Putin mora da ode!

 
Građani Rusije! Pošto smo definitivno shvatili da se zbog samovoljnih odluka vrhuške vlasti naša zemlja našla u očigledno potpuno bezizlaznoj situaciji, rešili smo da obnarodujemo ovaj proglas.

Misleći samo na to kako da sačuva svoju bezbednost, „Porodica“^[1] je svojevremeno poverila praktično neograničenu vlast nad Rusijom čoveku sumnjive reputacije, ograničenih sposobnosti, bez neophodnog životnog i profesionalnog iskustva i tako predodredila naglu degradaciju svih institucija državne uprave. Da su promene neophodne, oseća već i značajan deo vladajuće „elite“. Mada je jasno da medvedevska „modernizacija“ ima odlike imitacije i služi isključivo za obnovu dekora i istovremeno očuvanja postojećeg režima autoritarne kleptokratije, ne smemo zaboraviti na to kolika se prašina digla u političkoj i široj javnosti oko opusa „Napred Rusijo!“^[2]

Mi tvrdimo da u Rusiji postoji lice koje je nametnuto građanima ove zemlje i da to lice, u svojstvu glavnog arhitekte, staratelja i čuvara vladajuće društveno-političke konstrukcije, već duže vremena sistematski uništava našu domovinu. To lice se zove – Vladimir  Putin.

Mi tvrdimo da nikakve suštinske reforme u Rusiji nisu moguće, dok je Putin taj koji poseduje realnu vlast u zemlji.

Mi tvrdimo da je moguće započeti demontiranje putinskog režima i postavljanje zemlje na kolosek demokratskog razvoja tek pošto se od Putina oduzmu sve poluge vlasti.

Mi tvrdimo da je baš Putin taj koji se tokom svih ovih godina svoje vladavine pretvorio u simbol okrutnosti uperene prema sopstvenom narodu. Njegovo ime je postalo simbol ove korumpirane i nepredvidive zemlje, zemlje siromašnih i obespravljenih građana, zemlje bez ideala i budućnosti.

Ako je, kako to voli da ponavlja kremaljska propaganda, Rusija za vreme Jeljcina bila na kolenima, onda je ona danas, neposrednom zaslugom Putina i njegovih pomagača, nemilice gurnuta da padne licem u blato.

U blato prezira bez, ne samo osnovnih ljudskih prava i sloboda, već i prava na sam život.

U blato neiskrenih i jalovih imitacija državnih i političkih institucija, koje se nižu od fantoma pod imenom Jedinstvena Rusija, pa do „našističkog“ putinjugenda.

U blato televizijskog mračnjaštva, koji nagriza razum i duše ljudi i pretvara narod, koji je još uvek jedan od najobrazovanijih na svetu, u neduhovnu u amoralnu gomilu.

U blato totalnog lopovluka i korupcije, blato koje se na čitavo društvo sliva sa samog vrha državne vlasti. Bez Putinovog višegodišnjeg pregalaštva na kremaljskoj „galiji“^[3] danas ne bi bilo finansijskih imperija u vlasništvu raznih abramoviča, kovaljčuka, timočenka, rotenberga, ljudi iz njegovog najbližeg okruženja, niti bi bilo parazitirajućih državnih korporacija, tih crnih rupa ruske ekonomije, kojima rukovode njegovi drugovi.

Započevši svoj uspon s epohalnim izumom „namakanja u nužniku“,^[4] Putin već skoro jedanaest godina koristi ovaj univerzalni „instrument“ upravljanja zemljom. Prilikom rasprava s političkim oponentima i poslovnim konkurentima, ovaj se „instrument“ pokazao izuzetno efikasnim.

Bilo kakvo političko, socijalno ili ekonomsko neslaganje, brzo i neodložno se guši. Sredstva kojima se to sprovodi su u najboljem slučaju administrativna ograničenja, a vrlo često se koriste i pendreci specijalaca, krivična gonjenja, fizičko nasilje, pa čak i ubistva. Putin je na delu stvarno potvrdio opšta očekivanja, da će svoje lične oponente uništavati svim raspoloživim sredstvima.

Dok se Putin nalazio na samom vrhu državne vlasti, upropašćeno je sve što se moglo upropastiti. U korenu su sasečene penziona i administrativna reforma, ništa nije učinjeno na reformi armije, specijalnih službi, pravnog i sudskog sistema, a domaće zdravstvo se nalazi u jadnom stanju i jedva preživljava.

