Natpis: Vi ste Šabac
Foto: Peščanik

Šta vam smeta u Srbiji? Smeta li vam Vučić ili Vučićev režim? Da li vas izluđuju njegove laži ili to što je uspostavio takvu kontrolu nad medijima da laži postaju aksiomatske istine, a „svakosatno klepetanje“ se direktno prenosi, prepričava, naglašava i podvlači kao da je žubor mudrosti. Da li vam se kosa na glavi diže kada Vučić počne da brani svoje trabante, da „preuzima odgovornost“, optužuje i presuđuje ili kada shvatite koliko su pogažene i unižene – Vlada, Skupština, Ustavni sud, sudovi, tužilaštvo, druge institucije.

Ili da probamo sa druge strane: da li pomislite da za Srbiju ima nade kada čujete tužioca ili sudiju koji otvoreno govori šta u sistemu ne valja, kada vidite odluku, rešenje i presudu koji su u skladu sa pravom i pravdom?

Ili se ponadate da će se nešto promeniti kada Vučić i vučići popuste omču i „priznaju“ da nešto što neko „njihov“ radi ne valja? Pa čak iza toga izostave „ali…“.

Ili se, možda, nada probudi kada vidite da su „naši“ naučili da rukuju teškim oružjem koje koriste „oni“ i da će tako otvoriti oči „njihovima“?

Da li ne valja Vučić ili sistem i da li bi bilo bolje da na Vučićevo mesto postavimo ne nekog od „lidera opozicije“, ne čak ni nekog od pojedinaca koji su budili nadu (Šabić, Majić, Grigorije, da ne nabrajam sve potencijalne stanare Andrićevog venca, izabrane na društvenim mrežama), već bilo kog sveca ili pravednika, istinskog privrženika demokratije sa bilo kojih prostora iz bilo kog perioda u istoriji?

Hoće li taj pravednik koga dovedemo teškim oružjem otetim od neprijatelja postati demon i hoćemo li se vratiti na isto, samo bez neukosti, kreveljenja, glumatanja. Pa čak i da se on lično ne iskvari, kako će funkcionisati država, ko su ti ljudi koji će, ne samo voditi institucije, već i u njima raditi? Hoćemo li ih stvoriti od blata u koje nas je Vučić uvaljao, a novi lider će im samo udahnuti život. Ili oni još uvek sede u nekim od tih uniženih institucija?

Ako pravdoljubivog čitaoca Peščanika do sada nisam iznervirao ovolikim pitanjima toliko da je odustao od teksta, dugujem odgovore na bar neka od pitanja koja sam postavio.

Sistem ne valja već dugo vremena, rečima Svetislava Basare: ekspres lonac na kome se još mogla ispustiti para u Tadićevo vreme, postao je zahuktala parna lokomotiva. Sada ne vredi isključivati šporet. Institucije su ono što kontroliše pritisak u ovoj termodinamičkoj metafori. U njima i danas, ma kako ruševne bile, ima ljudi koji žele, možda ponekad i mogu, da rade svoj posao.

Moramo da teramo institucije da rade svoj posao, da dajemo priliku da se dokaže da rade loše jer su kontrolisane i da im dajemo priliku da pokažu da mogu da rade dobro kada osvoje toliko slobode. Drugog puta nema. Ako prihvatimo da je sve unakaženo do krajnjih granica i preko njih, čemu se nadamo? Stoga verujem da se nećemo pomeriti sa mesta ako zamenimo Vučića nekim ko manje laže i manje je zaljubljen u sebe, već ako načinimo sistem u kome će te lične osobine biti nevažne za državu, ali će onaj ko ih pokaže zbog toga gubiti poverenje i izbore.

U proteklih petnaestak godina, Transparentnost Srbija je u svojim istraživanjima otkrivala nepravilnosti, zločinjenje, greške, marifetluke i svakolika kršenja zakona, ali i postupanja u okviru loših zakona a mimo dobrih standarda i praksi, na raznim (političkim) stranama. Istovremeno je TS ukazivala na dobre primere. Tragično je što se retko dešavalo da neko koga smo isticali kao loš primer zbog toga izgubi neki glas (a kamoli vlast), a neretko su oni koje smo isticali kao dobar primer vlast gubili. Da li bi se nešto promenilo da smo ćutali, da smo se zadovoljavali da u izveštajima navodimo prekršioce zbirno, statistički, bez pojedinačnih primera? Sumnjam.

