Poređenja

Da nije bilo Kosova, ne bi bilo Katalonije. Ili aneksije Krima. Grčki predsednik, opet, kaže da između Kipra i Kosova nema nikakve sličnosti.

Dok, opet njegovi srpski domaćini jer je izjavu dao u Beogradu, kažu kako može Kipar, a ne može Kosovo – da bude zamrznuti konflikt. Evropski zvaničnici pak ukazuju na to da katalonski referendum i na njemu zasnovana deklaracija o nezavisnosti, ako do nje dođe, nisu u skladu sa španskim ustavom i stoga nisu zakoniti. Šta ovo poslednje znači?

Da se Katalonija ne može po zakonu osamostaliti osim ukoliko se oko toga postigne dogovor u Španiji i u skladu s time se i promeni ustav. Mislim da bi, imajući u vidu rezultate održanog referenduma, gde je izlaznost bila niska, bilo potrebno ponovno izjašnjavanje, ali to je sve veoma malo verovatno. U kom smislu je to različito od kosovskog slučaja? Ne ulazeći u detalje, koje su čini se svi već zaboravili, uporedimo samo stav EU sa rezolucijom Saveta bezbednosti 1244. Ova druga poziva Srbiju i Kosovo na dogovor o međusobnim odnosima, u nedostatku kojeg je, po mišljenju Međunarodnog suda pravde, jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu s tom rezolucijom onako kako ju je Savet bezbednosti svojim postupcima implicitno i eksplicitno tumačio. Ovaj je zaključak zasnovan na činjenici da je rezolucija 1244 prenela unutrašnju suverenost na Kosovo, usled čega je ocenjeno da je neodrživo da se neograničeno produžava stanje u kojem međunarodna suverenost nije usklađena sa unutrašnjom.

U slučaju Katalonije EU ne ceni, a ne bi ni bilo u skladu sa činjenicama, da je Katalonija obezbedila unutrašnju suverenost. Deklaracijom to ne može da ostvari, kao što je veoma jasno istakao Međunarodni sud pravde u slučaju Kosova. Suverenost je realna činjenica, posebno kada je reč o kontroli nad teritorijom i o efikasnom vršenju prinude. Nije u suprotnosti s međunarodnim pravom da bilo ko proglasi nezavisnost, mada naravno može biti u neskladu sa zakonima zemlje od koje se proglašava otcepljenje. EU svakako neće intervenisati u Španiji da bi pomogla osamostaljenje Katalonije. To bi, pored ostalog, bilo u neskladu sa Lisabonskim ugovorom, što je praktično ustav Evropske unije. Čak i kada bi došlo do nasilnih sukoba, eventualna intervencija bi bila u nadležnosti Saveta bezbednosti, uostalom kao u slučaju Kosova. Naravno, EU je pravna zajednica, što znači da bi Katalonija mogla da se obrati evropskim sudovima ili, uostalom, Međunarodnom sudu pravde. No, imajući u vidu mišljenje u kosovskom slučaju, nelegalnost katalonskog referenduma samo bi bila potvrđena. Uostalom, kao što je bio slučaj i sa aneksijom Krima, ako bi se to pitanje postavilo Međunarodnom sudu pravde. Sličan bi odgovor bio i na eventualni zahtev Severnog Kipra jer je reč o aneksiji.

Evropska unija je ugovorna zajednica i suverenost je na državama članicama. Ovo je jasno i kada je reč o ponašanju EU u slučaju, recimo, Belgije, ali i u slučaju Velike Britanije. Naravno, Škotska je imala pravo na otcepljenje, usled čega i nije bio potreban primer Kosova pa da se ona pozove na to pravo. Ni u tom slučaju se EU nije mešala jer je to u neskladu s njenim ovlašćenjima. I zaista, posle sve retorike o tome kako je Ujedinjeno Kraljevstvo izgubilo suverenost u Evropskoj uniji, što je bio jedan od argumenata da se glasa za otcepljenje, koje je naravno regulisano Lisabonskim ugovorom, parlament je potvrdio da zemlja ni u jednom trenutku i ni u čemu nije izgubila suverenost učlanjenjem u EU. Što važi i za Španiju i svaku drugu zemlju članicu.

EU ima jednu priliku da utiče na ustavno uređenje zemlje, a to je kada pregovara o njihovom učlanjenju. U nekoliko slučajeva ona je uslovljavala zemlje kandidate da obezbede poštovanje prava manjina i da garantuju jednaka prava svima. Na taj način uticala je na suzbijanje separatističkih težnji, koje nisu postojale samo u Jugoslaviji i u Sovjetskom Savezu. U svim takvim potencijalnim slučajevima EU je podržavala rešenja koja ne menjaju granice i distribuciju unutrašnje suverenosti, da se tako izrazim. U tom kontekstu, ako je i on potreban, stav koji je zauzet u slučaju Katalonije u skladu je i s karakterom EU, a i s njenom dugoročnom politikom.

U tom kontekstu, nemaju mnogo smisla ocene srpskih zvaničnika kako je referendum u Kataloniji takoreći kazna za stav prema kosovskoj nezavisnosti. Još je manje obavešteno tvrditi da Katalonija ne bi bila sklona secesiji da nije došlo do otcepljenja Kosova. Razumljivo je da katalonske vlasti i deo javnosti, posebno posle nasilja nad glasačima na referendumu, traže izraze solidarnosti u EU i drugde. Ali im je svakako jasno da nezavisnost moraju da ostvare sami. Jer dokaz samostalnosti je sposobnost da se bude samostalan, da se mogu preuzeti odgovornosti unutrašnje i spoljašnje suverenosti. Ovo nije jednostavno u demokratskoj federaciji kakva je Španija, sve dok se služi pravnim sredstvima. To je sve veoma daleko od kosovskog primera.

Novi magazin, 09.10.2017.

Peščanik.net, 10.10.2017.