volji može određivati šta je dobro a šta zlo. Smatrali ste da su u potpunom odsustvu ljudskog ili božjeg morala jedine postojeće vrednosti one koje vladaju u životinjskom svetu, tj. nasilje i lukavstvo. Iz toga ste zaključili da je čovek bez ikakvog značaja i da mu možete ubiti dušu, da u istoriji lišenoj svakog smisla pojedinac može sebe ostvariti samo u moći i moralu koji iz nje proizlazi, u stvarnosti osvajanja. I, istini za volju, ja, koji sam verovao da mislim kao i vi, nisam imao argumenata da vam se suprotstavim, osim snažnog osećanja pravde koje mi je, na kraju, izgledalo isto toliko malo razložno kao i neka iznenadna strast.

U čemu je bila razlika među nama? U tome što ste vi olako prihvatili beznađe, a ja na njega nikad nisam pristao. U tome što ste vi našu situaciju smatrali toliko nepravednom da ste odlučili da tu nepravdu uvećate, dok sam ja, naprotiv, smatrao da čovek mora ostvarivati pravdu da bi se borio protiv večne nepravde, stvarati sreću i tako protestovati protiv sveopšte nesreće. Zato što ste od svog beznađa stvorili zanos, zbog toga što ste mu dali opravdanje podigavši ga na nivo principa, prihvatili ste da uništavate dela čoveka i da se borite protiv njega kako biste njegovoj suštastvenoj bedi učinili kraj. A ja sam, odbijajući da prihvatim to beznađe i svet kao mučilište, samo želeo da ljudi ponovo budu jedni uz druge u borbi protiv svoje nepravedne sudbine.

Kao što vidite, iz istog principa izvukli smo različite pouke. Vi ste na svom putu odbacili jasnoću mišljenja i zaključili da je lakše (vi biste rekli nebitno) da neko drugi razmišlja za vas i milione Nemaca. Zato što ste bili umorni od borbe sa nebom, odmor ste našli u toj iscrpljujućoj avanturi u kojoj je vaš zadatak da sakatite duše i uništavate zemlju. Ukratko, odabrali ste nepravdu, uzdigli ste sebe na nivo bogova. Vaša razumnost je bila samo privid.

Nasuprot vama, ja sam odabrao pravdu da bih ostao veran zemlji. I dalje ne verujem da ovaj svet ima viši smisao. Ali znam da nešto u njemu ima smisla i da je to čovek, jer on je jedino biće koje zahteva da ima smisao. U ovom svetu postoji bar ljudska istina i naš je zadatak da joj damo za pravo da se bori protiv sâme sudbine. Nema drugih razloga osim čoveka i njega treba spasti ako se želi sačuvati ideja koju imamo o životu. Vaš osmeh i vaš prezir reći će mi: šta znači spasti čoveka? Ali vam svom svojom snagom dovikujem da to ne znači upropašćavati ga, već dati mu priliku da ostvari pravdu onakvu kakvom je on zamišlja.

Eto zašto smo mi u sukobu. Eto zašto smo najpre morali da vas sledimo na putu kojim nismo želeli ići I koji nas je na kraju doveo do poraza. Jer vaše beznađe činilo je vašu snagu. Čim je jedino, čisto, sigurno u sebe, neumoljivo u postupcima, beznađe dobija snagu koja ne zna za milost. Ta snaga nas je pregazila dok smo oklevali i dok su nam pred očima još uvek bili srećni prizori. Smatrali smo da je sreća najveći podvig koji se može ostvariti u borbi protiv sudbine koja nam je nametnuta. Čak i u porazu žalili smo za njom.

Ali vi ste učinili što se od vas tražilo – ušli smo u istoriju. I u toku tih pet godina nije više bilo moguće uživati u kricima ptica u svežim večerima. Trebalo je trpeti nametnuto beznađe. Bili smo odvojeni od sveta jer nam je on u svakom trenutku prizivao bezbroj prizora smrti. Već pet godina ne sviće u ovoj zemlji jutro bez agonije, ne pada veče bez hapšenja, nema podneva bez krvoprolića. Da, trebalo je da pođemo vašim putem. Ali smo se opredelili za težak poduhvat da kao i vi pođemo putem rata, a da pri tom ne zaboravimo na sreću. i u toj buci i nasilju pokušali smo da u srcu sačuvamo sećanje na srećno more, na brežuljak koji nikad nismo zaboravili, osmeh dragog lica. To je bilo i naše najjače oružje koje nikad nećemo predati. Jer onog trenutka kad bismo ga izgubili, bili bismo mrtvi kao vi. Ukratko, sada znamo da je potrebno dugo vremena i previše krvi da se iskuje oružje sreće.

