„Solidarnost“ destruktora
Tragičan požar u Parizu u kome je značajno oštećena katedrala Notr Dam privukao je globalnu pažnju. Izrazi saosećanja sa građanima Pariza i Francuske pristigli su iz svih delova sveta, prikupljaju se sredstva za pomoć i ukazuje se na mnogostruki i jedinstveni identitet izgorele katedrale. Ona je objedinjavala francusku istoriju, identitet Pariza, savremeni kulturni i verski život i predstavljala važno mesto u itinereru bezbrojnih turista. U sklopu opštih izraza solidarnosti i predsednik Srbije je u svoje i u ime građana dao izjavu solidarnosti sa narodom Francuske i ponudio novčanu pomoć pri obnovi katedrale, dok je vlada Srbije opredelila milion evra za tu svrhu. Svakako je od izuzetne važnosti da Srbija poput drugih civilizovanih zemalja podržava obnovu zdanja koje pripada ne samo francuskoj već i svetskoj kulturnoj baštini. Međutim, aktuelna srpska vlast se ponaša sasvim suprotno u sopstvenoj zemlji i aktivno učestvuje u destrukciji i preinačavanju kulturnog nasleđa Beograda i Srbije.
Upravo se poput požara širi opšta destrukcija Beograda, koja obuhvata izgradnju Beograda na vodi, izmeštanje glavne železničke stanice, planove za izgradnju spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu, seču stabala i pripremu prostora kalemegdanske tvrđave za žičaru, narušavanje prostora oko kule na Gardošu, kao i zatvaranje centralnih gradskih ulica za saobraćaj. Sve navedene aktivnosti privukle su pažnju građana i izazvale snažnu osudu brojnih pojedinaca i udruženja, kao i peticiju koju je potpisalo više od 15.000 građana. Uprkos svim reakcijama građana, stručnjaka i stručnih udruženja, vlast nastavlja sa radovima i razvija kontrakampanju. Projekat izgradnje žičare podržali su predsednik države, gradonačelnik Beograda i njegov zamenik. Destrukcija se obavlja u ime pretvaranja prestonice Srbije u zabavni park, prepun „atrakcija“ za turiste.
Institucije koje bi trebalo da brinu o urbanom prostoru i kulturnom nasleđu u potpunosti su umrtvljene. Politički postavljeni i kontrolisani direktori, nedovoljni stručni i materijalni kapaciteti, prevaziđeni standardi i najčešće donkihotovska borba pojedinaca karakterišu rad zavoda za zaštitu spomenika kulture. Stručne službe su uglavnom nemoćne u susretu sa državnim i političkim projektima, moćnim investitorima i pojedinim bahatim vlasnicima spomenika kulture, a hrabri javni istupi pojedinih stručnjaka ne daju veće rezultate. Posledice ovog stanja su tragične.
Danas je nemoguće nabrojati šta je i koliko uništeno u Beogradu i Srbiji u poslednje vreme, kao i koji je tačan broj ugroženih arheoloških nalazišta, arhitektonskih i slikarskih dela, ikona i kulturnih celina. U manjoj ili većoj meri devastiraju se arheološka nalazišta, objekti i umetnička dela iz srednjovekovnog perioda, narodno graditeljstvo, savremena gradska arhitektura i sakralna vizuelna kultura novog veka. Čini se da jugoslovenska i moderna kultura još nisu ni prepoznati u institucionalnom poimanju nasleđa. Situacija na Kosovu i Metohiji je potpuno nepoznata i posebno tragična, jer tamo celokupno kulturno nasleđe nije bilo evidentirano ni čuvano ni pre 1999.
