Pomilovanje – izvestan početak i mogući kraj

Od Zakona o amnestiji u vreme stupanja na položaj Tomislava Nikolića do najnovije obimne abolicije Aleksandra Vučića, mnogo toga se promenilo. Profetski je bio deo obrazloženja Nikolićevog Zakona o amnestiji iz 2012. godine: „Zakonom o amnestiji menja se položaj osuđenih lica iz razloga što su se izmenile društvene, ekonomske i političke prilike.“ Tada je imalo smisla zapitati se na koje se to promene odnosilo. Danas to znamo.

Ova pomilovanja, međutim, nemaju samo simbolični karakter. Prvo, Nikolićevo, bilo je izvor kadrova, onih zatvorskih, koji se danas zovu lojalisti. Naporedo sa ovim procesom, odvijala se proizvodnja drugih potrebnih kadrova, lažnih diplomaca svih stepena obrazovanja, do najviših, doktorskih. Teško je danas oceniti koji su bili važniji za uterivanje radikalske vlasti građanima u kosti – „amnestirci“ ili „intelektualci“. A od pre par dana postalo je i nebitno. U liku prvog građanina velike varoši Beograda ujedinili su se pesnica i doktorat. A predsednik u ostavci poneo je odličje ekstravagantnog ujedinitelja.

No, ma koliko ova zaumna politička simbolika bila inspirativna, valja se ipak vratiti zaboravljenim pravnim izvorima o pomilovanju.

Jeste predsednik Republike dok još nije bio u ostavci imao nesumnjivu nadležnost za donošenje odluka o pomilovanju. Pomilovanje, onako kako je tek u naznakama regulisano u Srbiji nije akt milosrđa (već milosti) dobrog gospodara, niti sme da zavisi od karakternih osobina ličnosti. Istorija Nikolić-Vučić pomilovanja dokazuje, međutim, tu zavisnost. U znak dolaska novog doba, Nikolić je ostavio parlamentu da odredi opštu zakonsku amnestiju neodređenog broja osuđenih za različita krivična dela, a sam se prepustio uživanjima predsedničkih privilegija, bez nametljivog preuzimanja nadležnosti drugih delova državnog aparata. Iako mora ostati zabeležen nezgrapni ratio legis toga akta.

Vučić, pak, nikad nije inicirao opštu amnestiju. Više je voleo da radi i objavljuje sam, inokosan, a i da ostane u krugu porodice. U kojem se, usred Ćacilenda, oprostio od predsedničkog položaja. A pomilovanje svojih političkih protivnika „terorista“, upotrebio je tek kao šminku svog milosrdnog karaktera za svakodnevnu tabloidnu upotrebu.

Naizgled, preduzeo je radnje u okviru predsedničkih ustavnih nadležnosti. Ali pravni đavo ne miruje. Nije dovoljno da je akt u nadležnosti onog ko ga donosi; neophodno je ispuniti zahteve procedure.

Budući da je nepoznato ko je sve pomilovan, izuzev protivzakonito prisluškivane novosadske grupe, okrivljene za napad na ustavno uređenje, zadržimo se prvo na onome što je poznato. Izvesno je da ta grupa osumnjičenih nije tražila pomilovanje. To znači da su primenjive odredbe koje se odnose na pomilovanje po službenoj dužnosti. Za pokretanje ove vrste postupka isključivo je nadležan ministar pravde (član 11, stav 1 Zakona o pomilovanju). Poslednji takav koji je Srbija imala zove se Nenad Vujić. Skupština Srbije raspuštena je 9. septembra, a raspuštena Skupština može vršiti samo tekuće započete poslove, kao i neodložne poslove određene zakonom. Isto važi i za Vladu koju je Skupština izabrala.

E, sad – kada se u duši Nenada Vujića, člana Vlade, začela misao o tome da treba da pokrene postupak pomilovanja za 49 lica? Da li za svih 49 – ili su neki od njih lično podneli molbe, u kojim slučajevima bivši ministar delimično ispada iz igrice? Da li se misao začela pre raspuštanja Skupštine, pa bi u pitanju bio tekući posao? Ili su tek potom nastupile neke nepoznate činjenice, usled kojih je posao postao neodložan? Da li je moguće da neko neimenovan iz Ministarstva pravde izjavljuje Agenciji Beta da Ministarstvo nije vodilo nikakav postupak povodom ovih 49 pomilovanja, iako je ministar upravo ovog ministarstva jedini ovlašćen za pokretanje postupka pomilovanja po službenoj dužnosti? Zašto se uopšte u samotnoj duši ministra Vujića začela ideja o pomilovanju? Sa kog mejla ili kojim papirom je pokrenuo postupak, ličnim ili službenim? Možda ćemo saznati jednoga dana, kad neki od agilnih advokata novosadske grupe zatraži utvrđivanje validnosti akata o pomilovanju.

Zašto ne znamo imena pomilovanih, izuzev već spominjanih Novosađana? A zašto bismo ih znali? Ta oni su većinom iz kruga porodice. To jest, pomilovanje predsednik Republike donosi u formi odluke. A odluke o pomilovanju ne moraju biti objavljene u „Službenom glasniku“ niti igde drugde. One se dostavljaju sudu, tužilaštvu ili ustanovi za izvršenje krivičnih sankcija, zavisno od stadijuma postupka u kome su pomilovani bili. I sve po zakonu. Ali zakon ipak ovlašćuje predsednika Republike da objavi i one odluke koje nije dužan objaviti. No, mi više nemamo predsednika, imamo tek VD predsednicu. Koja bi mogla da nastavi započeti predsednički posao jednom tehničkom radnjom objavljivanja potpisanih odluka o pomilovanju.

„Ana je tu!“, upozorila je u jednoj delikatnoj prilici nekadašnja predsednica Narodne skupštine Maja Gojković.

Da, Ana je tu. I neće objaviti ništa. Jer, izuzev za političke protivnike autoritarne vladavine, Vučićeva pomilovanja su cena za omertu.

Čitalac će možda pomisliti – pa tu su advokati, pripadnici jedne slobodne profesije, oni će obavestiti javnost. Neće, kad se radi o pomilovanim iz kruga porodice. Jer oni su mahom klijenti advokata Đukanovića, takođe jednog klijenta vlasti. Samog vrha.

Peščanik.net, 30.09.2026.