Vučić je gori od Đure, kojeg Đure, pa onog koji će, according to Ilija Čvorović, oprostiti podstanaru osumnjičenom za špijunažu što je potonjeg tukao: Đura je brat glavnog junaka, pozvan da pomogne u porodičnoj istrazi, prerevnosni Đurađ je ispitanika i tukao, nagovestivši tako nasilje koje će u ovom veku biti kao dobar dan u policijskim stanicama, ali se Bata tj. Ilija nanovo ukazuje kao dobri policajac i kaže saslušavanome da je priznanje krivice jedino što mu preostaje, a buduću idilu i katarzu izražava rečima „Đura će ti oprostiti što te je tukao“; rečenica iz „Balkanskog špijuna“ izdvojila se od celine i godinama opstaje kao samostalna dosetka poduprta opštepoznatim okolnostima iz fikcije… E, sad se pojavio nad Đurom Đura, koji tučenima ne oprašta što su tučeni, i hoće da ih sve kazni zbog toga što su bili tučeni! Svi koji su zatražili lekarsku pomoć petnaestog marta, nakon čuda dosad neviđenog, mogli bi završiti iza rešetaka: simulirajući povrede i šok podrivali su ustavni poredak, poredak nad porecima, a strože od njih biće kažnjeni svi oni koji su o nemilom događaju govorili kao o zvučnom topu iz kojeg je na mirne građane, nepomične i neme, iznebuha zapucala lično i svojeručno država.
Od poricanja, što je bio prvi odgovor, i ministarstva sile i vladara, preko šaljivog izveštaja ruske obaveštajne službe, gde je na naučnoj osnovi nepristrasno dokazano nepostojanje i nedejstvovanje ikakvog zvučnog oružja, dospeli smo do, malo je reći, kopernikanskog obrta: država preti građanima da će oni džumle odgovarati za mrlju koju su napravili na snežnoj, netaknutoj belini državinog ugleda, ugleda neizrecivog, neporecivog, nedostižnog i neuporedivog sa ugledom drugih država koje, gle, o sebi isto drže da su jako ugledne.
Mi smo podanici veka, najbolji podanici u prvoj četvrtini ovog poremećenog stoleća, mi smo najbolji jer trpimo budalaštine koje bi morale iz takta izvesti svakog pacifistu, budistu, filozofa, nazarena, mormona, monaha, mi smo dozvolili da nam država, a najčešće sam vladar lično, kad god se nađe u škripcu uzvrati na jedan od dva načina iz arsenala predškolske dece: 1. Prvi univerzalni, pobednički kliše u dečijim raspravama je „u, ko mi kaže“, na ruskom „a ty kto takoi“: dete priterano tokom nadmudrivanja, podsmevanja ili svađe u ćorsokak, kad više nema nijedan argument, moraće da pribegne baštinjenom obrascu, ali će osećati da je izgubilo; stoga ovo retoričko pomagalo nestaje iz opticaja pre nego što učenici pođu u treći razred osmoljetke. 2. Druga mera, rimovana, kojom se izgubljena polemika pokušava predstaviti kao pobeda glasi: „Jen, dva, tri – sve što kažeš to si ti“. Kao i prethodna mudrolija i ova živi najvećma u predškolskim ustanovama i u početnim đačkim godinama, ali je u državinoj propagandnoj mašineriji visoko cenjena i koristi se bez ikakvog zazora, bez mere i bez srama.
Ruganje logici i etici toliko im se osladilo, toliko im je prešlo u naviku, ne mogu da se nasite te nakaradne igre, opija ih sloboda da istini učine što god im se prohte, da stanovništvu saspu u lice svaku bedastoću i gadost koje se neko u olimpijskom plemenu doseti, mi smo podanici stoleća ako nam se na teret može staviti ono što smo pretrpeli. Nisam bio među sugrađanima koji su – među prvima u ljudskoj rasi – bili podvrgnuti dosad neoprobanoj i svakom pojedinačnom organizmu nepoznatoj višestrukoj sili, ali jesmo podanici nad podanicima ako se taj mengeleovski opit uopšte može poricati uprkos stotinama očevidaca i žrtava, a još smo bolji podanici ako nam država preti, da smo za nemio događaj krivi mi, te da će naše slavno pravosuđe naći način da nas za tobožnji zvučni top osudi.
Sesil B. DeMil ne bi mogao da smisli i režira masovnu scenu kakva je na hiljadama mobilnih snimljena u Ulici srpskih vladara, a blokaderima je to pošlo za rukom, koreografija milenijuma, neviđena ni na jednom od boktepita koliko meridijana i uporednika, novinari, političari, analitičari koji su ma i jednom napisali ili izgovorili drski idiom „zvučni top“, naneli su štetu svojoj materi, državi, i biće kažnjeni, za primer budućim naraštajima, koji pitanje hoće li biti bolji od prethodnih, jer, evo u šta se izrodilo naše novo pokolenje, koje se uzrujalo zato što je država, usled korupcije, pohlepe, neznanja i bezdušnosti, ubila šesnaestoro građana.
Ako je Tito govorio „blago zemlji koja ima ovakvu omladinu“, što je smešno i pomalo rasistički, naš vladar može reći „crno se piše državi u kojoj se doduše manji broj studenata stavio u službu neprijatelja Srbije“; onaj ko je smislio da se za zvučni top okrive studenti i svi koji su o topu govorili zna da se sumanuta pretnja ne može ostvariti, barem ne u celosti, ali mu metež koji pretnjom proizvodi odgovara, ako zaplaši svakog desetog među žrtvama zvučnog napada i to će biti vajdica, na protestima protiv države biće manje blokadera, ustaša i drugog antisrpskog šljama.
Policija pretresa stan vojnog analitičara i stan njegove žene: ne mora ništa da nađe, ne mora ništa ni da podmetne, a ko bi joj to zamerio, kad bi se i tako našalila. Poruka je: u svačiji stan možemo banuti kad god nam se prohte, svi ćete utišati televizore i gledaćete fudbal bez tona, osluškivaćete, kao ljudi u Staljinovoj zlatnoj eri, da li se na stepeništu čuje bat koraka, interventne jedinice, ćaci-odreda, ili lično BIA-e.
Najnoviji viraž govori, mislim, da se izborna svetkovina približava, i čudim se što političari biračima nude Evropsku uniju kao mamac, proevropska koalicija, neverovatno nezgrapno i neprikladno. Koga u ovom karamračnom crnilu od vremena EU uopšte zanima? To je kao da usred poplave gledam reklamu gde je dobro letovati ili gde se sve mogu blagopoluchno kladiti i unovčiti svoje enormno znanje o sportu, EU je, braćo, na periferiji naše pažnje, isto kao što smo i mi na periferiji njene pažnje, vi koji se nadate ulasku u parlament ostavite svaku nadu ako ne preinačite svoj slogan i svoje ime u nešto jasno, nedvosmisleno i pomalo preteće, da, predlažem da listu slobodno i nadam se iskreno nazovete „Antivučićevski savez“, skraćenica AS da prekrili gradove i sela, bilbordima ogromnim kao što je „Za stolom sa Apostolom. Nedeljom na RTS-u, odmah posle Službe Gospodnje“, AS je dobra skraćenica, sinonim je za šampiona, dakle za pobednika, a u tenisu je poen nakon kojeg nema odgovora, nema daljeg batrganja i nema nade u preokret.
Peščanik.net, 23.06.2026.
Muzički blog Ljubomira Živkova
NADSTREŠNICA