U Poljskoj se ne može pobeći od istorije. Na iznenada zakazanoj sednici održanoj krajem juna, poljski sejm (donji dom parlamenta) na brzinu je izglasao amandman na Zakon o nacionalnom sećanju i tako ukinuo prethodno usvojeni amandman iz januara ove godine. Zahvaljujući novom amandmanu, optuživanje Poljske za učešće u nacističkim zločinima više se neće kažnjavati trogodišnjom robijom.
Ne iznenađuje to što je vladajuća partija Pravo i pravda (PiS) tako brzo odustala od najproblematičnijeg dela svog novog „zakona o pamćenju“. Na prvobitnu verziju zakona stigle su međunarodne reakcije, naročito iz Izraela. Čak je i američki predsednik Donald Tramp – inače blagonaklon prema poljskim nacionalistima – nagovestio da se neće sretati sa poljskim liderima dok ova kriza ne bude okončana.
Međutim, način na koji je poljska vlada izmenila pomenuti zakon bio je apsurdan. Pre svega, ceo proces je sproveden tako tajnovito da su pregovore između Izraela i Poljske vodile tajne službe ovih zemalja da ključni zagovornik ovog zakona, poljski ministar pravde Zbignjev Žjobro ne bi saznao šta se sprema.
Žjobro je glavni rival premijera Mateuša Moravjeckog u borbi za uticaj na predsednika partije Jaroslava Kačinjskog. Zato Moravjecki nije oklevao da preuzme zasluge za spasavanje imidža Poljske pošto je novi amandman usvojen. On i izraelski premijer Benjamin Netanjahu potpisali su zajedničku deklaraciju kojom se okončava sukob dveju država, a onda je poljska vlada objavila oglase preko cele strane u vodećim listovima širom sveta – uključujući i najveće izraelske nedeljnike – kako bi promovisala tekst zajedničkog saopštenja.
Međutim, taman kada je izgledalo da je Poljska uspešno prebrodila krizu, oglasili su se i centar za sećanje na Holokaust Jad Vašem i izraelski ministar obrazovanja i dijaspore Naftali Benet: oni su oštro osudili zajedničku deklaraciju. Ispostavilo se da je osuda poljskog zakona potekla od opozicije, a da Netanjahu nije imao drugog izbora nego da joj se prikloni.
Netanjahu, koji je i sam populista, bio je odlučan u nameri da razreši sukob s vladom Prava i pravde, jer nije želeo da izgubi najlojalnijeg izraelskog saveznika u EU. Iz tog razloga se u deklaraciji naglašava isključiva krivica Nemaca za nacističke logore smrti. Štaviše, u tekstu se sugeriše da je mržnja prema Poljacima zlo uporedivo sa antisemitizmom.
Interesantno je to što poljska verzija saopštenja priznaje individualne slučajeve poljske „okrutnosti prema Jevrejima“, ali u verziji objavljenoj na hebrejskom piše samo: „osuđujemo sve slučajeve okrutnosti“. Onda obe verzije hitro prelaze na „sećanje na herojske činove brojnih Poljaka, naročito Pravednika među narodima, koji su rizikovali svoje živote da spasu Jevreje“.
U narednom odeljku, tek usput se ukazuje na szmalcownike, koji su „bez obzira na svoje poreklo, religiju ili pogled na svet – otkrili svoju najmračniju stranu“. Nasuprot ovim apstrakcijama, govor o poljskom heroizmu je vrlo konkretan i obuhvata čitavu naciju: „Pokret otpora, pod kontrolom poljske vlade u izbeglištvu, stvorio je mehanizam sistemske pomoći i podrške Jevrejima, dok su njegovi sudovi sudili Poljacima koji su sarađivali sa nemačkim okupacionim snagama i potkazivali Jevreje.“
To je izmišljena istorija. Benet piše da je bilo Poljaka koji su pomagali Jevrejima, ali „ovih aktivnosti je bilo malo i one nisu bile od ključnog značaja“. Zajednička deklaracija greši kada od ovih „retkih slučajeva“ pravi „uobičajen fenomen“, dok od „uobičajenih slučajeva u kojima su Poljaci potkazivali Jevreje nacistima“ pravi „izuzetke“.
U prilog Benetovoj tvrdnji idu temeljna istorijska istraživanja, pored ostalih i ona objavljena u knjizi Noć bez kraja: sudbina Jevreja u izdvojenim okruzima okupirane Poljske, dvotomnoj zbirci studija, koju sa uredili Barbara Enkling i Jan Grabovski iz Poljskog centra za proučavanje Holokausta. Prema podacima iz devet poljskih okruga, od ukupno 250.000 Jevreja koji su pobegli od nacističke „likvidacije“ jevrejskih geta iz 1942. godine, do 1945. je stradalo dve trećine, a većina njih od poljske ruke ili uz saučesništvo Poljaka.
Naravno, pristalice zajedničkog saopštenja će istaći da je sam Jad Vašem priznao da među nosiocima priznanja Pravednika među narodima ima najviše Poljaka (6.863). Ali to je čista kazuistika. U Poljskoj je pre rata živelo više od tri miliona Jevreja i Nemci su svoje logore gradili upravo na teritoriji Poljske. Odakle bi dolazili Pravednici među narodima ako ne iz Poljske?
Sve to ne znači da su Poljaci bolji ili gori od bilo kog drugog naroda. Kako primećuje istoričar Timoti Snajder, koji bi se teško mogao optužiti za antipoljska osećanja, Poljaci su se ponašali manje-više isto kao što bi se ponašao svaki drugi narod u sličnoj situaciji.
Junaštvo je retka pojava i upravo zato mu ukazujemo visoke počasti. Kada bi ceo jedan narod mogao biti herojski, taj termin bi izgubio svako značenje. Zato je uzaludan očajnički napor Kačinjskog i Moravjeckog da zaglade istorijski status Poljske. Snajder nas s pravom podseća na reči vođe pokreta otpora Vladislava Bartoševskog: „Pojedinci koji su pomagali Jevrejima, nisu prethodno pitali poljsku naciju za dozvolu da to čine.“
Slawomir Sierakowski, Project Syndicate, 13.08.2018.
Preveo Rastislav Dinić
Peščanik.net, 28.08.2018.
HOLOKAUST