Pedesetak stanovnika i stanovnica neformalnog kolektivnog centra na Voždovačkom kružnom putu danas i sutra od 15 časova organizovaće protest upozorenja zbog katastrofalnih uslova u kojima žive već pet meseci.
Interno raseljena lica iz ovog neformalnog centra od aprila žive bez struje, koju im je isključio vlasnik objekata u kojima stanuju, u nameri da ih pritisne da se isele odatle i oslobode lokaciju za gradnju nečega isplativijeg od smeštaja za one koji ni 20 godina od rata na Kosovu nisu uspeli da reše svoje stambeno pitanje. Nadležni Komesarijat za izbeglice i migracije pravi se nevešt i nudi „rešenje u skladu sa zakonom“ i slične trice i kučine koje ni 20 godina od raseljenja nisu pristupačne ljudima koji žive u ovom smeštaju, dok ostale institucije ne reaguju na apele za rešavanje ovog problema.
Situacija u ovom neformalnom kolektivnom centru na ivici je humanitarne katastrofe. Nekoliko stanovnika je tokom avgusta bilo smešteno u bolnicu usled nemogućnosti održavanja terapije u smeštaju bez struje. Kako je deci koja su nedavno krenula u školu i nemaju struju već pet meseci i kakve će im biti ocene na tromesečju možemo samo da zamislimo.
Srbija je, u Srbiji, zvanično zatvorila skoro sve kolektivne centre u kojima žive interno raseljena lica. Ostao je samo kolektivni centar „Salvatore“ u Bujanovcu u kome žive interno raseljeni Romi, pa za njih nikako da se nađu novac i lokacija za gradnju socijalnih stanova.
U toj žurbi da se „zatvori raseljeničko pitanje“ nije sve ispalo tako ružičasto kako nam se predstavlja, ili makar nije ispalo ružičasto stanovnicima neformalnih kolektivnih centara. Stotine ljudi još uvek žive u napuštenim zgradama, neformalnim naseljima i drugim smeštajima nedostojnim čoveka, bez struje, pristupa pijaćoj vodi ili pristojnim sanitarnim uslovima i bez ikakve perspektive da će se njihovi problemi rešiti u dogledno vreme. Oni već 20 godina strpljivo čekaju na rešenja koja Komesarijat za izbeglice i migracije nudi za potrebe interno raseljenih lica u Srbiji.
U tom čekanju, eto, jedna stanovnica ovog smeštaja svoj insulin drži u frižideru obližnje pošte. Sreća pa poštari još uvek imaju dušu.
U Srbiji trenutno postoji najmanje dvadesetak neformalnih kolektivnih centara u kojima žive ljudi koji su raseljeni sa Kosova i za koje su odjednom, sticajem različitih okolnosti, nadležni državni organi prestali da budu nadležni. Oni su prepušteni sebi, od toga da nađu način da reše problem sa strujom, da zakrpe krov zgrade u kojoj žive, pa sve do toga da se snađu i nekako sami sebi reše stambeno rešenje.
Opsednutost naših vlasti „rešavanjem statusa Kosova“ zamagljuje činjenicu da je Srbija nekako uspela da zaboravi na hiljade ljudi koji žive na ivici egzistencije od kada su izbegli iz svojih domova na Kosovu. Zato bi bilo pošteno da se i o ovome jednom progovori.
Dvadeset godina od rata na Kosovu ne treba da bude obeleženo samo prigodnim ratnim dokumentarcima na RTS-u. Bolje bi bilo priznanje da je još mnogo toga potrebno uraditi za ljude koji su izbegli sa Kosova i da je krajnje vreme da se time pozabavimo.
Na kraju, šta čeka stanovnike neformalnog kolektivnog centra na Voždovcu posle današnjeg i sutrašnjeg protesta?
Verovatno ništa novo. Osim ako svemogući predsednik republike na nekoj konferenciji za medije ne čuje za njihov problem, pa ga reši na isti način na koji je to uradio sa stanarima hotela Bristol.
Peščanik.net, 25.09.2019.
KOSOVO