Domaće (nezavisne) institucije izvrsno rade svoj posao. Tako je, na primer, Agencija za borbu protiv korupcije donela Rešenje kojim se preporučuje razrešenje Nebojše Zelenovića sa funkcije gradonačelnika Šapca. Agencija je utvrdila da je Zelenović po dva stava prekršio član 29 Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Drugim rečima, bivši gradonačelnik je koristio javne resurse i javne skupove za promociju svoje stranke, odnosno izborne liste, tako što je u prilogu koji je snimljen na Gradskom bazenu govorio o postignutim rezultatima i budućim planovima. Pored toga, on je u prilogu emitovanom na RTB Šabac izgovorio rečenicu „Šabac je naš“, koja predstavlja deo imena njegove izborne liste.
Da stvar bude zanimljivija, prijavu protiv Zelenovića podnela je CRTA, zajedno sa prijavom protiv Ane Brnabić, koja je pre raspisivanja izbora na televiziji Pink, upravo u svojstvu premijerke, javno pozivala ljude da glasaju za SNS, što je takođe zakonski nedozvoljeno. Agencija je tu prijavu odbacila kao neosnovanu.
Programski direktor CRTA-e smatra da je Agencija „dosadašnjim svojim postupanjem, ostavila prostor za zaključak da odluke donosi pod političkim uticajem, a ne nezavisno, isključivo na osnovu zakona i u cilju zaštite javnog interesa“. Da li iko razuman u ovoj državi veruje da ovde institucije donose odluke „u cilju zaštite javnog interesa“? U ovo možemo poverovati jedino ako javni interes definišemo kao lični interes Vučića i njegove stranke. Ukoliko su nam, dakle, prilike u Srbiji poznate, da li je prijava koju je CRTA podnela protiv Zelenovića smislena i u skladu sa istinskim javnim interesom? Da bismo na ovo pitanje odgovorili potrebno je da prethodno odgovorimo na jedno drugo, naizgled paradoksalno pitanje: da li je Zelenović kršio zakone i pravila demokratske igre u cilju zaštite istinskog javnog interesa i same demokratije.
U okolnostima okupacije svih državnih institucija i medija sa nacionalnom frekvencijom, zaštita javnog interesa ne može biti isto što i igranje po strogim pravilima koja važe u slobodnim demokratskim društvima. Demokratska pravila igre zamišljena su tako da, ukoliko ih svi poštujemo, proizvedu odgovornu vlast koja na najbolji način zadovoljava javni interes i potrebe građana. Šta, međutim, ukoliko određeni učesnici u demokratskoj igri grubo krše neka od osnovnih pravila? Da li je dužnost ostalih učesnika da igru i dalje igraju propisno, bez obzira na sve? Drugim rečima, u slučaju da jedna strana ne poštuje pravila demokratske procedure, da li će ona dovesti do odgovornije i bolje vlasti ukoliko se i ostali učesnici ogluše o pravila, ili ukoliko nastave da igraju po pravilima kao da se ništa neobično ne dešava?
Politički filozof Dejvid Estlund smatra da je besmisleno igrati po pravilima ukoliko ih ne poštuju svi. Ako zamislimo da smo učesnici neke argumentovane rasprave, a sagovornik nam drži pištolj uperen u glavu, odluka koju zajednički donesemo neće biti u najboljem interesu svih učesnika rasprave, već isključivo u interesu onoga ko drži pištolj. Zato Estlund smatra da ćemo u ovakvoj raspravi doneti odluku koja je bliža javnom interesu ako i mi izvadimo pištolj i na taj način otklonimo uticaj nejednake moći na proces donošenja odluke.
Šta nam ova priča govori o Zelenoviću i njegovoj zloupotrebi javnih resursa? Ako napravimo paralelu sa Estlundovim primerom, ovde imamo situaciju u kojoj vladajuća partija topovskim naoružanjem nišani sve koji se sa njom ne slažu. U ovakvim okolnostima, Zelenović je pokušao da praćkom barem malo izjednači odnos snaga. Njegov postupak ne samo da nije čin daljeg urušavanja demokratije, već je pokušaj da se koliko toliko približimo onom ishodu koji bismo dobili u idealnim demokratskim uslovima. Drugim rečima, ukoliko smo opredeljeni za demokratiju jer je to najbolji način da dođemo do odluka koje su ispravne, onda je Zelenovićev postupak opravdan i u javnom interesu građana Srbije, ili bar građana Šapca.
Vratimo se sada na CRTA-u. Ima li smisla prijaviti onoga ko nosi praćku onome ko radi u službi tobdžija? Recimo to još jednom: institucije u Srbiji su okupirane i postavljene tako da rade u interesu vladajuće partije. U tom smislu, institucije izvrsno obavljaju svoj posao. Ukoliko nevladine organizacije zaista žele da doprinesu poboljšanju demokratije i rade u službi javnog interesa, one se ne mogu ponašati kao da živimo u idealnom demokratskom društvu. Mi se ne suočavamo sa sitnim devijacijama koje treba ispraviti kako bi demokratija nastavila da radi kako treba. Nikakva sveta politička neutralnost koja zahteva isti tretman svih bez obzira na moć koju poseduju, neće doprineti oslobođenju našeg društva i naše države. Ukoliko smo istinske demokrate, jednostavno moramo biti na strani slabijih.
Peščanik.net, 23.11.2020.
Srodni linkovi:
Zlatko Minić – Odgovor Rastislavu Diniću
Rastislav Dinić – Odgovor Zlatku Miniću