Domovino,
Ubeđen sam da se bar jedno od ljudi koje poznajete seća najsnažnije scene u istoriji filma. Možda poznajete i dvoje ljudi koji poslednju scenu iz „Doktora Živaga“ smatraju jednom od najuzbudljivijih ikada snimljenih scena. Možda će neko izabrati onu iz „Imena ruže“. Ili onu iz „Magnolije“.
Ja se, u skladu sa svojom opsesijom, nisam opredelio za ljubavnu scenu sveštenika sa gluvonemom devojkom u filmu „Ime ruže“, niti za scenu padanja žaba sa neba u „Magnoliji“. Od rane mladosti, Domovino, držao sam se dušom i telom onog hektičnog hoda, neodređenog, grozničavog, zahtevnog hoda Omara Šarifa u nepreglednoj masi ljudi. Poslednja scena: gomila ljudi koja slavi i oplakuje – što je u suštini isto – i dvoje ljudi koji se u toj masi neminovno moraju naći, jer oboje osećaju da je ono drugo tu. Samo treba da pređu preko tela, sudbina i priča hiljada drugih ljudi oko sebe. Film se završava u tom trenutku. Gledalac ne saznaje da li su se našli. Sa ovakvim osećajem beskraja i neizvesnosti smo ti svi odrastali, Domovino…
***
Max Frisch, veliki Švajcarac, nemilosrdan prema sebi a milosrdan prema prijateljima i neprijateljima, najbolje je objasnio pojam odlaska, bekstva, proterivanja. To Frišovo objašnjenje nisam imao ni u džepu ni u glavi kada sam odlučio da uradim ono što je trebalo da uradim i što sam uradio. „Ako odeš izdaja je, ali i ako ostaneš je izdaja“, pisao je Max Frisch u svom slavnom Dnevniku posle Drugog svetskog rata. Ova rečenica nije bila kušanje sopstvene duše, niti duša svih koji su tokom Drugog svetskog rata ostali u crnoj Hitlerovoj Nemačkoj. Ili onih koji su pobegli – napustili je ili bili proterani. Frischova formula je prosta konstatacija: Ako si ostao, trebalo je da istrpiš sve uvrede i poniženja koje ti je nanosio režim. Čak i gore od toga. Ponekad si i radio za taj režim, da bi ti i tvoja porodica i rodbina preživeli. S druge strane, svima onima koji su pobegli, jer nisu pristajali da rade za crni nacistički režim (koji podseća i na ove naše režime na Poluostrvu), njima je savest bila i ostala povređena. Tu ranu stalno su uvećavali unutrašnji i, naročito, spoljni optužitelji. Unutar tog kruga krećemo se i danas. I optuženi i optužitelji. Svi na Balkanu i Kosovu znaju da su „oslobodioci“, uglavnom iz dijaspore, koji su se vratili sa oružjem u ruci, znali da budu „brutalniji“ od onih koji su ostali, već naučeni da se čuvaju i prežive.
Ovakve istorijske i psihološke fenomene poznaju i velike i male nacije u kobnim vremenima, u predratnom, ratnom i poratnom periodu. Od onih koji su „izdali“ Nemačku, dvojica su odmah posle Drugog svetskog rata postali kancelari – Konrad Adenauer i Willy Brandt. Od onih koji su „izdali“ Nemačku, dvojica su – Tomas Mann i Hermann Hesse – spasavali čast Nemačke svojim kritičkim stavom i Nobelovim nagradama. Još konkretnije: iako u procepu između pripadnosti Švajcarskoj i toga da je Nemac i katolik, koji nikada nije krio ljubav prema svom jeziku i kulturi, a time i pripadnost nemačkoj sredini, Hermann Hesse je 1946, u prvoj godini posle okončanja užasa zločina nacističke Nemačke nad evropskim Jevrejima, primio Nobelovu nagradu za književnost… I da ne pominjem sada neke druge nagrade i počasti, dodeljivane u zlim vremenima onima koji ih nisu zaslužili. Ne želim da pravim nikakva poređenja. Ona se i ne mogu praviti. Želim samo da govorim o vetrovima koji su uvek duvali i duvaju kada kroz jedan narod prođe oluja. Oni mogu potpuno da ga unište, ili da ga izbace na obalu – obalu spasa. Mislim na naše narode koji danas žive na Poluostrvu.
***
Kada sam već pomenuo Hermanna Hessea, ne mogu da nastavim, a da ne ispričam anegdotu (kažu istinitu) iz njegovog književnog života. Hesse je trebalo da čita odlomke iz svoje najnovije knjige negde duboko u južnoj provinciji Nemačke. U sali je bilo svega četrdesetak ljudi. Počeo je da čita, ali bez imalo strasti. Činio je to, dakle, samo zato jer je to trebalo da čini. Posle nekog vremena prisutni su, dvoje po dvoje, počeli da izlaze. U jednom trenutku čitaonica se skoro ispraznila… „I da vam iskreno kažem, da sam ja bio jedan od prisutnih gledalaca, sigurno bih pobegao sa tog užasnog mesta i od tog autora koji je sve terorisao: pokušao je da čita ono što je sam napisao, ali je slabo predstavio tekst i, na kraju krajeva, prevario gledaoce“, kaže sam Hesse.
Na ovu scenu podseća jedan mladi autor iz Jugoistočne Evrope dok, takođe u jednom nemačkom gradiću, ne u južnoj već u zapadnoj Nemačkoj, čita svoje tekstove. Mladić koji čitavog svog života u otadžbini nije video ili doživeo ništa osim pojedinaca sigurnih u sebe i svoje delo. Društvo i drugovi, krugovi i grupe intelektualaca čiji je čitav stvaralački život bio plivanje i davljenje u čaši vode…
U takvom svetu trebalo je rasti i trpeti. Trpeti tvrdnju, ubitačnu i mučeničku: našom književnošću mi smo branili domovinu, branili smo kuće i njive, majke i sestre. Zar to nije istina?
