Pogledaj nas kao vučica

Kad je nedavno turbo folk falanga pustila slogan „Đilase, lopove“ mlitavim ritmom, primetno lišenim uobičajene, navodno energične estetike navijanja, tako da ga dobro čuju maloletna deca imenovanog, dobila je ono čemu se nikako nije nadala. Iz Dragana Đilasa (koji je za režim, kao i za stvarnog vođu falange, proizvedeni i rukopoloženi model ozloglašenog političara) počeo je da nadire čovek. Čovek, neskriveno ojađen, ophrvan osećanjem da je kriv pred svojom decom. Falanga je sa zaprepašćenjem, možda prvi put pred sobom videla običnog čoveka, i to usred politike.

Jer, SNS radikali brižljivo skrivaju svoje ljudske likove, pod pretpostavkom da ih imaju. To je, od prapočetaka negovano kao udruženje klonova i klovnova.

Klonovi vode tzv. političku igru, u prvim su redovima, uključujući i sam neprikosnoveni vrh. Umeju da se slikaju na ivici suza i da pri tom puštaju cmizdrave žrtvene zvuke, kako je to odlično opisao Dejan Ilić. Ta, ljudski klon ne bi to bio ako nije sazdan po ljudskom liku. A, ne bi bio klon da u sebi nosi ono što pripada običnom čoveku. Jad, bol, stvarne suze, a ne tek vodu isceđenu iz suve drenovine. (I to ne mitskom rukom Kraljevića Marka, nego tek prigodno uvežbanim medijskim nastupom.) Vrhovni klon, kojeg zovu komandantom, šefom i drugim majestetičnim nadimcima, nije nikad smogao nad-klonovsku moć da preskoči iz klonovskog u ljudsko. Pa je tako terao i tera svoju politiku. A, ona, ta politika, praktikovana ovde gde polisa nikad nije ni bilo, mogla je biti samo to – kloniranje politike, tj. bedna imitacija života. Bez strasti, izuzev osvetničke, bez empatije, izuzev prema klonovima i klovnovima, bez ideologije, izuzev kamuflažne magle, bez ljudskosti prema običnim ljudima, koje klonovi predatorski vide kao sopstvene podanike.

Politički klonovi ne bi bili tako živopisni, da nisu obezbedili klovnove. Ta autobuska svita, sva ta aristokratija struke plastičnih rukavica, ma sav taj džez, kakofoničan na nepodnošljiv način, od Parova do Farme, od Sarape do Marića, od Mitrovića do nadrilekarstva, koji se vrti evo već nepunu deceniju, kulminirao je u novom dobu korone i pratećeg, a možda i glavnog vanrednog stanja. Polovni vlasnici TV sa naci-frekvencijom od vizira prave vizije, struka nezaustavljivo napreduje od najsmešnijeg virusa u klovnovskoj istoriji do marsovskog porekla ljudi svetlih očiju, stanovnici autobusa se preobražavaju u klovnovske penzionere, čije je novostečeno pravo na šetnju ugroženo Đilasom, sve se to vrti u smeru obrnutom od svega ljudskog. I pravi vrtlog čiji je simbol respirator na kome se češće umire nego što pomaže, dok tek juče neko od lekara neoprezno ne prizna da su neke, koji više nisu sa nama, stavljali prevremeno na to čudo nauke i tehnike.

A, šta je onda bilo? Onda kad je neočekivano iz političara izronio običan čovek? E, to je već imperativno zahtevalo odlučnu akciju gospodara naših malih ljudskih života, a naročito smrti. Te je posegnuo za oprobanim receptom službene žene, u skladu sa mantrom kako su (možda grešim u imenima) Saša-Maša-i-Nataša jednom sprečile fašistu da uđe u vrhunaravnu Skupštinu Grada, e da bi tamo predao neki podnesak. Čime su odbranile Beograd.

U ovom slučaju odbrane od običnog čoveka, opet su odnekud izronile službene žene, drugih imena, one koje spadaju u višu klasu klonova. Bilo ih je nekoliko, ali klonovska nauka o društvu zahteva da njihove likovno različite pojave apstrahujemo i svedemo u jednu. Nazvaću je Klona.

Klona je ženskog roda, možda stvarno roditeljka, ali apstraktno, ovlašćena roditeljka, potom, čuvarica duševnog mira i suzdržanih suza gospodara i dobrobiti dece. Razume se, Njegove dece, sve u skladu sa sloganom: Za našu decu!

Šta nam je Klona saopštila?

– Mi, obični ljudi smo bednici, jer vodimo računa samo o neprijateljskoj, a ne o Njegovoj deci.

– Ako neprijatelji diraju Njegovu decu, moraju očekivati da se diraju i neprijateljska deca.

– Uostalom, ko je dirao neprijateljsku decu? Mirni stanari zgrada, malo se zaneli, pustili razglas sa zasluženim sloganom, u zanosu palili baklje, neka pala i zapalila nešto, dešava se.

– Kad se lupa u klete šerpenje, mora se trpeti legalna i legitimna vatra.

Klona uspostavlja ekskluzivni monopol nad sentimentom roditeljstva, preobražavajući se u ženku o kojoj piše Dejan Ilić.

Kakva je Klona ženka? Klona opravdava vendetu, a vendeta, iako zna biti i ljudska, postaje u ovom kontekstu klonovska šifra za nevladinu organizaciju, poznatu i pod imenom mafija. Klona nam dočarava (i očarava) falangu kao dobrog, iako malo frustriranog komšiju, koji vatrom samo osvetljava mrak, u kome odzvanjaju šerpe.

Ali, Klona nije ni prava ženka, nije čak ni vučica, koliko da bude u skladu sa imenom gospodara. Klona je tek veverica iz novog slenga: brani slepo, ne zna, ne vidi, ne čuje, ne razume. Verujem da sebe doživljava kao vučicu, a mi obični ljudi gledamo u njoj vevericu u najpogrdnijem smislu reči.

Ogromna je razlika između vučjih i veveričjih ženki, tu se ne računa izgled, ni pojavna pitomost ili divljina. Samo ćud, stvarna roditeljska. Običan čovek bi da joj iz sveg glasa poviče: bar nas pogledaj kao vučica.

Pogledaj nas. Mi smo obični ljudi. Možda i nanjušiš razliku. Pa odluči da li da pobegneš ili ostaneš i sačuvaš svu tu decu. A ne kao veverica. Ona uvek pobegne, pošto zgrabi orahe, da ima bar neke vajde.

Peščanik.net, 06.05.2020.