- Peščanik - https://pescanik.net -

Politička geografija srpskih mučenika

Foto: Predrag Trokicić

Ministru Siniši Malom uručen je još jedan orden SPC, tako su javili pojedini mediji, dodajući da se to dogodilo u zgradi patrijaršije, daleko od očiju javnosti. Iz ovako skrojene vesti da se zaključiti da u vrhu SPC postoji svest o nepopularnosti njihove bliske saradnje sa režimom i da je zato orden dodeljen u tajnosti. Isto tako zaključujemo i da je crkveni vrh i dalje privržen ovom nečasnom savezu, iako zvanična Srbija, recimo, nije uradila ništa kako bi se prevazišla višemesečna crkveno-politička kriza u Crnoj Gori.

Na poslednjem zajedničkom pojavljivanju Vučića i patrijarha Irineja pred novinarima, patrijarh je izjavio da je odnos države Crne Gore prema tamošnjim Srbima istovetan onom za vreme ustaške tzv. NDH. A da su u poređenju sa trenutno vladajućim crnogorskim političarima i Turci i komunisti imali više respekta prema Crkvi. I nastavio da ne shvata kako ateisti – misleći na predsednika Mila Đukanovića – mogu osnivati Crkvu.

Nema u ovom pravoslavnom ateizmu, međutim, istinskog paradoksa, kako se to čini srpskom patrijarhu i drugim crkvenim zvaničnicima. Na Crkvu se u tradicionalno pravoslavnim državama gleda kao na faktor nacionalne kohezije i ukoliko se ta uloga ne ispuni, kao što predsednik Đukanović smatra da je tako u slučaju Crne Gore, teško onom crkveno-kanonskom poretku koji se ne uklapa u zadatu nacionalnu viziju. Đukanovićeva politika, a naročito Zakon o slobodi veroispovesti, mogu dovesti do toga da neki od pravoslavnih hramova ili manastira postanu imovina države, ali ipak neće uspeti da stvori crkveni raskol, niti novu Crkvu. Jedini raskol čije je produbljivanje, nažalost, izvesno jeste između crnogorskih građana.

U izjavi patrijarha pomenute su glavne pošasti koje svakom, kako se nekad govorilo, nacionalno svesnom Srbinu mogu pasti na pamet: arhineprijatelji Turci; zatim komunisti kao izdajnici nacionalnih svetinja; sa naglaskom na predatore ustaše.

Sećanje na prošlost koje se neguje i razvija u okviru Srpske pravoslavne crkve presudno je oblikovano iskustvom Jugoslavije. Okosnica ovog sećanja je ustaški genocid nad Srbima u tzv. NDH, a pre svega stratišta kao što su logori Jasenovac i Jadovno. Srpske žrtve ustaškog genocida SPC je proglasila hrišćanskim novomučenicima i ispovednicima, koji su postradali zbog svoje vernosti Bogu, iako je osnovni motiv i merilo ustaškog pokreta da sprovede genocid bila nacionalna pripadnost. Postoje i mnogobrojna svedočanstva da se žrtve nisu mogle spasiti uništenja i u slučajevima odricanja od pravoslavlja.

Jugoslovenski okvir – nazovimo to – političke geografije srpskog mučeništva postavljen je u tekstovima, tada jeromonaha Atanasija Jevtića, štampanih u listu „Pravoslavlje“, srpske patrijaršije, u prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka. A kasnije je izašla i knjiga pod naslovom „Od Kosova do Jadovna“.

Međutim, narativni koncept srpskog mučeništva je i kao takav istorijski nepotpun. Prva sistematska uništavanja i pljačkanja srpskih crkava, te masovnije ubijanje sveštenika i civila u 20. veku izvršena su za vreme Prvog svetskog rata na prostoru okupirane Srbije (1915-1918). Naročito u zoni okupacije bugarske vojske (istočna i jugoistična Srbija). Masovna ubistva civila vršena su najviše na prostoru Surdulice, budući da su se tu zadržavali vozovi koji su internirano stanovništvo prebacivali za Bugarsku. Zanemarivanje stradanja srpskih civila i sveštenika iz ovog perioda istorije ukazuje na selektivni jugoslovenski okvir sećanja koji danas neguje SPC: zločinci ustaše (Hrvati), mučenici pravoslavni Srbi.

Žrtve koje su podneli srbijanski pravoslavni sveštenici i civili od strane pravoslavnih Bugara, daju značajan argument u prilog tome da su ratni zločini i zločini genocida u 20. veku nad civilnim stanovništvom proizvod međunacionalne, a ne međuverske ili antihrišćanske mržnje – kao što se to predstavlja u zvaničnom narativu SPC u slučaju stradalih u Jasenovcu.

Sećamo se i kako je propagandno zahuktavanje za ratne devedesete rabilo Jasenovac i ustaški genocid, sugerišući: nikad više genocid nad Srbima i zaključkom – puške u ruke. Stoga su patrijarhove izjave o ustašama u Crnoj Gori više nego problematične. Gaulajter Vučić ih, doduše, upadljivo nije pominjao. Ali, nije bilo ni potrebe. Do sada smo naučili da su ministri Vulin i Dačić zaduženi za regionalna prepucavanja preko medija. Biće da je i patrijarh u istom medijskom timu.

Peščanik.net, 23.05.2020.