Građani Srbije su izgleda izvukli premiju i besplatno koriste beta verziju mašine za putovanje kroz vreme. Vremeplov nas kolektivno vraća ravno usred dvehiljaditih, u najjaču sistematsku proizvodnju mržnje prema ne(dovoljno)patriotima.[1] Sećate se: svi su obožavali da mrze “Žene u crnom” i zlu Natašu Kandić (naravno, obavestiti se o tome čime se omražene organizacije zapravo bave bilo bi nezgodno, jer bi se njihovo delovanje pokazalo dijametralno suprotno onome za šta ih “patrioti” optužuju; ali koga bi još interesovalo da nešto sazna kad je prilika za mržnju bila tako neodoljiva) i svakakvim šušama je bilo omogućeno da ih mrze javno, glasno, slasno, iz sve snage. Eto, baš je pre neki dan progovorio jedan sadašnji policijski (nadam se ne još zadugo) uposlenik: on je na svom fejsbuk profilu pozvao navijače koji se bespotrebno tuku između sebe da okrenu svoje pesnice prema organizaciji “Žena u crnom” i da ih premlate, umlate, nauče kako se voli otadžbina, šta već. Srećom, to je video i objavio Danas: vinovnik je bio dovoljno “pametan” da svoj profil ostavi otvorenim za javnost. Reč je o Radomiru Bati Počuči, nekadašnjem voditelju crne hronike na televiziji Pink koji je – možda ostvarujući dečački san o prangiji ispod miške – postao nekakav policijski portparol.
Glavni glumac sporne šovinističke eksplozije, pomenuti Počuča, izgleda da je zaplovio još dalje u prošlost: u predmoderno i može se reći predjezičko doba: branio se na istom mestu, svom fejsbuk profilu koji je na kraju i zatvorio za javnost, tvrdnjom da je pozivom na linč samo izrazio svoje mišljenje. Sporni komentar sadrži poziv nasilnicima za koje sam autor tvrdi da se tuku (dakle nije sporno čime se oni bave), ima i “umesto da se tučete međusobno”, ima i imperativ: “podelite po pički”. Dakle, to je bio poziv, čak i naređenje nekome da umlati te žene u crnom i nema nikakvog načina da se ova rečenica obrne tako da ona ne bude poziv na linč. Jer kada izrazite mišljenje da neko mora motkom prebiti nekog trećeg, to je poziv na linč i nasilje i druge nema. Zapanjujuće je kako jedan portparol ne razume jezik i jednu prostoproširenu, mada pomalo nepismenu, rečenicu i to ni manje ni više nego onu koju je sam napisao.
Naravno u komentarima na njegove izjave usledila su i standardna objašnjenja: to je sve u ime srpskih žrtava. Mene bi bilo sramota da me brane ljudi koji pozivaju na nasilje nad bilo kim. A da i ne pominjem koliko je za žrtve uvredljivo to što se u ovim “patriotizmima za domaću upotrebu” uvek negiraju zločini koje je učinila famozna “naša” strana: na kraju krajeva, Počuča je reagovao jer su Žene u crnom želele da podsete na jedan zločin počinjen u naše ime. Ima tu zrnce perverzije kada neko misli da dve žrtve nečije sulude politike više čini različitim to što su različite religije ili nacije no što ih istim čini činjenica da su žrtve jedne sulude politike. Jer tako pripadnost postaje važnija od žrtava i one se, poput živog štita, kukavički stavljaju ispred nacionalnog projekta koji je zločin prouzrokovao.
Istine radi, ako je neka organizacija nediskriminativno pozivala da se zločini iz devedesetih kazne i da se nađe pravda za sve žrtve, to su bile Žene u crnom. U leto 1995. godine reka Srba koje je Milošević tih dana “menjao” za neke teritorije u Bosni potekla je ka Srbiji. Međutim, na granici su te Srbe sačekali policajci koji im nisu dozvolili prolaz. U pomoć žrtvama došle su tada, čini mi se, upravo Žene u crnom. Eto vam patriotizma policije, nacionalista i nacionalne elite i eto vam “antipatriotizma” Žena u crnom.
A nas eto licem u lice sa gomilom onog toksičnog đubreta koji su sve političke elite zataškavale od 2000. naovamo. Znali smo svi mi da je najveća strateška greška političke elite, koja se deset godina izdavala za nekoga ko će raskinuti sa etosom devedesetih, bila koketiranje sa nacionalizmom. Odnegovan u takvom inkubatoru, taj nacionalizam je pokuljao ovih dana kao iz vulkana. Počuča je samo jedan primer. Ispred međunarodnog suda Hrvatska i Srbija se bravurozno blamiraju[2] demonstrirajući svoje epsko-deseteračke državotvorne narative u tužbama za koje unapred znaju da ne mogu biti uspešne, a mediji to alavo gutaju pa besmislena prepucavanja guraju u prve vesti. Sadašnji ministar kulture Tasovac ni za jotu nije uspeo da pomeri decenijama uspostavljanu nacional-tvorbenu teleologiju oblasti za koju je bio zadužen (nije to, doduše, ni pokušao). Iz naftalina su izvučeni likovi za koje smo mislili da ih je pregazilo vreme, primitivni nacionalisti su pušteni s lanca kao školarci na ekskurziji.
Pre otprilike godinu dana neki su pomislili da je proces priznavanja Kosova do kraja uništio nacionalizam u Srbiji. Ispostavilo se da su pogrešili: nacionalizam se vratio tako brzo i lako zato što nikada nije ni odlazio, a sada je oslobođen čak i stega elementarne pristojnosti. Nacionalizam je, naime, integralni deo ovdašnje zajednice jer smo političku sferu u poslednjih dvadeset pet godina sistematski organizovali oko straha i odbijanja da smislimo neki drugi i smisleniji integrativni princip. Tako je nacionalizam ostao strukturno upisan u politički jezik. Kosovo je, naime, postojalo zbog nacionalizma, a ne obrnuto, i nacionalizam danas samo pronalazi novi teren na kojem će nastaviti svoje štetočinsko delovanje, ovog puta vlastima čak i potrebniji, jer nekako treba baciti dimnu zavesu ispred sve radikalnijih klasnih i socijalnih razlika koje će proizvesti trk u još bezumniji kapitalizam. Kao i devedesetih i dvehiljaditih: nacionalizam odigrava svoju ulogu scenografije za podivljali kapitalizam.
Peščanik.net, 30.03.2014.
Srodni linkovi:
Vladimir Veljković – Pravoslavni fundamentalizam – lociranje neprijatelja