U jednoj od svojih izjava pred Novu godinu predsednik Tadić je rekao da mu nedostaje ozbiljna kritika!
Jedan deo javnosti protumačio je ovu izjavu kao arogantni izazov čoveka koji je skoncentrisao ogromnu vlast u svojim rukama. Drugi su pak u tome videli iskrenu želju predsednika da se novim idejama doprinese ostvarenju ključnih ciljeva srpske proevropske politike.
Mene je pre svega iznenadila početna premisa predsednika da zapravo nema dovoljno ozbiljne javne kritike aktuelne politike koju on i vlada sprovode. Otud moje prvo pitanje glasi: Čita li predsednik štampu ili mu se pripremaju izabrani „sažeci“? Ovo pitanje nije sarkastično a još manje je „tehničko“. Ono je suštinsko jer pokazuje kakvo je okruženje oko predsednika (ili tačnije rečeno kakvo je okruženje sebi stvorio sam predsednik). Ovaj naizgled nevažan detalj uveliko pokazuje njegov stepen izolacije od svakodnevnog života i određuje koliko je iskrivljena slika stvarnosti u kojoj se vlast obavlja. (Ta izolacija od svakodnevice imanentna je funkciji predsednika i ne događa se samo našim političarima, ali se može i mora kontrolisati.)
Kritike predsednika i politike koju vodi su svakodnevne i najčešće dolaze sa dve veoma udaljene pozicije i iz potpuno različitih motiva. Sa jedne strane je politička opozicija koja svoju ulogu vidi i iscrpljuje u tome da bez uverljivih argumenata kritikuje SVE uz tvrdnju da bi SVE bilo bolje da su oni na vlasti. U tom smislu ona malo koristi onima koji imaju svoju jasnu političku viziju i program.
Drugi, stalni izvor kritike dolazi iz redova onih koje često i pogrešno nazivaju „Druga Srbija“. Ovu grupu čine neki od vodećih prodemokratskih opozicionara iz devedesetih, vrhunskih sručnjaka u oblastima kojima se bave, veoma često oni i one nisu članovi ili su bivši, razočarani članovi političkih partija. Često pripadaju nevladinom sektoru i tvrdo zagovaraju demokratske principe i vrednosti, isključivi su, nestrpljivi i odbijaju svaki politički pragmatizam. Često su i preterano lični, koriste preoštre, čak neodmerene reči, ali taj izbor reči ne čini njihove kritičke stavove manje relevantnim. Dakle, ako predsednik traži „ozbiljnu a konstruktivnu“ kritiku ovde je može naći u neograničenim količinama.
Između ove dve opcije smestio se LDP koji prilično uspešno balansira između principijelnosti i pragmatičnosti i zbog toga je jednako „neprijatan“ za sve: vlast, opoziciju i za „drugu Srbiju“ koja ih je jedno vreme bespogovorno podržavala.
Kritika postoji čak i u srpskim medijima, ovakvim kakvi jesu. Ona se ne odnosi uvek na samog predsednika ali ni jednog trenutka ne štedi vladu, a posebno ne DS. Ako neko nema vremena da sluša dve Cece i „Peščanik“ i da čita Lekića, Živkovića, Brkića ili Basaru dovoljno je da pogleda karikature Koraksa ili Somborca. Tu će videti relevantne ocene i komentare odnosa predsednika prema pojedinim članovima vlade i svog kabineta, prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, prema korupciji, nasilju i drugim aktuelnim problemima sa kojima se suočavamo.
Ozbiljna kritika nedavno je došla i od glasača na Voždovcu gde je u svakom krugu glasanja DS dobijao sve manje glasova. To je ozbiljan politički poraz ne samo zbog toga što je izgubljena jedna od opština već zato što pokazuje da građani više ne vide bitnu pozitivnu razliku između DS i ostalih stranaka, da gube poverenje u vladajuću koaliciju i vlast sve više doživljavaju kao „harač žutih“ a sve manje kao poštene demokrate.
Jedan sam od onih koji Borisu Tadiću zameraju što je zadržao i funkciju predsednika DS. Dvostruka uloga mu daje za pravo da procenjuje rad ministara i on ih često ali uopšteno kritikuje. Želim da verujem da svoj sud formira na sastancima sa njima na kojima se ne slušaju udvorničke samohvalisave bajke već se objektivno analiziraju situacija u zemlji i rezultati rada svakog ministarstva.
Na kraju (ili na početku), kritika bi trebalo da dođe iz Političkog saveta DS kao i iz mnogobrojnih saveta koje je predsednik formirao. Nažalost, glas prvih se slabo čuje i još manje uvažava a status onih drugih je uglavnom pravno neregulisan i oni se retko, ako i uopšte, sastaju. Sve zavisi od iskrene volje da se kritika sa pažnjom sasluša a ponekad, što da ne, i uvaži. Vredi pokušati.
Politika, 04.01.2010.
Peščanik.net, 06.01.2010.
DRUGA SRBIJA