Rasprava o zakonu o preobraćenju u judaizam se odvija loše. Odvija se na udaljenom i mračnom terenu. Bavi se sitnicama, izgleda kao da dotiče sudbine nekolicine ljudi, a čini se da se još manjeg broja tiče. Međutim, istina koja se krije iza ovog pitanja bi trebalo da uznemiri svakog Izraelca. Ova istina dira u pitanje suštine našeg društva i države.
Pitanje o kojem se vodi diskusija, da li su nam potrebni vojni ili civilni rabini koji će imati pravo da odlučuju ko je Jevrejin, potpuno je marginalno i bezvredno. Rafi Perec ili Šlomo Amar, u čemu je razlika? Sudbinsko pitanje jeste: kako to da mi živimo u jedinoj državi na svetu gde verski predstavnici određuju pravila o sticanju državljanstva. I još nešto – kako se mi i dalje usuđujemo da lažemo sebe govoreći da je ova država svetovna i demokratska.
Rabini su čuvari kapije Izraela, a o njihovim stavovima i pogledima na svet smo u poslednje vreme mogli da zaključimo iz objavljenih pravila koja se tiču iznajmljivanja stanova Arapima i strancima. Jedan „umereni“ rabin je predložio „kompromis“: iznajmljivanje stanova isključivo „dobrim Arapima“, drugi je izjavio je da „nema mudrosti“ u rabinovom pismu, ali nije rekao ni reč o moralu i pravdi. Velika većina rabina ima zastrašujuće uske poglede na svet, to su ljudi puni straha i mržnje prema strancima koje nikada nisu sreli. Šta oni znaju o svetu? Ili o ljudskim pravima?
Ubeđeni su i ubeđuju druge da smo mi izabran narod i da je svaki dodir sa drugima zabranjen. Rabini žive u potpunom neznanju o onome šta se dešava u spoljašnjem svetu. Oni su naši čuvari kapije i slikari naših portreta. Kao telohranitelji na ulazima u diskoteke koji određuju ko može da uđe, rabini određuju karakter cele zabave, a ova zabava je mračna i verska.
Pitanje prelaska u judaizam trebalo je da postavi još jedno daleko dublje pitanje: ako razmatramo taj zakon, onda se pokazuje da je judaizam isključivo religija, ali ne i nacionalnost i narod. Toliko o jevrejskom narodu ili narodu Izraela.
Ako su rabini ti koji stoje na kapiji, onda govorimo o pripadništvu religiji i verskim ritualima, a ne narodu i državi. U „svetovnoj“ državi Izrael, nereligiozna osoba ne može da pripada jevrejskom narodu i da ostane svetovna. Kako je moguće da je jevrejstvo i religija i nacionalnost, ako se pripadnost zasniva samo na verskim zakonima i pravilima rabina? Šta je sa onima koji žele da budu pripadnici izraelskog naroda, a ne veruju u boga? Da li to mogu samo vernici? Samo u državi koju određuju verska pravila.
U osnovi svega ovoga je nepravedan i rasistički pristup; da, to je ta reč, rasistički. To je ono kada dopustimo da je krv koja teče venama ta koja određuje da li unuk žene čije je jevrejstvo pod znakom pitanja ima pravo na automatsko dobijanje državljanstva kada stigne u zemlju sa drugog kraja sveta, a vojnik koji nije Jevrejin i bez obzira na to bira da se bori i živi ovde, biva spotaknut rabinovim preprekama – onda se radi ne samo o verskim pravilima, već i rasističkim. Ako su Arapinu, koji je ovde rođen, uskraćena prava, a pripadniku „menašejskog plemena“ iz Burme se daju sva prava samo zato što ga je rabin priznao kao Jevrejina, onda je reč o teokratiji. Šezdeset dve godine od proglašenja nezavisnosti kucnuo je čas da pokažemo smelost da promenimo problematičnu osnovu na kojoj je stvorena izraelska država.
Dovoljno osiguran i utemeljen, Izrael mora nastaviti da bude domovina svih Jevreja, ali ne samo njih. Stigao je trenutak za uspostavljanje normalnosti, trenutak da se pridružimo prosvećenom svetu u kojem se zakoni o imigrantima ustanovljuju isključivo prema građanskim normama. Naravno, ne možemo svima dati državljanstvo, tako nešto ne postoji nigde, ali treba ustanovizi kriterijume države i društva, a ne boga i verskih zakona.
Većina Izraelaca koji su rasli u ovoj iskrivljenoj stvarnosti prihvata je kao normalnu, kao da je tako u svim državama. Normalno je živeti u državi u kojoj subotom nema javnog prevoza, normalno je da se na svim vratima kuće nalazi mezuza, da ne postoji građanski brak, da postoje nesumnjivi verski zakoni i da rabini odlučuju ko pripada jevrejskom narodu a ko ne. Protiv svega ovoga skoro da ne postoji protest. Čak je i javna rasprava, ako je uopšte ima, ograničena na marginalno pitanje da li da odluke donosi vojni ili vrhovni rabin. I posle svega, mi ovu državu definišemo kao liberalnu i modernu?
Haaretz, 16.12.2010.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 18.12.2010.
IZRAEL / PALESTINA