Pobeda za tri groša

Srbiju već danima trese pobednička groznica. Svi mediji su puni hvale za aktuelno političko rukovodstvo koje se ni samo ne libi samohvalisanja, počev od tobože skromnog premijera, preko preozbiljnog predsednika do vrcavog ministra inostranih poslova. Da rezimiramo i pogledamo šta je Srbija postigla u proteklim mesecima, važnim u procesu normalizacije odnosa Beograda i Prištine. Pored sporazuma koji su potpisani u Briselu, od kojih je najvažniji bio sporazum o Zajednici/Asocijaciji srpskih opština, Srbija se upustila u medijski i diplomatski rat za „očuvanje“ kosovske kulturne i spomeničke baštine u okvirima aktuelnog Ustava Srbije. Kampanja NoKosovoUnesco je, čini se, urodila plodom. U recentnoj istoriji niko kao predsednik Tomislav Nikolić nije uspeo da „svetu“ objasni koliko su Albanci „rušilački“ nastrojeni prema onome što su „naši preci vekovima čuvali“. Onda je usledilo glasanje na Generalnoj konferenciji UNESCO što je domaćoj javnosti prezentovano preko glavnih državnih medija, TV Pinka i tabloida Informer, kao „Velika pobeda Srbije!“. Neposredno pre toga je odbijen predlog Srbije da se glasanje odloži, a problem rešava u okviru dijaloga između Beograda i Prištine. O skoru glasanja (92:50:29), podrobno su izvestili svi mediji, organizovane su debate u udarnim televizijskim terminima, od kojih je možda najzanimljivija bila ona u emisiji „Upitnik“ na RTS-u, gde su gostovali predstavnici najmilitantnijih krila domaće javnosti kada je Kosovo u pitanju: SPC-a (episkop Irinej Bulović), istoričarskog esnafa (dr Miloš Ković) kao i Vlade (ministar pravde Nikola Selaković). Pored očiglednog ushićenja koje nije uspeo da sakrije niko, od gostiju do voditeljke, rasprava se kretala između dva pola, s jedne strane antievropskog diskursa istoričara i episkopa, a s druge obožavanja premijera u čemu je prednjačio ministar pravde.

Svako ko je bio u prilici da proteklih dana pogleda listu glasanja, mogao je vrlo lako da se uveri u kakvom društvu se našla Srbija, opredeljujući se za blokiranje pristupanja Kosova u UNESCO. Takođe, svakome je jasno da bi se ovakav rezultat dobio i da Dačić nije okrenuo nijedan telefon u ministarstvu inostranih dela. Naime, glasanje je prilično precizno ocrtalo granicu između zona uticaja SAD i EU s jedne strane, kao i Ruske Federacije i Kine s druge. Diplomatska aktivnost Vlade Srbije na lobiranju u tom odnosu snaga je zanemarljiva na svetskom planu, dok je na unutrašnjem višestruko upotrebljiva. „Izvojevana pobeda“ bez potrošenog dinara/dolara/eura, kako je to predstavio ministar Dačić, za glasačko telo u Srbiji poslužila je kao još jedan marketinški trik za podizanje poljuljanog rejtinga Vlade Srbije, koja se ovih dana našla u klinču sa MMF-om. Realni gubici i nesposobnost premijera Vučića i njegovih finansijskih eksperata da podignu standard građana Srbije, preoznačeni su „pobedničkom“ pričom o borbi za Kosovo. Ovako su građani dobili „veliku pobedu“, a neki od njih i povećanje plata od par stotina dinara. Takva povišica može se percipirati u javnosti samo uz neophodnu dozu rodoljublja, koja se ovih dana masovno distribuirala preko medija. Na sličan način bila je koncipirana i pomenuta emisija „Upitnik“, u kojoj je istoričar dr Ković objasnio da je glasanje u Parizu zapravo pokazalo „gde se nalaze pravi prijatelji Srbije“. Dr Ković je poznat domaćoj javnosti kao jedan od glavnih generatora diskursa o Srbiji o Prvom svetskom ratu, kojim je obeležena ova stogodišnjica kod nas. Komentarišući pariske rezultate, on se osvrnuo i na „ultimativnu“ politiku evrointegracija, naglasivši da samo jedna stvar nema alternativu, a to je Srbija. Stoga je upozorio da bi u bloku onih koji su glasali protiv ulaska Kosova u UNESCO, trebalo potražiti viziju za trasiranje magistralne politike zemlje. Svakako, Srbiji je uz lidere kakvi su Putin, Kim Džong Un, Asad i Lukašenko zagarantovana lepa budućnost. S tim su se složili i ostali gosti u emisiji. Posebno je duhovito bilo nadovezivanje na Kovićevu ekspertizu, kada je ministar Selaković objasnio kako do ovoga nikada ne bi došlo bez trojstva koje odlikuje premijera Vučića: nemačka vrednoća, japanska posvećenost i srpsko srce. Jedino je predstavnik SPC-a bio na tragu osnovne ideje koju je plasirao patrijarh Irinej, zagovarajući i mogućnost upotrebe sile, kako se inače činilo svih godina pre 1999. kada je bila u pitanju srpska politika prema Kosovu. U ovom kontekstu, predstavnik Vlade delovao je zadovoljno ali zbunjeno, što je svakako rezultat dvolične politike njegovog šefa, koji se zalaže za evropske vrednosti ali preko sprovođenja azijatskog modela vladanja.

