Postanje ili postanak?

Možete reći da su postanje i postanak sinonimi, ali, uzimajući u obzir sve što se valja iza tih velikih reči, ne mogu zamisliti dva pojma koja se međusobno više razlikuju.

U „Prvoj knjizi Mojsijevoj koja se zove Postanje“ nalazimo opis jedne duboko ukorenjene kosmologije po kojoj se u centru nalazi sveprisutni i svemoćni Tvorac. Takvo shvatanje je, u svojoj suštini, arogantno i antropocentrično budući da, među milionima vrsta živih organizama, podrazumeva baš čoveka kao „svrhu stvaranja sveta“. Stvarajući svet za ljude, bog je u takvoj kosmologiji ostao blagonaklon i brižan za svakog od nas, a naše bitisanje na ovom svetu samo je deo njegovog velikog plana.

U svojoj knjizi „Postanak vrsta“, Čarls Darvin nam predstavlja potpuno drugačiju sliku sveta. U takvoj slici, postojanje ljudske vrste nije ništa drugo do zanimljiv splet okolnosti u dinamičnom univerzumu podvrgnutom prirodnim zakonima. Uklanjanje „hipoteze boga“ kao potpuno nepotrebne za razumevanje svega što nas okružuje, psihološki nas ostavlja siročićima u strahovitom svetu koji vitla unaokolo bez Njegove kontrole.

Intimno, svakom od nas više bi prijala ona prva slika. Kao što je svakom detetu potrebna kolevka i uljuljkavanje u ljubavi roditelja, tako i odrasli ljudi žude za idejom nekog zaštitnika. U principu, šta bismo zamerili takvim shvatanjima, ako nam već emotivno olakšavaju život u svoj njegovoj kompleksnosti i neizvesnosti? Pa, skoro ništa, osim… Osim što psihološka uteha ne znači materijalnu istinu!

Svako odrastanje podrazumeva da ćete jednog jutra ustati sa bolnim shvatanjem da morate pronaći posao, zarađivati za hranu i stan, učiniti nešto sa svojim životom, pa čak i da ćete jednog dana gajiti istog takvog naivca kao što ste i sami bili. Ukratko, odrastanje znači gubitak iluzije da ste ušuškani u bezbrižnosti. Preuzimamo odgovornost nad sopstvenim životom.

Zanimljivo je da se mnogo teže odričemo iluzije o svemoćnom čiki koji vodi računa ne samo o nama, pojedincima među više od šest milijardi ljudi, već i o svakom kutku svemira, svakom atomu, elektronu, protonu i ostalim subatomskim česticama. Koliko li očajni i egocentrični moramo biti da bismo poverovali u takvo što? Na kraju krajeva, ne bi li to značilo da je bog „fizički radnik“?

Svesna sam da je teologija smislila brojne dogmatske odgovore na svako od ovih pitanja, pa nema suviše smisla ni nabrajati ih. Nauka dovoljno govori u prilog onoj drugoj „darvinovskoj“ slici sveta ljudima koji to žele, ili bar nemaju strah da na život gledaju kroz logičku prizmu racionalnosti.

Zašto sam se uopšte upustila u pisanje o ovoj temi? Postoje najmanje dva povoda. Prvo, slavimo školsku slavu Svetog Savu, jasan znak da država kroz obrazovni sistem neguje Postanje naspram Postanka. Tog dana deca neće pohađati časove prirodnih i društvenih nauka, već će se pridružiti hordi popova u blagosiljanju, osveštavanju učionica, sečenju kolača, nošenju krstača i pojanju. Neću ni pominjati da pored dece iz „neverujućih“ porodica, postoje i ona iz muslimanskih, jevrejskih ili nekih drugačijih.

Možete mi zameriti što zanemarujem istorijsku priču da je Sveti Sava bio prosvetitelj i osnivač škola u Srbiji i ko zna šta još. Nemam ništa protiv toga i slava mu. Međutim, ja sam u velikoj dilemi slavimo li prosvetitelja ili sveca. Ako je ispravan prvi odgovor, zašto su popovi i veroučitelji dobili glavne uloge u ovim manifestacijama? Ne bi li bilo ispravnije obeležiti taj dan kroz recitale, nagrade uspešnim učenicima, ili takmičenja u znanju iz različitih oblasti nauke i kulture? I sama pitanja zvuče suviše cinično. Svi znamo o čemu se ovde zapravo radi.

Drugi povod za ovo pisanije je godina u kojoj se nalazimo. Ove godine navršiće se 200 godina od rođenja Čarlsa Darvina i 150 godina od prvog štampanja knjige Postanak vrsta. Veličina teorije evolucije ne ceni se samo na osnovu uticaja koji ona ima na razvoj drugih naučnih disciplina – taj uticaj je toliko veliki da ga je teško i sagledati u svim aspektima. Kao jedna od najvećih teorija ikada, njena snaga se najviše ogleda kroz uticaj na formiranje pogleda na svet ljudi koji sa naukom imaju malo ili nimalo veze.

Od kako se pojavio, Postanak je glavna meta apologeta svih konfesija. Iako se bog ne spominje baš nigde, religija ovu oblast nauke prepoznaje kao svog glavnog neprijatelja. Sudar između nauke i religije biće strahovit, iako priče o Darvinu i teoriji evolucije neće biti motivisane sukobom sa religijskom verom.

Motiv za sporenje, međutim, jeste pravac pravac razvoja jednog društva, koji postaje jasan sagledavanjem prosvetne strategije. Nesporno je da u demokratskim društvima postoji pravo svakog pojedinca da veruje. Međutim, nametanje religije kao društvene ideologije kroz obrazovanje, predstavlja veliku opasnost za budućnost države.

Strateško je pitanje da li želimo građane koji svet razumeju kao nadrealni entitet baziran na misticizmu i praznoverju, ili racionalne samosvesne ljude sa kritičkim mišljenjem i upotrebljivim znanjem, osposobljene za snalaženje u modernom svetu. Ako želimo napredno i slobodno društvo, neophodno nam je sekularno obrazovanje.

Za ovu jednostavnu formulu nije zaslužan samo Darvin. Deceniju pre Postanka, 1849. godine, uticajni britanski filozof, borac za ljudska i ženska prava, John Stuart Mill, sažeo je razloge za odvajanje crkve od države i prosvete:

„Sekularno je sve što ima veze sa ovim životom. Sekularno obučavanje je obučavanje u kontekstu ovog života. Stoga, sekularni su svi sadržaji osim religije… Poznavanje zakona fizičkog sveta, svojstava sopstvenog tela i uma, protekle istorije sopstvene vrste, podjednako su važni hrišćanima, jevrejima, muslimanima, deistima, ateistima, kao i sveštenicima i bilo bi nepravdeno to im uskratiti. Obrazovanje koje organizuje država, mora biti obrazovanje za sve, a da bi bilo obrazovanje za sve, mora biti potpuno sekularno.“

Srećno Vam Postanje i Sveti Sava – školska slava!

Peščanik.net, 26.01.2009.