Poslednji ruski mit

Da Putin danas nema alternative, izuzetno je opasna trvrdnja i za vlast i za društvo u celini… I pošto je cela ta glomazna politička konstrukcija savremene Rusije obešena o tanku nit putinskog mita, Putin je u tom smislu stvarno postao naše sve.^[1] On je naš poslednji neprikosnoveni i besmisleni ruski mit.

Sve napred rečeno samo se indirektno odnosi na realnu ličnost koju naši savremenici znaju pod imenom Vladimir Vladimirovič Putin. On, kao i prateći atributi njegove vlasti, na primer „administrativna vertikala“ ili omladinski pokret „Zajedničkim korakom“ (Идущие вместе), samo je jedan od sastavnih delova cele te konstrukcije.

U udobnu hladovinu putinskog mita smestila se i po njoj razbaškarila birokratija, do te mere ohrabrena reakcijom našeg dobrog naroda, da je mljackajući od zadovoljstva počela da mašta o mogućnosti da ne menja ovaj istorijski mizanscen još sedam, sedamnaest, a možda čak i dvadeset i jednu godinu.“
(citati iz članka autora objavljenog 27.12.2001. u Novoj Gazeti – prim.prev)

Danas, nakon nešto više od deset godina (ne sedamnaest), javio se jedan od vodećih tvoraca putinskog mita Gleb Pavlovski i skoro doslovno ponovio moje davno izrečeno upozorenje. No njegove formulacije i ton pre liče na ucenu nego na kajanje:

“Putin nije prosto samo ličnost. Putin je državni mit postojećeg sistema. Putin je, da se preciznije izrazim, bez obzira na to šta on sam o tome misli, neka vrsta civilne zamene za religiju. Dozvoljavam da je ideja “hajde da iz nuklearnog reaktora uklonimo grafitne šipke za usporavanje reakcije i da vidimo šta će se dogoditi” interesantan eksperiment, ali bih radije bio podalje od tog mesta… Putin je posebna vrsta neformalne institucije koju nećete naći u našem Ustavu. U slučaju da Putin ode, ono što nam sledi je izuzetno ružna forma raspada političkog sistema”, kaže Gleb Pavlovski u razgovoru s Vladislavom Inozemcevim na stranicama moskovskog izdanja The New Times.

Bilo bi zanimljivo saznati da li ovaj profesionalni provokator sa tridesetogodišnjim stažom, koji je u poslednjih deset godina tako marljivo pravio mit od onog petrogradskog činovnika sklonog prevarama i lopovluku, razume koliko je tešku otpužbu protiv sebe i svojih saradnika izrekao ovom poslednjom rečenicom.

U maniru varalica u kartanju, ti ljudi su prvo uznemirenom i zbunjenom društvu pokazali vojni pohod Basajeva na Dagestan, zatim dizanje u vazduh stambenih zgrada u Moskvi i Volgodonsku i “manevre” u Rezanju, a onda lukavo iz rukava izvukli kartu “spasitelja nacije”. Rasadnik “kadrova“ je narodu pokazao svog novog vaspitanika, mladog i energičnog oficira službe, koji je reskim i kratkim komandama slao naoružane jedinice na Kavkaz, sejući užas i smrt među teroristima i neprijateljima Rusije koja se pridizala s kolena. Sva iznurena od davne želje za “vlastnim“ gospodarem, ženska duša Rusije je svoju pažnju premestila sa solidnog Jevgenija Maksimoviča (Primakova), na mladog heroja ljubavnika.

Ali nikakav goli torzo ne može sakriti golu zadnjicu konstrukcije putinskog mita koji se danas para po svim šavovima. “Ružni raspad“ ovog mita, kako ga je dobro opisao njen tvorac, bio je upisan u njega od samoga pročetka. Današnja zvanična propaganda, kad god je to moguće, radije ne pominje Kavkaz, a što se “spasitelja nacije“ tiče, nakon što je popunio svoje redove obezbeđenjem iz dačne zadruge “Jezero“, pokazalo se da je on pre bio spasitelj oligarhije nego nacije.

Sada je kasno plašiti decu odlaskom Putina. Tačno je da svake večeri u prilozima na televiziji ovaj umorni i nervozni čovek sa tamnim podočnjacima, još uvek oštrim pogledom seče svoje protivnike, ali je istovremeno očigledno i da se mit o velikom i voljenom Putinu već ugasio.

Pokazalo se da je proglas Putin mora da ode postao faktor koji u mnogo većoj meri utiče na javni život nego što smo mi, njegovi autori, u trenutku objavljivanja očekivali. Ono što već na prvi pogled iznenađuje je činjenica da među mnogim javnim odzivima na ovaj proglas, inače često punim veoma grubih i jetkih primedbi na naš račun, nema ni jednog jedinog koji je napisan sa ciljem da zaštiti i opravda Putina. Među njima ima i onih koji nam sa velikim zadovoljstvom i osećanjem intelektualne nadmoći potanko objašnjavaju kako je trebalo i zbog čega, kojim stilom i kakvim rečima javno raskrinkati Putina. Ima i onih koji smatraju da je on u svemu tome toliko nevažan da ga ne treba ni pominjati i da je, u stvari, “sistem“ taj protiv koga se treba boriti. Ali niko, uključujući u to i Pavlovskog u njegovoj diskusiji sa Inozemcevim, nije ni pokušao da nam ukaže barem na jedan slučaj u kojem bi Putin (i njegov svetli lik) zaslužio da nosi ime dobrotvora ove zemlje.

No zato Pavlovski, za razliku od svog sabesednika Inozemceva, izgleda razume da će se konačnom eliminacijom Putina modernizatiorski projekat Medvedeva sudariti sa nepremostivim institucionalnim problemima. S druge strane, Inozemcev je sasvim u pravu kada pretpostavlja da će se nakon odlaska Putina na prodaju izložena “elita“ veoma brzo okupiti oko bilo koga ko ostane na vrhu, na primer oko Medvedeva. Ali problem je u tome što će ta “elita“ morati da nađe način da sebe “proda društvu“.

Kada se ozbiljno razmisli, postoje samo dva načina da se od “društva kupi“ mesto u vlasti: pobeda na izborima ili pravljenje novog mita o voljenom vođi. Najbolji ljudi u gradu (od Jurgensa do Inozemceva) unapred i kategorično, iz istih razloga koje već godinama oglašava neumorni “Ruski Patriota – 2009“ Radzihovski, ne žele da priznaju da su slobodni izbori najbolje rešenje. A što se tiče mita voljenog vođe, sami smo svedoci ružnog raspada njegove poslednje, putinske inkarnacije. Ovoga puta se kao đavolska prikaza pred nama ukazao ne samo ovaj konkretni Naš Otac. Nakon ovog poslednjeg, tako farsičnog njegovog ovaploćenja, svoj đavolji lik je zapravo pokazala i sama ideja Našeg Oca, i nikakvi njegovi avatari više nisu mogući.

Putin je bio naš poslednji neprikosnoveni i besmisleni ruski mit.

Grani.ru, 26.03.2010.

Prevod sa ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 06.04.2010.