Nauka i obrazovanje koje su otkupili zadrugari dačne zadruge „Jezero“^[5] pali su do tog nivoa da je došlo vreme da se među „titane“ ruske naučne misli uvrste i ličnosti kao što su Petrik i Grizlov.^[6]

Čitavih deset godina je propušteno, a da se prihodi ostvareni visokim rastom cena za naftu, gas, metale i ostale sirovine nisu iskoristili za modernizaciju zemlje i strukturno preuređivanje ekonomije. Zato se na Rusiju udar svetske krize tako žestoko odrazio, da smo i danas još veoma daleko od njenog kraja.

Za svo ovo vreme, od kada ga je Jeljcin proglasio za svoga naslednika, Putin nije uspeo da ispravi nijednu od kardinalnih grešaka koje je napravio njegov prethodnik. On ne samo da nije uspeo da ugasi kavkaski ratni požar, već se dosetio da mu svojom politikom doda nova obeležja i tako otvori nove mogućnosti za podrivanje celovitosti zemlje.

„Kursk“, „Nord-Ost“, Beslan, desetine hiljada poginulih u drugom kavkaskom ratu, hiljade izgubljenih života od tehničko-tehnoloških katastrofa i u izgorelim domovima staraca, na desetine ubijenih novinara, boraca za ljudska prava, političkih protivnika režima ili prosto žrtava milicijske sadističke bahatosti, sve su to nadgrobni spomenici iz vremena putinske vlasti. Iz početaka ovog režima ostaju nam još neotkrivene tajne ratnog pohoda Basajeva na Dagestan, dizanje u vazduh stambenih zgrada u Moskvi i Volgodonsku i „manevri“ u Rezanju.

Već odavno nikoga ne čudi nesposobnost Putina da misli strateški. On prosto nije obdaren sposobnošću da gleda u budućnost. On ne ume ni da pokuša da vidi kako će svet izgledati kroz deset ili petnaest godina i da proceni kakvo će biti mesto Rusije u svetu koji se tako brzo menja. On nije sposoban da oceni realne opasnosti i uoči rizike kojima se zemlja izlaže, a to znači da nije u stanju da učini pravilan izbor mogućeg smera kojim treba da se krećemo i da na tom putu prepozna potencijalne saveznike ili protivnike.

Uverljivu ilustraciju takve nedalekovide politike predstavljaju nedavni kapitulantski sporazumi s Kinom koji, potpisani lakom rukom Putina, praktično otpisuju ruski Daleki istok i istočni Sibir.

O Putinovom nerazumevanju onoga što nas čeka u budučnosti svedoče još i njegova manijakalna strast ka sprovođenju cevi za naftu i gas u svim zamislivim i nezamislivim pravcima, kao i iniciranje besmisleno skupih i ambicioniznih projekata, kao što su Olimpijada u Sočiju ili ogromni most na ostrvu Ruskij, projekata koji su apsolutno štetni za zemlju u kojoj značajan deo stanovništva živi ispod linije siromaštva.

Pošto se privremeno preselio iz predsedničke fotelje u apartmane predsednika vlade, a u Kremlju za sobom ostavio poslušnog zamenika sa kojim deli istu „krvnu grupu“, Putin je sazidao otvoreno protivustavnu konstrukciju koja treba da mu obezbedi doživotno upravljanje državom.

Očigledno je da se Putin dobrovoljno nikada neće odreći vlasti, a njegova tvrda odlučnost da doživotno vlada ne proističe toliko iz želje za vlašću, koliko iz straha od odgovornosti za sve što je za vreme njegove vladavine učinjeno. Za ruski narod je ponižavajuće, a za Rusiju krajnje opasno imati takvog vladara kao što je Putin. To je krst koji Rusija neće moći još dugo da nosi.

Pošto osećaju da gube tlo pod nogama, čuvari putinovskog režima mogu u bilo kom trenutku da sadašnju ciljanu represiju zamene masovnom. Zato poručujemo ljudima koji rade u organima za očuvanje reda i mira, kao i službama odgovornim za bezbednost, sledeće: ako vas budu slali da ubijate za Putina, Sečina i Deripasku, ne idite protiv svog naroda i ne izvršavajte naređenja koja vam daju korupcionaši.

Na svim mitinzima od Kalinjingrada do Vladivostoka, opšti svenarodni zahtev treba da bude sledeći apel: „Putinova ostavka!“. Prvi i neodložni korak na putu ka novoj, slobodnoj Rusiji je izbaviti se od putinizma.

Ako ste spremni da stavite svoj potpis na ovaj dokument, možete to učiniti ovde.

 
Ежедневный Журнал, 11.03.2010.

Preveo sa ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 25.03.2010.