O politici oko filma „Dara iz Jasenovca“ manje više je sve rečeno, pre svega zato što su političke pozicije većine aktera savršeno transparentne.
Kao neko ko ima članove porodice koji su ubijeni u ustaškim logorima, čiji je deda bio u nemačkom logoru i čija je baka spasavala rodbinu od sigurne smrti, u sred rata, izlažući se ogromnoj opasnosti, tema Jasenovca mi predstavlja izuzetno bolno mesto. Bolno mesto nije samo zbog porodične istorije. Boli i serija sukcesivno loših odluka i načina na koji su se države i društva na ovim prostorima odnosile prema ovom genocidu, dozvolivši da se, umesto istorijske nauke, logorima i žrtvama bave nacionalisti u svojim petparačkim prepucavanjima i prebrojavanjima kostiju. Deo odgovornosti svakako pada i na SFRJ, što se „radi mira u kući“ nije, poput Izraela, čeono suočila sa ovim problemom. S druge strane, nije istina da se jugoslovenski, pre svega hrvatski autori nisu bavili ovom temom (najtemeljnije Lordan Zafranović). Recentniji primer je „Dnevnik Diane Budisavljević“ rediteljke Dane Budisavljević, potresan igrano-dokumentarni film, čija beogradska premijera je bila katarzično iskustvo, sa preživelim logorašima koji su se poklonili publici zajedno sa autorskom ekipom posle filma. Dodatnu jačinu narativu oko filma Dane Budisavljević donosi i hrabrost autorke, queer Srpkinje iz Zagreba, i činjenica da je nastao u direktnom sukobu sa otrovnim revizionističkim narativom u današnjoj Hrvatskoj, u kojoj je klero-fašističko negiranje genocida (i stavljanje Blajburga u isti koš sa Jasenovcem) postalo „normalan“ deo političkog života.
Ovo je dobar primer da su, kad pričamo o par excellence političkim temama, kao što je genocid, kontekst i pomenuti narativ oko filma – sve. Ne može da se pravi „umetnički“ film o Jasenovcu (šta god to „umetnički“ značilo), ne može Jasenovac da se odvoji od politike, od prošlosti, od sadašnjosti. Način na koji je film finansiran, svaki javno iskazan stav autora, odnos ekipe prema žrtvama, prema politikama-naslednicama fašizma, sve je to – politika. I sve je to integralni deo filma. Čitajte Brehta, uostalom.
Zato ne vidim smisao apela ekipe filma da se „depolitizuje“ priča oko filma. Tema je politička sama po sebi. Dalje ju je politizovala odluka autora da se javno podrži Aleksandar Vučić i da film postane državni projekat (što je legitimno, ali nije politički neutralno). Politizovala ju je i činjenica da u filmu nije hteo da glumi nijedan hrvatski glumac (možda posle čitanja nekih intervjua autora?). Politizovala ju je činjenica da idiot od kritičara u LA Timesu piše kako „Jasenovac nije bio logor za Srbe“ (što nije kritika filma, nego negiranje istorijskih činjenica). Najmanje ju je „politizovala“ javna debata na tri i po slobodna medija u Srbiji.
Vredi napomenuti i da ne mislim da je umesno da ulazim u motive autora da naprave ovaj film. To što je državni projekat, ne znači da se u njemu ne prelama više stvari, niti da autori nemaju i neke druge, umetničke, ili lično-porodične motive ili priče (možda daleko potresnije od one koju sam ja naveo). Ovde ne pišem o tome, niti ovo što pišem to isključuje.
Zapravo, ovo sve do sad navodim kao nekakvu „preambulu“, neophodnu da bi se razumeo kontekst iz kog sam doneo odluku da film reditelja Antonijevića neću gledati. Ta moja privatna odluka ne bi bila nešto što bih iznosio pred čitaoce, niti bi bila nešto što moram pred bilo kime da branim i objašnjavam, da nije bilo celog političkog okvira o kom pričam i ekstremno agresivne kampanje oko filma, za koju smatram da je nedostojna žrtava Jasenovca i Stare Gradiške, kampanje koja je (bar za mene) kulminirala odlukom (čijom?) da premijera pre bioskopske eksploatacije bude na RTS-u, što u praksi znači pucanj u nogu, ruku i glavu bilo kakve potencijalne kasnije distribucije u bioskopima.
