Prvi klačarizam nedelje glasi: „Nema uslova za posmatranje ponovljenih izbora zbog pogoršane epidemiološke situacije“. Kao biva, za 12 dana koliko je proteklo od održavanja „izbora“ 21. juna, do ponavljanja „izbora“ na 236 biračkih mesta širom Srbije 1. jula, došlo je do sasvim neočekivane i ničim izazvane eskalacije pandemije korona virusa, tako da su 1. jula učesnici izbora odjednom ugroženi, dočim 21. juna to nisu bili.
Na ovaj klačarizam bi se moglo odgovoriti kratko i sarkastično, refrenom Vojka V (kako to, kako to, kako to?), ali hajde da umesto toga pokušamo da ga analiziramo sasvim ozbiljno, praveći se da nije u pitanju besramna budalaština. Ogroman broj učesnika u političkom i javnom životu Srbije upozoravao je da nema uslova za održavanje izbora 21. juna, između ostalog i zato što je zdravstvena situacija loša i što se kako samim procesom glasanja, tako i brojnim drugim predizbornim i postizbornim aktivnostima, rizikuje novo rasplamsavanje pandemije. Klačari su, međutim, tada konstatovali da je situacija sasvim u redu i da će, uprkos bojkotu praktično cele opozicione scene i sve brojnijim podacima o novoj eskalaciji kovida-19 u mnogim gradovima Srbije, posmatrati „izbore“ zakazane za 21. jun.
Avaj, nije prošlo ni nedelju dana od „izbora“, saznali smo da je pandemijska situacija u zemlji uistinu užasna i, štaviše, da su oboleli mnogi od najistaknutijih učesnika u „izbornom“ procesu (kao i u „postizbornom“ slavlju u vladajućoj stranci). Takođe smo saznali da se „izbori“ poništavaju na više od 200 (i slovima: dve stotine) biračkih mesta širom Srbije, što je do sada nezabeleženo visok broj ponovljenih izbora, koji se tiče skoro 200.000 (i slovima: dvesta hiljada birača) i može uticati na sastav novog „parlamenta“. Dakle, ponovljeno glasanje nije tek puka formalnost, već može i suštinski izmeniti ishod „izbora“. Uprkos tome, klačari, inače vazda spremni da pokažu da je sve u redu, i da je uprkos izvesnim manjkavostima, „izborni“ proces protekao regularno, odlučili su da ponovljene „izbore“ ne posmatraju zbog povećanog rizika od zaraze.
Neko će reći – pa dobro, oni to i ne moraju da čine, jer njihovo posmatranje nije obavezno. Istina, ali stvar je u nečemu drugom. Osim ako klačari nisu iz nekog razloga posebno osetljivi na korona virus, nema nikakvog osnova da oni budu ugroženi (posmatračkim) učešćem u ponovljenim „izborima“, a da obični građani, članovi izbornih komisija, itd – to ne budu. Svi učesnici u ponovljenim „izborima“ su izloženi (manje-više) istom riziku, i samim tim, isti razlog zbog kojeg klačari ne treba da učestvuju u ponovljenim „izborima“ i izlažu se riziku od zaraze, jednako važi i za sve druge učesnike u ponovljenim „izborima“ i vodi zaključku da se ponovljeni „izbori“ naprosto ne mogu održati iz zdravstvenih razloga. Ista logika nas ubrzo vodi zaključku da samim tim nije bilo uslova ni za održavanje izbora (već samo „izbora“) ni 21. juna, i da je jedini smislen odgovor na njihovo raspisivanje i odbijanje da se oni otkažu, bio – bojkot izbora.
Naravno, iako sada i sami bojkotuju ponovljene „izbore“, klačari neće priznati da je bojkot bio jedina ispravna odluka u datim okolnostima. Kao i mnogi drugi delovi režimskog aparata, poput premijerke koja bez trunke srama vređa građane Novog Pazara, i klačari veruju da za njih važe jedna, a za obične građane druga pravila. Oni imaju prava da se čuvaju rizika od zaraze, a obični građani to nemaju. Uslovi u kojima se izbori ne mogu posmatrati još uvek su regularni izbori, na koje se može izlaziti i glasati.
Naravno, možda je objašnjenje ovog klačarizma još prostije – klačari su svoju funkciju već obavili 21. juna, udarili su pečat regularnosti na režimsku šaradu i sada zapravo više nemaju šta tu da traže.
***
Drugi klačarizam nedelje, glasi: „Klačari bi trebalo da postanu deo državne administracije i da budu plaćani iz budžeta“. Ovo ne samo da je dirljivo iskreno, već je uistinu logičan ishod ideologije klačarizma. Demokratija biva očišćena od svake naznake neslaganja, sukoba i političke borbe, to jest od svih naznaka politike i svodi se isključivo na proceduru. U takvoj viziji demokratije opozicija nije ni potrebna, štaviše, ona samo smeta. Zar ne bi bilo bolje kad bismo imali samo jednu partiju i klačare kao garante demokratičnosti izbornog procesa? Tada ne bi bilo ni teških reči, ni vređanja po tviteru, ni tenzija, ni frustracija. Malo je para u budžetu za ostvarenje jedne ovakve idile.
Peščanik.net, 02.07.2020.
BOJKOT IZBORA 2020.KORONA