Glavni smisao današnjeg skupa vidim u tome da postavimo i pokušamo da odgovorimo na tri para osnovnih pitanja u vezi sa opštim reizborom sudija i tužilaca.
U prvom paru prvo pitanje glasi: da li je izbor sudija obavljen u skladu sa pravnim poretkom? Ako nije tako, drugo pitanje je: šta su razlozi tome i koje su pravne mogućnosti za prevazilaženje te situacije?
Drugi par pitanja sastoji se od pitanja: da li je ovaj izbor sudija doneo najbolja kadrovska rešenja? Ako se opredelimo za opšti izbor sudija, što je retkost u uporednom iskustvu, onda takav izbor može biti legitiman samo ako je sudstvo posle takvog izbora bolje od onog prethodnog. Dakle, pitanje je: da li smo dobili bolje od onih koje smo do sada imali u sudijskoj ulozi? Ako nismo, drugo pitanje je: zašto nismo, koji su razlozi tome i koje su posledice toga, a zatim koje su pravne mogućnosti za korigovanje? Da li su te mogućnosti i faktički sprovodive?
Treći par pitanja se sastoji od pitanja: da li je ovaj izbor sproveden bez političkog uticaja? Znamo da izbor sudija mora da bude sproveden samo na osnovu prava i ničega drugog. Da li je pravo bilo jedini mehanizam za reizbor? Ako nije, to stvara drugo pitanje u ovom paru, koje glasi: zašto je bilo političkog uticaja i koje su posledice te činjenice, kako se to odražava na legitimnost novostvorenog sudstva, kako se to odražava na funkcionalnost sudstva i poverenje građana u njega?
Ako je bilo sudija koje su birane zbog političkog uticaja, onda se podrazumeva da su oni dužnici koji će u svojoj sudijskoj funkciji morati da urade i nešto što nije po pravu, već što se uklapa u pojam političkog pravosuđa. To znači mogućnost za politiku da ostvari ono što po pravilima pravne struke ne bi mogla ostvariti.
Iskustvo pokazuje da perfektan pravni okvir za bilo koji proces nije garancija da će ono čemu on služi biti dostignut. Praksi je poznata i obrnuta situacija, da, na primer, izbor sudija bude dobar, a da pravni okvir ima ozbiljne manjkavosti.
Dobar primer za to je ispitivanje koje se odnosilo na sudijsku nezavisnost koje je obuhvatilo 71 zemlju. Rezultati su pokazali da Švajcarska zauzima tek 62. mesto u pogledu pravnog okvira za sudijsku nezavisnost, ali da u pogledu sudijske nezavisnosti ostvarene u praksi zauzima izuzetno visoko, treće mesto.
To govori o tome da, i ako bismo imali perfektne propise o izboru sudija, to još uvek ne znači da ćemo imati perfektan izbor, jer su pored propisa, važni i ljudi koji sprovode izbor. Kada je reč o izboru sudija, imamo dve grupe ljudi uključenih u ovaj proces – u prvu spadaju oni iz političke vlasti, oni koji su institucionalno pozvani da učestvuju u procesu, a druga grupa ljudi okupljena je u formalnom telu koje izbor vrši, a to je Visoki savet sudstva. Da vidimo kako su se oni poneli u procesu izbora sudija.
Uloga parlamenta je bila u tome da opremi Visoki savet sudstva kadrovima i tako konstituiše motor izbornog procesa. Možemo li odati priznanje parlamentu na ozbiljnosti jednog ovako važnog posla? Da li je ozbiljan parlament onaj koji nije izabrao sve članove tela? Da li je ozbiljan parlament onaj koji u Visoki savet sudstva bira člana iza koga nije stao zakonom ovlašćeni predlagač, kao što je to slučaj sa članom iz reda advokata? Da li je znak za ozbiljnost parlamenta taj što je konstituisao Visoki savet sudstva u krnjem sastavu, bez predstavnika profesure? Sledstveno tome, da li su punovažne odluke koje donosi telo koje ne radi u punom sastavu i u kome sedi neko ko to po pravu ne bi mogao?
Još jedan test za parlament je to koga je on izabrao u Visoki savet sudstva. Mislim da se po sebi razume da su to morali biti perfektni članovi, a svakako nisu smeli biti oni koji ni sami ne ispunjavaju kriterijume na osnovu kojih odlučuju o drugima. Nema legitimnosti telo koje nije bar jednako sa onima o kojima odlučuje. Da li takvih ima među članovima Visokog saveta sudstva? Zar među njima ne sede oni koji su sramotili Srbiju jer su njihove odluke padale pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu?
Pogledajmo sada sam Visoki savet sudstva i sa kakvom ozbiljnošću je to telo pristupilo procesu izbora sudija. Odluka da se sva ovlašćenja u pogledu izbora sudija prenesu sa parlamenta na jedan nezavisni organ, značila je depolitizaciju i profesionalizaciju tog izbora. Utoliko je važnije da li je Visoki savet sudstva svoj posao uradio na osnovu prava. Provera toga ide tragom onih pravnih naloga koji su obavezujući za Visoki savet sudstva u njegovom poslu, a to znači da li je on u svakom konkretnom slučaju potpuno i ispravno utvrdio činjenično stanje, da li se držao procesnih pravila, da li je pravilno razumeo one pravne pojmove koji su ključni za izbor, da li se držao samo propisanih kriterijuma za izbor ili se držao i drugih rezona koji se nisu smeli naći u paleti kriterijuma za izbor.