Morali smo shvatiti način na koji vi razmišljate, prihvatiti da smo vam u ponečemu slični. Vi ste izabrali heroizam bez cilja jer je on jedina vrednost u svetu koji je izgubio smisao. I izabravši ga za vas, izabrali ste ga i za ceo svet i za nas. Bili smo primorani da postupamo kao vi da ne bismo umrli. Ali smo shvatili da je naša premoć nad vama u tome što imamo cilj. Sada kad tome dolazi kraj možemo vam reći šta smo naučili – da heroizam ne znači mnogo, znatno je teže dostići sreću.

Sada bi trebalo da vam sve bude jasno, znate da smo neprijatelji. Vi ste čovek nepravde, a ništa na svetu moje srce ne prezire više od toga. Ali sada su mi jasni razlozi za ono što je bila samo strast. Borim se protiv vas jer je vaš način razmišljanja isto toliko zločinački kao i vaše srce. I užasi koje ste nam obilato priređivali pune četiri godine bili su u istoj meri delo vašeg razuma koliko i instinkata. Zato će moja osuda biti potpuna, u mojim očima vi ste već mrtvi. Ali u trenutku kad budem donosio sud o vašem svirepom ponašanju, setiću se da smo pošli od iste usamljenosti, da smo i vi i mi sa celom Evropom deo iste tragedije razuma. I uprkos tome što uistinu jeste ja ću vas i dalje nazivati čovekom. Da bismo ostali verni sopstvenom verovanju, prisiljeni smo da u vama poštujemo ono što vi ne poštujete kod drugih. Dugo vremena je to bila vaša ogromna prednost, jer vama je lakše ubiti nego nama. I to će uvek biti prednost onih koji su vam slični. Ali zato ćemo mi, koji se razlikujemo od vas, uvek morati biti živi primer da čovek, i pored najvećih grešaka koje čini, ima opravdanje za svoje postojanje i da je nedužan.

Eto zašto vam, na kraju ove borbe, iz srca ovog grada koji je pretvoren u pakao, i pored svih mučenja kojim ste nas izlagali, uprkos unakaženim leševima naših ljudi i selima punim siročadi, mogu reći da i u trenutku kad vas budemo bez milosti uništili mi ipak prema vama ne osećamo mržnju. I čak ako bi sutra, kao toliki drugi, trebalo da umremo, bilo bi to bez mržnje. Ne možemo reći da se ne plašimo, pokušali bismo samo da se ponašamo razumno. Ali možemo reći da ništa ne mrzimo. I tvrdim vam da smo prema jedinoj stvari na svetu koju sam sada u stanju da prezirem odredili svoj stav i da želimo da uništimo vašu moć, a da pri tom ne osakatimo vašu dušu.

Jasno vam je da je prednost koju ste imali nad nama i dalje na vašoj strani. Ali ona takođe znači i našu nadmoć. I ona mi sada ovu noć čini prijatnom. Naša snaga je u tome da o smisaonoj suštini ovog sveta mislimo isto što i vi, da nimalo ne umanjujemo dramu koja nam je zajednička, ali da smo istovremeno, u ovoj katastrofi razuma, sačuvali sliku o čoveku i da iz nje crpemo nepresušivu hrabrost za preporod. Naravno, optužba koju podižemo protiv sveta time ne postaje ništa manja. Suviše smo skupo platili ovo naše novo saznanje da bi nam naša situacija mogla da prestane izgledati očajnička. Stotine hiljada ljudi streljanih u zoru, strašni zatvorski sudovi, Evropa čije tlo odiše zadahom miliona leševa koji su bili njena deca, sve je to cena plaćena za dve ili tri nijanse od kojih će možda jedina korist biti to što će nekima od nas pomoći da se lakše suoče sa smrću. Da, to jeste za očajavanje. Ali moramo davati dokaze da ne zaslužujemo toliku nepravdu. To je zadatak koji smo sebi odredili, njegovo ostvarivanje će početi već sutra. U ovoj noći nad Evropom u kojoj se oseća dašak leta, milioni ljudi sa i bez oružja spremaju se za borbu. Svanuće zora kad ćete biti konačno poraženi. Znam da će nebo, koje je bilo ravnodušno prema vašim krvavim pobedama ostati ravnodušno i prema vašem pravednom porazu. Ni sada ja od njega ne očekujem ništa. Ali ćemo bar doprineti čovekovom spasenju od usamljenosti u koju ste ga vi hteli gurnuti. Zato što ste prezirali tu odanost čoveku, vi ćete umirati usamljeni, u hiljadama. Sada se mogu oprostiti od vas.

Jul 1944.

Pisma nemačkom prijatelju, Clio, 1998. Preveo sa francuskog Đorđe Trajković

Peščanik.net, 06.08.2009.