Ova pomisao, istovremeno uznemirujuća i svedena, koju neki u njegovoj domovini pokušavaju još više da svedu, dok drugi počinju da uče, ili bar pokušavaju da uče koliko su beskrajna polja, mora i ulice ovoga sveta – ta pomisao pada teško mladom čoveku.
Sve treba početi ispočetka. Da voliš majku, oca, brata, sestru i prijatelja, ali i da poštuješ neprijatelja…, a najpre treba da počneš da voliš svoju domovinu. I još više od toga, treba da naučiš da slušaš i da znaš da to ispričaš. I to ne samo provodeći noći i dane sa Pessoanom, Frischinom, Hesseom, Manninom, Faulknerom, Pavesenom. Treba da naučiš da što bolje i doslednije ispričaš ono što misliš da vidiš, ali pre svega ono što osećaš. Dakle, treba da kršiš prvo pravilo kojem su te naučili, a ono je bilo i jeste: njihove lekcije ne treba usvajati. Treba da sumnjaš, sumnjaš i samo sumnjaš. U sve živo što vidiš i osećaš. Počev od sebe.
***
Od oslobođenja Kosova pa nadalje, kosovsko društvo ima jedan urgentni prioritet, koji imaju i sva društva Poluostrva. Deci u školama i mladima na katedrama fakulteta treba reći: nijedan intelektualac ne treba da ratuje za naciju! Svi koji se trude da im napune glavu takvim stvarima, lažu. Jer ljubav se ne uči. Ni ona prema najbližima, a još manje ona prema domovini. To važi naročito sada kada je albanski narod slobodan! Odnosno, onaj ko kaže da „radi za naciju i nezavisnost“ – laže. Što pre oslobodimo mlađe generacije tog tereta, pre će današnjica postati bolja za nas, a sutra za te mlade. Došlo je vreme da se shvati da ljubav prema domovini znači voleti dvorište, kuću, komšiju… I ova normalnost je potrebna više nego bilo šta drugo. Čak i ako to nekome ne odgovara. Prema tome, ili upravo zbog toga, treba da prestanu snovi i koještarije o „intelektualcima, akademicima, piscima i naučnicima“ i šta ne sve drugo, koji navodno „za naciju i više nego namučenu zemlju“ žrtvuju „svoj stvaralački i intelektualni život“, čak i „porodicu“, … samo da bi postigli ono što „su nam očevi ostavili u amanet“. Naši preci bi najviše voleli da nas vide kako učimo našu decu da vole sebe i ono što je oko njih. Da rade, čitaju, pišu, studiraju, grade i sanjaju. Normalnost. Da budu u korak sa vremenom i svetom u kome žive.
***
Domovino,
To je mesto gde se dobro osećam. Zbog toga želim da uživam u ovom vedrom i hladnom zimskom jutru. Nebo je vedro. Bledi sunčevi zraci spuštaju se niz zidove seoskih kuća. Tanak sloj noćnog inja pokrio je crvene krovove. Sav sam se umotao u stari zimski kaput. I svilenu kapu i crne rukavice. Zbog hladnoće ne okrećem glavu ni levo, ni desno. Gledam samo napred. Bar dok ne prođem ovom uskom stazom, koja me vodi na glavni put. Tamo moram da okrenem glavu. Pred semaforom. Kada budem pritiskao dugme za zeleno svetlo da bih prešao raskrsnicu. Tako sam i učinio. Glavnim putem, sasvim običnog imena Glavni put, pristiže i grupa dečaka i devojčica sa velikim rančevima na leđima. Idu tako u gomili i glasno razgovaraju jedni sa drugima. Čekam dugo. Semafor ne pali zeleno svetlo kad god mu kažeš. I on ima svoja pravila. U ovom slučaju kolona vozila ima prednost. Bar za neko vreme. Dok deca hodaju trotoarom duž kojega su parkirana vozila, čekam da se upali svetlo na semaforu. Do prelaza stižu i neka druga deca. Konačno se pali zeleno za pešake, za mališane i nas, odrasle. Čim smo prešli ulicu odvojio sam se od grupe. Ili, bolje rečeno, oni su se odvojili od mene. Hodaju brže. Mnogo brže od mojih nogu, koje kao da ne žele da pređu rastojanje do pekare. Imamo još jedan semafor na seoskom trgu. Nas više od 20 ljudskih stvorenja čeka semafor da pređe ulicu. Mali hor glasova broji odbrojava sekunde čekanja. Nalazimo se kod broja jedanaest. „Dvanaest, trinaest, četrnaest, petnaest!“, viču mališani. I u tom trenutku vozila koče. Zeleno svetlo na semaforu daje nam pravo da pređemo ulicu. Njihova radosna graja sada se rasipa u glasne komentare o svemu i svačemu o čemu razgovaraju. Brojevi koje su izgovorili još mi odzvanjaju u ušima. Kao godine! Desetak metara dalje od semafora je pekara. Tu gde uvek idem, ali ne tako rano kao ovoga jutra. Razmišljam, razmišljam i razmišljam. Da li se radi samo o hlebu? I o bežanju i ostanku?…
Prevela sa albanskog Nailje Malja Imami
Sarajevske sveske, 01.06.2009.
Peščanik.net, 03.11.2009.
KOSOVO