Da li je Nebojša Zelenović izgubio izbore u junu ove godine jer je Transparentnost Srbija 2020. u okviru istraživanja LTI utvrdila da na sajtu Agencije za borbu protiv korupcije nema njegove (kao i za još desetak predsednika opština i gradonačelnika) prijave imovine i zatražila od Agencije razjašnjenje – da li nije prijavljeno ili Agencija nije ažurirala podatke. Pa smo obavešteni da je protiv njega, kao i još nekoliko njih sa spiska, pokrenut postupak.

Da li ih je dobio jer je vodio funkcionersku kampanju ništa manje intenzivnu nego što su činili republički funkcioneri? Ili je možda izgubio baš zbog toga što je naš preliminarni izveštaj objavljen pre izbora? Nije.

Kao što nije pravo pitanje da li je trebalo podneti prijavu protiv Zelenovića i da li je Agencija po toj Crtinoj prijavi trebalo da donese ovakvu odluku, već zbog čega agencija nije takvu odluku donela i u slučaju Ničića, kome je po prijavi Transparentnosti izrekla opomenu ili Vučića za koga je zaključila da korišćenjem javnih resursa u spotu ne krši zakon.

Da li treba ćutati kada se konačno u Srbiji otvori tema o ulozi trećeg lica u finansiranju izborne kampanje. Da li je to prilika da Pink, Tanjug, Informer još malo razvlače Đilasa, Slavišu Lekića, Zelenovića ili prilika da se insistira da se sistem finansiranja i kontrole finansiranja kampanje dovede u red. Korak po korak.

Lakše je, međutim, baviti se Vučićevim trabunjanjem o tome šta mu je navodno umirući patrijarh rekao nego činjenicom da je Apelaciono tužilaštvo u Nišu utvrdilo da je Više tužilaštvo nepravilno postupilo kada je odbacilo krivičnu prijavu Transparentnosti protiv Drobnjaka zbog slučaja Kukulevce. Nismo valjda došli dotle da verujemo da ne treba pomoći da se prošire granice slobode koje osvaja ovaj tužilac svojom odlukom, jer je bolje da se sve uruši u bezakonju, pa će „naši“ sve izgraditi opet, lepše i kvalitetnije.

Da li treba da iz viših interesa ćutimo kada „naši“ izvade praćku, ili je potrebno malo više odvažnosti, da stanemo pred „njihove“ topove?

Ćutanje ne sme biti alternativa. Možda je prejako poređenje, ali ako dozvoljavamo i pravdamo ćutanje zarad viših interesa – da li je opravdano ćutati o ratnim zločinima jer verujete (tvrdite da verujete, nema razlike) da su to pojedinačni incidenti, a da bi priča o njima ugrozila sliku pravedne borbe „nas“ protiv „njih“ (terorističke OVK/srpskih agresora/mudžahedina/četnika/ustaša… odaberite po volji). Da li se za time povodio, i povodi se, najveći deo medija, građana, političara?

Da zaključim – ako smo istinske demokrate, ne možemo da tražimo da se onaj ko krene praćkom na top naoruža većim topom, već moramo biti na strani izgradnje pravne države i institucija.

Peščanik.net, 24.11.2020.

Srodni linkovi:

Zlatko Minić – Odgovor Rastislavu Diniću

Rastislav Dinić – Odgovor Zlatku Miniću

Miloš Janković – Pištolji, topovi i praćke


The following two tabs change content below.
Zlatko Minić, novinar zarobljen u telu mašinskog inženjera. Novinarstvom počeo da se bavi na Radio Indexu, najduže se zadržao u Beti, gde je dužio resor borbe protiv korupcije. To ga je kao predstavnika novinarskih udruženja odvelo u Odbor Agencije za borbu protiv korupcije 2009, a potom u Transparentnost Srbija. Voli sve što vole mašinci koji se bave novinarstvom u organizacijama civilnog društva: javna preduzeća, izborne kampanje, posebno funkcionerske, transparentnost lokalne samouprave. Analizirao brojne propise i (loše) prakse, učestvovao u izradi više antikorupcijskih (loše primenjenih) akata, radio kao konsultant, trener. Koautor nekoliko knjiga i publikacija o temama koje su zanimljive samo grupi ljudi koje sve lično poznaje: „Rečnik korupcije“ (sa prof. Č. Čupićem), „Politički uticaj na javna preduzeća i medije“ (sa N. Nenadićem), „Funkcionerska kampanja kao vid zloupotrebe javnih resursa“ (sa N. Nenadićem) i „Pod lupom – prva petoletka“ (sa N. Nenadićem, izbor tekstova sa stranice Pod lupom na sajtu Transparentnost Srbija, čiji je urednik).

Latest posts by Zlatko Minić (see all)