Mislim da je ovo – skandal. Ne volim da koristim ovu reč, ali mi je teško da smislim drugu. Legitimno je pitanje zašto su mi, pored svih ostalih navedenih razloga, baš bioskopi bili „tačka pucanja“ i motiv da napišem tekst? Pa, nisu samo bioskopi, ali su oni suma i ogledalo svih ostalih problema koje imam sa načinom na koji je sproveden ovaj državni projekat. Bioskopi su mi bili ona poslovična kap koja preliva čašu.
Film „Dara iz Jasenovca“ nije privatna produkcija, poput „Wonder Woman 84“, pa da može tek tako da se donese odluka da se „zbog pandemije“ ne prikazuje u bioskopima i da premijeru doživi na RTS-u. Naprotiv, film je finansiran istorijski rekordnom sumom od strane Filmskog centra Srbije (FCS). Od FCS, i specijalnom odlukom Vlade Srbije, film je dobio 2,3 miliona evra (suma varira od izvora do izvora, ali ovo je najmanja koju sam našao). Da bi čitaoci razumeli kontekst – prosečan iznos koji filmovi na konkursima FCS dobiju je maksimalno oko 250-300 hiljada evra. Obaveza svih producentskih kuća, za filmove koji su sufinansirani od strane države, je bioskopska distribucija filmova, što po logici stvari i po svim svetskim praksama podrazumeva distribuciju PRE televizijske premijere. Suvišno je reći koliko je ovo ključno za film koji je dobio skoro 10 puta više novca od svih ostalih u poslednjih x godina (gde je x sigurno veće od 30).
Ne znam da li je potrebno dalje objašnjavati do koje mere su bioskopi kičma naše profesije, i da su razlozi za to sociološko-politički i umetnički, mnogo više nego finansijski. U vreme kad se i Evropa i svet grčevito bore za opstanak bioskopa, pandemija nije izgovor. Uostalom, rezultati domaćih i stranih filmova u domaćom bioskopima u 2020. jesu očekivano slabiji, ali uopšte nisu tako strašni (film „Vikend s ćaletom“ je videlo više od 50 hiljada gledalaca, film „Jedini izlaz“ više od 25 hiljada za 6 dana); dalje, bioskopi su mesta (za razliku od kafića, klubova i restorana) gde je moguće pridržavati se propisanih mera i, na kraju, a ovo mi se čini kao najvažniji argument – pandemija nije nešto što će trajati unedogled. Sa uspešno započetim procesom imunizacije stanovništva (eto, da ne bude da samo kritikujem) Srbija može da planira kraj epidemije za nekoliko meseci.
Kako god okrenemo, odluka da se film prvo ne prikaže u bioskopima nikako nije, i ne bi smela da bude, na producentima. A, ako nije ni bila na producentima nego na „višim instancama“, to je tek poražavajuće. Ovim činom država praktično radi protiv sebe i još gore, pravi opasan presedan otvarajući mogućnost da i drugi iz budžeta republike sufinansirani filmovi potpuno „zaobiđu“ bioskopsku distribuciju. Kako se kvantifikuje njihov rezultat u tom slučaju? Festivalima? Može, za niskobudžetne arthouse filmove, što „Dara“ nije. „Piplmetrima“, rejtingom, shareom na televiziji? Pa, to je poražavajuće. Da se razumemo, RTS je ko-producent filma i film bi svakako bio prikazan na televiziji, to je sve u redu, ali gledanost i distribucija na televiziji nisu ni u nadležnosti, ni u interesu FCS. Da li ovo znači da FCS ima pravo (obavezu?) da traži vraćanje dela uloženih sredstava, pošto nije „Televizijski centar Srbije“? Naravno, ne znamo unapred da li bi film bio gledan ili ne (projekcija prikazivača je bila oko 200 hiljada gledalaca, što bi bilo impresivno), ali pitanje je principa, pa i pravila konkursa FCS. Ne mogu da napišem „zakona“ jer Zakon o kinematografiji – nemamo (verovali ili ne).
Kako god, suma je, za mene – sveopšti gorak ukus i jedan drastičan, sasvim nepotreban udarac domaćim prikazivačima i distributerima. I to, što je najgore, kao rezultat odluke koja je, čini mi se, doneta upravo iz dnevno-političkih razloga od kojih se ekipa filma tobož ograđuje.
Mislim da je puno principa koje doživljavam kao važne i ispravne porušeno na ovom projektu. Šteta. Tema jeste i ostaje neverovatno važna. Uz svest o tome da nam se mišljenja o tome šta je zapravo tema bilo koje priče o Jasenovcu verovatno razlikuju.
Autor je filmski reditelj i docent na FDU.
Peščanik.net, 18.02.2021.
JASENOVAC