Nedavno je, pišući o izbornim rezultatima u Sloveniji i Hrvatskoj, Teofil Pančić iskoristio priliku da se „obrati“, pa čak da se, na njemu svojstven način, pomalo naruga svima onima koji su prethodnih dana javno govorili i pisali o jednom obliku izražavanja građanskog nezadovoljstva. Reč je o poništavanju glasačkih listića kao mogućnosti da se aktuelnoj političkoj eliti na narednim izborima uskrati poverenje i legitimitet, a tu ideju je, koliko znam, u emisiji Peščanik prva iznela profesorka Vesna Rakić-Vodinelić, zbog čega je, zajedno sa nekolicinom onih koji su tu ideju podržali, uključujući i moju malenkost, ciničnim novinarskim perom cenjenog Teofila Pančića etiketirana i u neki njegov birački spisak zavedena pod kategorijom „progresivne inteligencije“. Ali, to je manje bitno u odnosu na prosvetiteljsku ravan teksta, koji je pod naslovom „Trijumf protiv pekmeženja“ objavljen u Vremenu od 8. decembra:
„Kao što je poznato, u Sloveniji je izbornu pobedu odneo Zoran Janković, lider Pozitivne Slovenije, stranke koja je registrovana samo nekoliko nedelja pre dana za glasanje. Najmanje dva razloga su kumovala ovakvom rezultatu: prvo, Slovenci su i bez Pozitivne Slovenije pozitivni, oni nisu zaostali u razvoju, izbore ne smatraju stereotipnom tehnikom zaokruživanja kandidata, i nisu se pojavili na biralištima da bi iza zavesa na hrpetinama izbornih lista crtali Hogare, Cipiripije ili TV Radojice; drugo, imali su Zorana Jankovića i njegovu Pozitivnu Sloveniju, dakle, imali su koga da zaokruže kako bi glasali protiv Janeza Janše. A mogli su, zbilja, toga dana lepo da ostanu kod kuće, ili da konceptuališu na biralištima.“
Šta nam sve ovo govori i čemu nas sve ovo uči?
Pre svega, slovenački primer nas uči da se u politici ništa bitno ne može uraditi izvan temeljnih demokratskih institucija, a da se ni u njima ništa ne može promeniti bez kvalitetnih kadrova. Upravo bih iz tog razloga, makar i sa izvesnim stepenom zaostalosti u razvoju, sasvim iskreno preporučio Teofilu Pančiću, koji, za razliku od svih ovdašnjih zgubidana i zgubidanki, sa obe noge čvrsto stoji na zemlji, da čim pre osnuje neku Pozitivnu Srbiju i pruži nam priliku da se na dan izbora, sveže okupani, izbrijani i izdepilirani, sa neskrivenom nadom uputimo na birališta, gde u tom slučaju ne bismo konceptualisali, nego bismo zaokruživanjem njegovog imena glasali protiv svih ostalih lelemuda, koji se već dvadeset godina ne skidaju sa kandidatskih lista i koji su nam se, zbog svojih politika, kojima su spolja navodno podupirali, a iznutra istovremeno pregrađivali Srbiju, pošteno govoreći, odavno smučili. Izreka kaže: kome (ili čemu) je vakat tome je i vreme. Srbiji je dosta politike laži i lažnih patriota, dosta joj je izolacije i bukovih stabala, preko glave joj je ispraznog politikanstva zbog koga je u protekle dve decenije postala obična razvalina, već su joj potrebni „normalni“ mozgovi.
Verovatno bi pobeda Pozitivne Srbije bila neočekivana i za mnoge iznenađujuća, ali bi to istovremeno bio krunski dokaz da se i u politici kao i u bilo kojoj drugoj delatnosti može mnogo, pa čak i brzo, ako imaš hrabrosti, i ako imaš sposobnosti i znanja.
A Teofil ima sve pomenute osobine, i nije od onih, mogo puta nas je u to uverio, koji pred izazovima džonjaju i kunjaju. Istina, on nije političar već prvorazredni intelektualac progresivnog soja, ali smo od Slovenaca naučili i to da biti kandidat za premijera a ne biti klasičan političar nije nikakav nedostatak, nego je, naprotiv, prednost. Uostalom, a opet po ugledu na Slovence, ni mi ne bismo zaokružili sveca, već cenjenog čoveka, doduše ne iz političkog i ekonomskog, ali svakako iz šireg društvenog establišmenta. I ne bismo to učinili zato što mu nužno ne bi pronašli neku manu, nego zato što u njemu vidimo pozitivnu ličnost i prepoznajemo novu ali nipošto anonimnu snagu koja bi mogla zaustaviti regresivnu političku elitu ove zemlje koja nam veoma ozbiljno i uporno preti da će, uprkos potpunoj dezorijentaciji, nastaviti da nas voza izrovanom trasom kosovsko-evropske magistrale, koja, videli smo, ne vodi nikuda osim do balvana.
Dakle, i mi bismo, još jednom hvala Slovencima, glasali „protiv“, kao što smo to činili svaki put od uspostavljanja višestranačkog sistema u Srbiji, ali bi, u slučaju da se na kandidatskim listama pojavi Pančićeva Pozitivna Srbija, to „protiv“ bilo izuzetno progresivno.
Verujem, štaviše, siguran sam da Teofil ni u snu ne može videti opisani scenario, ali, bez tog ili makar sličnog scenarija, svoj glasački listić ne mogu zamisliti nikako drugačije osim sa konceptualizovanom marginom sa koje bi se, po zatvaranju birališta, svim partijskim Milkama Canićkama i doktorima Klajićima, koji će te večeri proveravati, zbrajati i klasifikovati izborne brojke i slova, blagonaklono nasmešio moj Teofil Pančić.
Peščanik.net, 13.12.2011.
BELI GLAS