U noći između 20. i 21. avgusta 1968, armija od 400 hiljada do zuba naoružanih vojnika iz zemalja članica Varšavskog ugovora, među kojima je najbrojnija bila ona iz Sovjetskog Saveza, okupirala je Čehoslovačku. Mnoge su tada u Pragu pregazili tenkovi. Osim golorukih ljudi, pregažena je i nada čehoslovačkih reformatora da će uskoro biti sazdan „socijalizam s ljudskim likom“, tolerantnije društvo s tržišnom ekonomijom u kojem će ljudi slobodno delegirati svoje predstavnike vlasti, društvo bez nasilja nad neistomišljenicima. Ti tenkovi su pregazili i naivnu veru sovjetskih „šezdesetaša“ da izgradnja jednog takvog društva zapravo i jeste pravi „lenjinski“ komunizam, poredak kojim će najzad biti nadvladana skorela „staljinština“ koja se decenijama taložila u SSSR-u. Vojnom intervencijom su bile opovrgnute i tada aktuelne teorije zapadne levice da će sovjetski sistem postepeno evoluirati u nešto manje-više prihvatljivo, da će u budućim odnosima sa SSSR-om biti moguće oslanjati se i na nekakve druge humanije instrumente, a ne samo na interkontinentalne rakete.
Tako se pre tačno pola veka rodila i veoma brzo stasala i stekla moć takozvana „Brežnjevljeva doktrina“. Tada, još uvek ne tako star, gensek KPSS je već u novembru te iste godine na kongresu Poljske ujedinjene radničke partije veoma jasno izložio suštinu tih, po njemu nazvanih političkih načela. „Kada unutrašnji i spoljni neprijatelji bilo koje socijalističke zemlje pokušavaju da preokrenu razvoj te zemlje u pravcu kapitalizma, to nije pretnja samo njenoj bezbednosti. To je pretnja bezbednodnosti svih socijalističkih zemalja. To je problem ne samo te konkretne zemlje, već je to problem cele socijalističke zajednice“ – rekao je tada Leonid Iljič Brežnjev. Zato je ona odmah potom dobila i potpuno adekvatan naziv: „doktrina ograničenog suvereniteta“. SSSR je smatrao apsolutno dopustivim da čini sve što mu se prohte u takozvanoj „zoni svojih životnih interesa“. Primer Čehoslovačke je vrlo efikasno zaplašio svu elitu u zemljama „socijalističkog lagera“. Ideja o bilo kakvim reformama je lako mogla biti pretvorena u vojnu okupaciju. Želja da se takav razvoj događaja predupredi, navela je Vojceha Jaruzelskog da 1981. proglasi ratno stanje u Poljskoj. On je taj svoj postupak baš tako objasnio.
„Brežnjevljeva doktrina“ je ideološki opravdavala, a pretnjom vojne intervencije potkrepljivala pravo na mešanje u unutrašnje stvari zemalja koje su smatrane satelitima SSSR-a. Ova doktrina je odredila sudbine svih naroda u zemljama koje su toj „imperiji komunizma“ bile potčinjene. I to je trajalo sve do pada Berlinskog zida i sveopšteg raspada, prvo ekonomskog i socijalnog sistema zemlje, a potom i SSSR-a kao države. Objavom gensekove doktrine, u Sovjetskom Savezu je sve u vezi sa Hruščovljevim „otopljenjem“ bilo definitivno završeno. Voditi bilo kakve diskusije je postalo moguće samo u svojim kuhinjama, i to isključivo šapatom. A u javnoj sferi politike i ekonomije, odlučeno je da se slušaju mišljenja samo duhovno i intelektualno najučmalijih dogmata. No i pored mraka koji nas je najednom okružio, mislim da su samo lični kvaliteti tadašnjih rukovodilaca i relativno sveža sećanja na staljinski teror učinili da brežnjevske represije ipak poprime prilično mlak i vrlo ograničen karakter. Rakcije režima na tekuće probleme zamrzle su se na stadijumu čuvenog brežnjevskog „zastoja“. I nakon 20 godina, SSSR se raspao isključivo zbog unutrašnjih protivrečnosti. Osnovni pokretač raspada bi se Josifu Visarionoviču učinio više nego smešnim: pokazalo se da zemlja razvijenog socijalizma nije bila u stanju da svojim građanima obezbedi čak ni onaj bedni nivo životnog standarda na koji su se oni već odavno bili navikli.
Međutim, pokazalo se takođe da je „Brežnjevljeva doktrina“ iznenađujuće žilava. Ona je preživela raspad SSSR-a i mi danas vidimo njenu reinkarnaciju. Pre deset godina nam je tadašnji zic-prezident Ruske Federacije Dmitrij Medvedev vojnu agresiju na Gruziju objasnio nekakvim privilegovanim interesima Rusije na takozvanom postsovjetskom prostranstvu. Šest godina kasnije, Putin nam je aneksiju Krima i rat na istoku Ukrajine objasnio potrebom da se natovskoj vojnoj sili ne dozvoli izgradnja vojnih baza u blizini Ruskih granica. Pre pedest godina su nam isto tako, ali bukvalno od reči do reči objašnjavali da je sovjetska intervencija u Čehoslovačkoj sprečila prepredeni NATO da locira svoju vojsku na teritoriji ove zemlje.
A ja sam pak sa svoje strane gotovo ubeđen da ova vitalnost „Brežnjevljeve doktrine“ nije nimalo slučajna. Ona je zapravo rezultat kompleksa niže vrednosti ruske političke elite. Domaćini Kremlja, kako oni tadašnji totalitarni, tako i ovi današnji autoritarni, negde duboko u sebi su vrlo dobro znali, kao što i danas znaju, da gube bitku protiv demokratije. Ali njima je lakše i unosnije da tu neprijatnu činjenicu sebi i drugima objašnjavaju pričom o tome kako su lakoverni stanovnici Čehoslovačke pre pola veka bili podmuklo prevareni, kao i o tome kako se naivni građani Ukrajine danas obmanjuju davno razrađenim trikovima prevejane zapadne propagande. Sav bes Kremlja, tada usmeren na Praško proleće, a sada na kijevski Majdan, zaparavo je bes onih koji su (ređe iskreno, a češće s predumišljajem) ubeđeni u to da je „dirigovana demokratija“ to što je građanima Rusije neophodno i da će još mnogo vode ruskim rekama proteći pre nego što im se dozvoli da sebi sami, bez mudrog vladara određuju svoju sudbinu.
Međutim, naš bratski i po svemu bliski ukrajinski narod, odjednom izjavljuje da je dozreo tome da preuzme sve rizike koje sloboda sobom donosi i da je spreman da u svoje društvo uključi vrednosti i sva dostignuća savremene demokratije. E pa to tako ne može! To se ni u kom slučaju ne sme dozvoliti. Ako ne žele da svoj suverenitet ograniče autoritarnom marionetskom vlašću – znači, biće im ograničen vojnom silom. I da se više nisu usudili!
Nažalost, ova politika zasada funkcioniše. Do sledećeg zida… I dok i on ne padne.
Ежедневный журнал, 21.08.2018.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 24.08.2018.