Ako imate tako zastrašujuće ovlašćenje, a to je da izaberete celokupno sudstvo jedne zemlje, onda u takvom poslu morate imati osećaj strahotne odgovornosti. Treba biti iskren, posao je toliko obiman da je jednostavno nemoguće obaviti ga bez ijedne greške. Međutim, pitanje je da li greške koje je napravio Visoki savet sudstva spadaju u neizbežne? Kako u tom svetlu izgleda činjenica da je za sudiju izabran neko ko je umro ili da je jedan sudija biran u nekoliko sudova istovremeno?
Na osnovu ovih pitanja možemo legitimno zaključivati o stepenu ozbiljnosti Visokog saveta sudstva u pogledu izbora sudija. Takođe, kada dobijemo obrazloženja odluka o neizboru i izboru sudija, to će biti još jedna mogućnost da proverimo ozbiljnost sa kojom je posao obavljen, jer su kriterijumi uglavnom jasni, pa je provera da li je kriterijum poštovan relativno laka. Međutim, postojali su i kriterijumi koji nisu tako precizni, pa omogućavaju veći prostor za ocenu. Upravo povodom tih manje preciznih kriterijuma biće prilika da se vidi da li je posao ozbiljno urađen. Jer ako je kriterijum takav da daje veliki prostor za ocenu, onda ste obavezni da date itekako debelo obrazloženje zašto ste dali konkretnu ocenu.
Sledeće pitanje u vezi sa ozbiljnošću pristupa Visokog saveta sudstva je ono koje se nametnulo kao prvo, čim smo videli listu izabranih sudija.
Na toj listi nalaze se od reda oni koji su učestvovali u prekrajanju izborne volje, odnosno u sudskoj izbornoj krađi. To postavlja pitanje da li je učestvovanje u izbornoj krađi u stvari preporuka za izbor i napredovanje u službi? Da li je to što neko po Zakonu o sudijama ispunjava razlog za razrešenje u stvari preporuka da bude izabran? To ćemo takođe saznati kada vidimo obrazloženja odluka Visokog saveta sudstva.
Poslednji događaj koji dovodi u sumnju ozbiljnost rada Visokog saveta sudstva je vest o učešću Bezbednosno-informativne agencije u izboru sudija. Iz Visokog saveta sudstva rečeno je da su tokom izbora upotrebljavani podaci iz BIA, ali je to kasnije demantovano.
Upotreba takvih podataka uređena je propisima, pa tako jedino Vlada može da donese odluku da Visoki savet sudstva koristi takve podatke, odnosno da naloži BIA da izvrši bezbednosne provere onih koji se kandiduju za sudije. U ovom času ne znamo šta se tu u stvari dogodilo.
Ono što se sigurno nije smelo dogoditi je da ovako važan podatak u javnost izađe u tako nejasnoj formi, jer ovako ostaje opterećujuća pretpostavka za one koji nisu izabrani da je razlog njihovog neizbora to što su špijuni ili nešto drugo što je kontraobaveštajno interesantno.
Bilo bi tragično da su sudije birane od strane BIA, a na to će izaći svaki put, ako je podatak dobijen od BIA u procesu reizbora bio presudan, što ćemo znati tek kada dobijemo obrazloženja Visokog saveta sudstva.
Nisam sasvim siguran da li je Visoki savet sudstva radio sa svešću da je, sa stanovišta prakse Evropskog suda za ljudska prava, on sud sa ovlašćenjima tribunala, i da je svojim odlukama zadirao u prava drugih. Nisam siguran u ovo, jer je iz Visokog saveta sudstva najavljeno da obrazloženja o odlukama neće biti, što je nečuveno kada je u pitanju sudska odluka.
Sveopšti izbor sudija je istorijski posao, jer se tako gradi jedna od klasičnih grana vlasti i nije svejedno da li se taj stub klima i da li ćemo svi snositi posledice tog početnog greha. Ovaj proces nije važan samo u smislu pridruživanja Evropskoj uniji, niti je reč samo o sudskom procesu, već se radi i o pojedinačnim ljudskim sudbinama.
Ako neizabrane sudije moraju da se pomire sa tim da više ne mogu da vrše sudijsku funkciju, onda moraju da budu uvereni da je takva odluka doneta samo i jedino na osnovu prava. Zato se sve svodi na pitanja da li je ovaj izbor izvršen u skladu sa pravom, da li smo dobili najbolje sudije i da li je bilo političkog uticaja u procesu njihovog izbora.
Transkript izlaganja na okruglom stolu Pravosuđe bez prava – kriza i obnova sudstva
u organizaciji Centra za unapređivanje pravnih studija, 21.01.2010.
Peščanik.net, 21.01.2010.
REFORMA PRAVOSUĐA