Poruke mira – zločinci na slobodi

Na inauguraciji nove hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović, umesto predsednika Nikolića, koji je bio prezaposlen odlikovanjem generala Dikovića, optuženog za ratne zločine na Kosovu, pojavio se premijer Vučić. Budući da on nije “plašljiv čovek” i da ume svaku situaciju da preokrene u svoju “istorijsku pobedu”, otišao je u Zagreb “noseći poruke mira”. Tom prilikom, razgovarao je sa predsednicom Grabar Kitarović, premijerom Milanovićem i ministarkom spoljnih poslova Vesnom Pusić. Premijer Vučić se pohvalio domaćim medijima da je imao otvorene razgovore, kao i da nije bilo tabu tema. No po svemu sudeći, malo ga je sneveselilo hrvatsko insistiranje na pitanju nestalih u ratu. To je ipak stoički izdržao, trudeći se da bude “dobar i pristojan gost”. “Danas imamo više popisa sa Srbima iz Hrvatske koji su nestali, nego obrnuto”, rekao je tom prilikom, zaključivši u svom maniru da su ipak više “pričali o budućnosti i ekonomiji” nego o tričavim temama iz prošlosti. Razume se da je Srbija ipak okrenuta ka budućnosti. S takvim uverenjem je premijer i krenuo u Zagreb. Međutim, sa sobom je iz Beograda poneo još jedan mali doprinos tom kolosalnom odustajanju Srbije od prošlosti, svakako računajući da će time dodatno oraspoložiti svoje hrvatske koleginice i kolege.

Vest o tome su mediji stidljivo objavili u petak, 13. februara, da bi je ubrzo zatrpali pripremama za Dan državnosti i najavama predsednikovog svečarskog intervjua. Naime, odlukom Apelacionog suda u Beogradu, iz zatvora su pušteni okrivljeni za brutalna mučenja i streljanja preko dve stotine civila na poljoprivrednom dobru “Ovčara” kod Vukovara, u noći između 20. i 21. novembra 1991. Tako su okoreli ratni zločinci: Miroljub Vujović, Stanko Vujanović, Predrag Milojević, Saša Radak, Đorđe Šošić i Miroslav Đanković pušteni na slobodu, sa jedinom obavezom da se u mestima svojih prebivališta svakog ponedeljka javljaju lokalnoj policijskoj stanici. Objašnjenje za ovaj neverovatni preokret u procesu, koji je trebalo da simbolizuje posvećenost Srbije procesuiranju teških ratnih zločina, stigao je od portparola Apelacionog suda: Pošto je Vrhovni kasacioni sud usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca, ukinuta je pravosnažna presuda a predmet je vraćen Apelacionom sudu na novo odlučivanje. Stoga su zločinci mirno pušteni iz zatvora, dok je Tužilaštvu za ratne zločine ostavljeno tri dana za žalbu na ovakvu odluku. Tužilaštvo je onda najavilo da će uložiti žalbu, a Apelacioni sud da će uskoro zasedati. Porodice ubijenih ljudi su prepuštene medijima, poslovično nezainteresovanim za ovakve procese, koji su spretnošću srpskog pravosuđa nakon dvanaest godina dovedeni do besmisla. Takođe, sve se ovo dogodilo samo desetak dana nakon što je Branimir Glavaš, osuđen zbog ratnog zločina nad srpskim civilima u Osijeku, pušten iz zatvora u Mostaru. Obrazloženje ovog postupka je slično kao i u beogradskom slučaju: Ministarstvo pravde BiH učinilo je to na osnovu odluke Ustavnog suda Hrvatske o ukidanju pravosnažne presude Vrhovnog suda o zatvorskoj kazni.

Politički odgovor Beograda bio je više nego transparentan. Vučićevu okrenutost ka budućnosti su neki izgleda isuviše doslovno pročitali, pa su posegnuli za bukvalnim brisanjem prošlosti. Čin puštanja šestorice ratnih zločinaca na slobodu obesmislio je pregnuća ne samo Specijalnog suda, čiji su rezultati uistinu skromni, već i čitavog civilnog sektora koji je decenijama insistirao na tranzicionoj pravdi. Budući da procesi za ratne zločine nikako nisu napredovali, te da su započeti stalno vraćani na početak, došlo je do potpunog suspendovanja suočavanja sa prošlošću i uspostavljanja politike pomirenja sa susedima. O tome svedoče i aktuelni događaji sa generalom Dikovićem i predsednikom Nikolićem, koji funkcionišu u javnosti kao paradigmatična kopča države i ratnog zločina. Šestorica masovnih ubica sa Ovčare nisu u toj meri poznati javnosti i predstavljaju najniži ešalon u strukturi državnog zločina: oni su puki izvršioci oko kojih su se gomile sudija i advokata preganjali godinama kako bi dokazali da su oni bili na mestu zločina i da su počinili masovnu likvidaciju civila. Zapravo, nije se maklo od onoga što se saznalo na samom početku, od svedoka saradnika, koji su detaljno opisali maltretiranja i egzekucije na Grabovu, nedaleko od Ovčare gde su zarobljenici prethodno bili zatvoreni u hangaru. Optužba je pala na njih dvadesetak, od kojih su neki već ranije oslobođeni, dok su drugima presude sa dvadeset godina zatvora preinačene na šest. Takav je bio slučaj sa komandantom paravojne formacije Srpske radikalne stranke “Leva Supoderica”. Ipak, “sve je to bila jedna vojska”, govorio je Šešelj u to vreme, insistirajući na tome da nijedan “ustaša ne sme izaći živ iz Vukovara”. Naravno, Šešelj se vratio iz Haga i posvetio političkom radu u državi svojih kumova i svoje ideološke dece.

Miroljub, Stanko, Saša, Predrag, Đorđe i Miroslav, mogli su iz neke lokalne birtije, spokojno da prate vesti o uspešnom boravku premijera Vučića u Zagrebu, i da eventualno razmišljaju o tužbi protiv države koja ih je namučila, držeći ih tako dugo u zatvoru. Svakako su očekivali da će se ovo oslobađanje dogoditi mnogo ranije. Sigurno ih je obradovala vest da je premijer i u njihovo ime pregovarao o povratku imovine i mogućnosti dobijanja ličnih karata za Srbe izbegle iz Hrvatske. A možda su jednostavno shvatili da iako su tih davnih devedesetih godina doslovno klali i streljali, sada mogu da se okrenu budućnosti i da porazmisle koliko mogu da traže za obeštećenje. Verujem da će im Srbija u tome rado izaći u susret, jer oni su za nju uradili neprocenjiv posao, koji je danas i ovde još uvek na ceni. Na kraju krajeva, mogao bi im gradonačelnik Beograda odmah opredeliti luksuzne stanove u narastajućem “Beogradu na vodi”. Možda baš u “Kuli Beograd”, odakle je prošlost gotovo nemoguće videti.

Peščanik.net, 16.02.2015.