Kulturno nasleđe se najčešće ne vidi kao vrednost, već mnogo više kao smetnja ambicijama pojedinaca, njihovom ukusu i želji za bogaćenjem, pa se redovno zaobilaze propisane procedure prilikom izgradnje novih ili adaptacije starijih objekata. Donosi se besmislena Deklaracija o nacionalnom kulturnom prostoru, valjda kao nekakav supstitut za nacionalistički program vlasti. Posle dugog niza godina otvoreni su Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti, ali katalozi svih njihovih zbirki još nisu objavljeni. Istovremeno, Muzej grada Beograda i Istorijski muzej Srbije nemaju odgovarajuće prostore. Na taj način Beograd i Srbija spadaju u retke, ako ne i jedine, evropske prestonice i države koje ne nude svojim građanima celoviti uvid u sopstveni istorijat i kulturnu prošlost. Univerzalno opravdanje je da nema dovoljno sredstava za kulturu, a najznačajniji radovi na obnovi kulturnog nasleđa, poput obnove Golubačke i Ramske tvrđave, finansiraju se sredstvima iz inostranstva.
U ovakvim okolnostima tragičan primer iz Pariza mogao bi da bude edukativan. Treba saslušati brojne komentare stručnjaka i građana koji govore o istorijskim i kulturnim vrednostima katedrale i to ne kao o spomeniku zlatnog doba francuske nacije, već kao o objektu kroz koji se vekovima prelama identitet države, društva i građana. U Beogradu, prostor koji ima slično značenje je kalemegdanska tvrđava, gde se susreću arheološki slojevi, istorijska prošlost i savremeni život građana. Međutim, u ovaj prostor se ne ulaže, on se ne čuva i pri njegovim potencijalnim adaptacijama državna i gradska vlast ne poštuju zakonska ograničenja i ne vode dijalog sa stručnjacima i građanima. Vlast uopšte ne razume niti je zanima šta prostor tvrđave i parka predstavljaju, već želi da ga svede na atrakciju sa žičarom „gondolom“, za brzu zabavu i laku zaradu.
Požar i oštećenje katedrale Notr Dam su istovremeno pokrenuli razgovore o sanacijama i rekonstrukcijama, pa je ubrzo započeto prikupljanje donacija za obnovu. Obnova Notr Dama u budućnosti je nesumnjiva, jedino je pitanje u kojem će vremenskom periodu, uz konsultacije čitavog niza stručnjaka, moći da se izvede na najkvalitetniji način. U Beogradu se uništeni objekti od nesumnjivog kulturnog značaja ne obnavljaju. Izuzetna dela modernističke arhitekture, poput zgrade Generalštaba ili zdanja Aviokomande u Zemunu, 20 godina po njihovom bombardovanju još uvek su ruševine. Različite vlasti Republike Srbije jedino su pokazivale nameru da te objekte prodaju.
Umesto civilizacijske obaveze da se očuva kulturno nasleđe, omogući njegovo istraživanje i predstavljanje javnosti, u Srbiji je na delu njegovo potpuno zapostavljanje. Dominantni „kulturni koncept“ aktuelne vlasti je pretvaranje gradova u zabavne parkove i izgradnja atrakcija; šoping mol je vrhunac državnog poimanja arhitekture, kulture i privrede. Stoga, kada predsednik i vlada Srbije ponude pomoć za obnovu Notr Dama, to nije izazvano jasnom svešću o dimenziji tragedije u Parizu i usvojenim civilizacijskim vrednostima. To je jasno svim građanima Beograda i Srbije, a posebno službenicima ambasade Francuske. Francuska ambasada nalazi se upravo naspram dela kalemegdanske tvrđave u kome se odvija priprema za izgradnju gondole-žičare, pa iz nje može da se posmatra kako se uz podršku predsednika Srbije, gradonačelnika Beograda i njegovog zamenika na delu negiraju sve civilizacijske vrednosti, koje upravo simboliše katedrala Notr Dam.
Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Peščanik.net, 23.04.2019.
Srodni linkovi:
Ljubomir Živkov – Novi simbolizam
Ognjen Radonjić – Svadbarska logika
Svetlana Slapšak – Notr Dam: dama koja je preživela