Ostaje pitanje koliko će ova Vučićeva pobeda zaista koštati Srbiju. Odgovor je jednostavan: prilično. Pre svega, nije moguće voditi dijalog o normalizaciji odnosa sa nekim s kim se vodi permanentni medijski i diplomatski rat. Diskurs pomirenja i prevladavanja prošlosti, koji bi trebalo da dominira političkim procesom kojim se Srbija i Kosovo reintegrišu u Evropu, osporava se diskursom mržnje i netrpeljivosti koji se neguje na svim razinama u srpskoj javnosti. Ovo dodatno usporava implementaciju onoga što je dogovoreno u Briselu, ili potpuno suspenduje neke sporazume, kao što je to slučaj sa sporazumom o ZSO, koji je Ustavni sud Kosova privremeno suspendovao samo desetak sati nakon Generalne konferencije UNESCO. Potpredsednica Evropskog parlamenta Ulrike Lunaček, podržala je ovu odluku, navodeći da bi svakako trebalo promeniti taj sporazum ukoliko je on u suprotnosti sa kosovskim Ustavom. Ova vest nije se našla među udarnim u Srbiji, jer je jedna fikcija, kakva je pobeda na glasanju u Parizu, stavljena ispred realne brige o pravima i statusu srpske manjine na Kosovu. S druge strane, po drugi put ove godine, Srbija je zatražila „pomoć“ Rusije, najpre oko Rezolucije o Srebrenici, a sada i oko Kosova. Oba puta je pomoć stigla, samo što se u geostrateškim igrama, kakva je ova u koju se, hrleći grlom u jagode, uključio premijer Vučić, nikada ne radi o bespovratnoj pomoći. Njena naplata uvek ima grejs period i dolazi onda kada se to najmanje očekuje. Na kraju cele priče o srpskom NoKosovoUnesco ostaje i jedan značenjski višak s kojim Srbija ne zna šta bi trebalo da uradi: reč je o spomeničkoj i kulturnoj baštini na Kosovu. Ona je bagatelisana i prepuštena samoj sebi (ili odmetnutim sveštenicima), da bi u ovoj kampanji poslužila kao maska za nacionalističku mobilizaciju javnosti i podizanje rejtinga Aleksandra Vučića. Zanimljivo je da briga Srbije za srednjovekovne manastire na Kosovu još od osamdesetih godina ima samo političku upotrebnu vrednost, kada je neophodno agitovati protiv albanskog stanovništva na Kosovu. Retki slučajevi, kada su srpske institucije bile u mogućnosti da konzervatorski intervenišu na tim spomenicima, dovodili su do rubnih situacija kao što je to bio slučaj sa Pećkom patrijaršijom, koja je zbog krečenja u crveno umalo skinuta sa liste UNESCO.

Peščanik.net, 13.11.2015.

TEMA – KOSOVO